Prizivanje Helmuta Šmita

Objavljeno: 2.12.2018.


Piše: Miroslav Stojanović




Simbol osvajanja (punog) nemačkog suvereniteta: U strahu od nove trke u naoružanju, kao mogućoj (i neminovnoj) posledici ideje američkog predsednika Donalda Trampa da raskine sporazum s Rusima o nuklearnim raketama srednjeg dometa, Nemci se prisećaju kancelara koji je igrao ulogu „stabilizatora“ u opasnim vremenima Hladnog rata, državnika koji je namećući ekonomske teme, u vreme naftnih i finansijskih šokova, prvi put izveo svoju zemlju na globalnu scenu u ravni (drugih) svetskih sila

Bar dva su razloga da se ovih dana Nemci, prevashodno mediji, (pri)sete petog, veoma osobenog, posleratnog (zapadno)nemačkog kancelara Helmuta Šmita.
Prvi se tiče njegove „krštenice“: stogodišnjice rođenja (rođen je kao Helmut Hajnrih Valdemar Šmit 23. decembra 1918, u Hamburgu), koja je useledila samo koju godinu posle njegove smrti (umro je 11. novembra 2015). Drugi je upravo (opasno) aktuelizovan politički hazarderskom najavom Donalda Trampa da raskine sporazum s Rusima oko (nuklearnih) raketa srednjeg dometa.
Sklapanju tog sporazuma „kumovao“ je, na svoj ali uplivan način, Helmut Šmit. Reč je o njegovom, u to vreme, najtežem političkom iskušenju i jednom od najriskantnijih poteza koji je pretio da „zapečati“ kancelarovu, dotad uspešnu i bogatu (bolje reći: blistavu) političku karijeru. Tim potezom – u političkoj literaturi ostao je zabeležen, i zapamćen, kao Šmitova „dupla opcija“ – ozbiljno se sukobio sa sopstvenom strankom, Socijaldemokratskom partijom (SPD), još žešće sa, tada veoma snažnim, i veoma masovnim (nemačkim) mirovnim pokretom.

Mesto (opasnog) sudara blokova

Bilo je to vreme dramatičnog Hladnog rata i velike nemačke traume. Dva neprijateljska politička, ideološka i, za Nemce posebno zlokobna, vojnička bloka, NATO sa zapadne, i Varšavski pakt, sa istočne strane, sudarali su se najdirektnije, i najopasnije, upravo na nemačkom tlu: nigde na svetu nije bilo „nakrcano“ toliko (suprotstavljenih) armija i smrtonosnog oružja kao duž granice podeljene Nemačke.
Ionako zapaljivu situaciju i hod nad provalijom dovela je do usijanja odluka Moskve (tada još izuzetno moćnog i vojnički opasnog Sovjetskog Saveza) da na isturenom zapadnom frontu velike imperije, na tlu članica Varšavskog pakta, u (tada još) Čehoslovačkoj, Poljskoj i Istočnoj Nemačkoj (Nemačka Demokratska Republika) razmesti rakete SS-20.
Na paničan strah od sovjetskih balističkih raketa koji je potresao evropski Zapad i tvrd stav Moskve koji je isključivao svaki dijalog o njihovom (eventualnom) povlačenju, Šmit je, činilo se, „dolio ulje na vatru“. Lansirao je onu famoznu, i paradoksalnu, „duplu opciju“, s idejom da se dodatnim naoružavanjem, u ovom slučaju od strane Zapada, dođe do razoružavanja: da Sjedinjene Američke Države, kao odgovor na sovjetske rakete SS-20, dopreme na evropsko (prevashodno zapadnonemačko) tle, takođe ubojite, „peršinge 1 i 2“, kako bi naterale ljude iz Kremlja da sednu za pregovarački sto.

Traumatična inicijativa

Tom riskantnom (i traumatičnom) inicijativom – u slučaju fijaska pretila je opasnost da upravo njegova država bude „spržena zemlja“ – ostao je gotovo potpuno izolovan, i usamljen, u sopstvenoj partiji. Spaslo ga je to što su stvari krenule smerom koji je Šmit nagovestio svojim visokorizičnim političkim pokerom. Amerikanci i Sovjeti su zaista seli za pregovarački sto, a plod teških, i dugih diplomatskih pregovaranja bio je sporazum o uništavanju raketa kratkog i srednjeg dometa koji je potpisan (Ronald Regan, Mihail Gorbačov) 8. decembra 1987. Realizovan je 1991: Moskva je „otpisala“ 1.752 balističke i krstareće rakete, Vašington 859.
Novu (političku) groznicu, ne samo u Berlinu, s oživljavanjem (davno ugaslih) strahova iz Šmitovih kancelarskih vremena, izaziva (već spomenuta) ideja Donalda Trampa da zbog (navodnog) „ruskog neverstva“ – američki predsednik barata neiskazanim (i očigledno nedokazivim) činjenicama da se, eto, Rusi u potaji nisu pridržavali, doslovno i neporecivo, slova sporazuma – raskine pomenuti sporazum. Vašington zato planira obnovu proizvodnje raketa srednjeg dometa i njihovo razmeštanje upravo na evropskom tlu!
Kod (zapadnih) Evropljana paničan strah iznova izaziva saznanje da ni Moskva, u iznuđenoj situaciji, neće sedeti „skrštenih ruku“: novi čin stare drame u ionako ključalom, neprevidljivom i haotičnom svetu, bez čvrstih orijentira i oslonaca, kad (opasne) stvari i situacije – poput eksplozivnog ukrajinsko-ruskog zaoštravanja u vodama Azovskog mora – mogu lako da izmaknu (svakoj) kontroli.

Nepopustljivi kancelar

Najriskantniji Šmitov potez, ovoga puta na unutrašnjem planu, bio je onaj iz 1977. godine, kada je krvavi rat države sa (okrutnim) teroristima famozne Frakcije crvene armije (RAF) dramatično eskalirao serijom otmica, od kojih su najtraumatičnije bile otmica (potom ubistvo) predsednika (moćnog) udruženja nemačkih industrijalaca Martina Šlajera i „Lufthanzinog“ aviona sa 87 putnika, na letu iz Španije za Nemačku.
U tim dramatičnim trenucima Šmit je demonstrirao čeličnu nepopustljivost vođen principom da država koja vodi računa o sopstvenom dostojanstvu ne sme popustiti pod pretnjama i ucenama, bez obzira na žrtve. Naredio je riskantnu akciju specijalaca radi spasavanja putnika iz otetog aviona koji se, posle dramatične avanture, u tom času nalazio na aerodromu u Mogadišu (Somalija). Nakon spektakularnog uspeha ove akcije, čiji (mogući) fijasko bi ga neminovno politički sahranio – otmičari su likvidirani, niko od putnika i specijalaca nije poginuo – nacija je aplaudirala „nepopustljivom kancelaru“.
Na najvažniji politički položaj u zemlji, kancelarski, Helmut Šmit je došao na regularan, ali ne i redovan – posle izbora – način 1974, kao što će i otići s „trona“, 1982. godine. Došao je posle iznenadne ostavke njegovog prethodnika Vilija Branta, zbog famozne „afere Gijom“ (otkrića da je jedan od saradnika u kancelarovom uredu istočnonemački špijun), a otišao kad su mu koalicioni partneri, liberali, pučistički okrenuli leđa. Šmitu je u Bundestagu izglasano nepoverenje, a na njegovo mesto došao je, posle trinaest godina vladavine socijaldemokrata konzervativac (demohrišćanin) Helmut Kol.

Dva velika državnika, posve različite prirode

Šmit je u Brantovom kabinetu vodio dva važna ministarstva, odbrane i finansija. Odnos dvojice velikih nemačkih državnika bio je, inače, delikatan. Povezivalo ih je međusobno uvažavanje i – uočljiva distanciranost. Ona je isključivala bliskost i (intimno) prijateljstvo. U pitanju su bile posve različite prirode. Šmit (severnjački) hladan pragmatik, koji je sve svoje strasti, osim pušenja (jedino je njemu bilo, usred strogih zabrana, dopušteno da i u televizijskim studijima „purnja kao dimnjak“) kontrolisao. Brantu ništa ljudsko (uključujući dobro vino i lepe žene) ništa nije bilo strano.
Prvi, Brant, omiljen u partiji, orijentisan sasvim levo, drugi, Šmit, desničar u stranci levice, često u direktnom, i otvorenom, sukobu s njom. Nikad nije postao njen šef. I dok se nalazio na kancelarskom tronu, kormilo u to vreme moćne Socijaldemokratske partije čvrsto je držao Brant.
I u najstariju nemačku političku stranku (više od vek i po) Brant i Šmit su ušli s različitih pozicija. Brant je, bežeći od nacista, u vreme rata našao utočište u Norveškoj. Vratio se u Nemačku, kao aktivni član tamošnjeg pokreta otpora, u uniformi norveškog oficira i ka najvišim položajima, partijskim i državnim, krenuo iz podeljenog (zapadnog) Berlina: bio je njegov gradonačelnik u vreme podizanja (monstruoznog) Berlinskog zida.

Ni heroj ni svinja

Šmit je odmah posle mature obukao (nacističku) uniformu. Nije krio da je verovao u (konačnu) Hitlerovu pobedu. Sve do „stravičnog iskustva“ na Istočnom frontu 1941. i 1942. godine. Kraj rata zatekao ga je na Zapadnom frontu. Našao se, kratko, u britanskom zarobljeništvu. U zemlju se, kako je jednom rekao, nije vratio „kao heroj“, ali ni „kao svinja“.
Posle silaska s kancelarskog položaja manuo se zvanične politike, ali ne i politike uopšte. Nju je, veoma angažovano, do kraja dugog životnog veka „praktikovao“ kao novinar (i suizdavač) hamburškog uglednog nedeljnika „Cajt“ (namenjenog zahtevnijoj, intelektualnijoj čitalačkoj publici) i brojnim, politički angažovanim, publicističkim knjigama.
Nije bilo, praktično, nijednog većeg međunarodnog problema bez njegovog kritičkog, kompetentnog, nedvosmislenog i upozoravajućeg stava. U knjizi o „Silama budućnosti“ (2004) ustao je protiv (zlo)upotrebe vojne sile u „humanitarne svrhe“. Taj fluidni, i famozni, pojam, opominjao je, treba neizbežno definisati u međunarodnom pravu kako bi se sprečila njegova (nedopustiva) zloupotreba kakva je učinjena „na Balkanu“ (u Jugoslaviji), kršenjem Povelje Ujedinjenih nacija i, u nemačkom slučaju, nacionalnog ustava.

Duga lista upozorenja

Lista Šmitovih upozorenja i opomena s one strane „zvanične govornice“, upućivanih zvaničnoj politici, saopštavanih uvek direktno, nikad provokativno, veoma je dugačka. Bio je, tako, protiv svakog „kidanja“ u kontinuitetu nemačke spoljne politike čije polove su označavali i postavili Konrad Adenauer (integracija u zapadne institucije i saveze) i Vili Brant, svojom (čuvenom) „istočnom politikom“, koja mu je donela Nobela za mir.
Upozoravao je da zvanična Nemačka mora pokazivati naglašen obzir, i obzirnost, prema susedima i partnerima, zbog svoje moći i veličine (dvaput mnogoljudnija od Poljske, pet puta od Holandije, osam puta od Češke, petnaest puta od Danske) i, posebno, zbog tragičnog iskustva i zločina počinjenih u Drugom svetskom ratu, uključujući onaj najveći, Holokaust. Opominjao je zemljake da Evropska unija nije projekat političkog idealizma, da je strateški važan za Nemačku, kojoj je obezbedio mir, stabilnost i – ponovno ujedinjenje.

Dug najzvučnijem saradniku

„Cajt“ se ovih dana, serijom tekstova, odužuje, povodom stote godišnjice od rođenja, svom najuglednijem i najzvučnijem saradničkom imenu. Jedan od prvih tekstova, na celoj stranici neuobičajeno velikog „Cajtovog“ formata (ostao je u formi klasičnih novina, prkoseći njuzmagazinskoj), potpisao je bivši (prvi „zeleni“) šef nemačke diplomatije Joška Fišer.
Fišer konstatuje da je Zapadna Nemačka tek sa Helmutom Šmitom, i kad je reč o unutrašnjoj, a posebno kad je reč o njenoj spoljnoj politici, prvi put postala zaista suverena. Posle 1945. godine, podseća Fišer, nije postojala nikakva državna, posebno ne nemačka spoljna politika. Zapadni deo zemlje postao je istina, formalno, 1949. država (Savezna Republika Nemačka), ali je ostao pod čvrstim patronatom zapadnih okupacionih sila, bez prava na sopstvenu spoljnu politiku. Njeno ministarstvo spoljnih poslova osnovano je (tek) 1952, s okončanjem okupacionog stanja i statusa.
Iako je njegov politički imperativ, prevashodno iz nemačkih nacionalnih (egzistencijalnih) interesa, u vreme Hladnog rata bio održavanje, i održanje, stabilnosti između blokova, dakle u politici bezbednosti, Fišer smatra da je uloga Helmuta Šmita bila najupečatljivija u energetskoj i finansijskoj politici. U vreme čuvenih, i fatalnih, naftnih „šokova“ stekao je ugled kompetentnog ekonomskog znalca svetskog formata, uspešnog menadžera i „mahera“, kakvih u potonjim finansijskim krizama i lomovima više nije bilo.

Inicijator Grupe 7 Koristeći naraslu nemačku ekonomsku moć, nametnuo je ekonomske teme kao prioritet svetske politike. Zapadna Nemačka je, zahvaljujući upravo njemu, prvi put posle rata nastupala na globalnoj sceni u ravni svetskih sila. Šmitova ortačka inicijativa, zajedno s francuskim predsednikom Žiskarom Destenom, „rodila“ je Grupu 6, koja je potom postala Grupa 7, pa, kraće vreme, Grupa 8 (do isključivanja Rusije iz ekskluzivnog kluba industrijski najrazvijenijih, i najmoćnijih, zemalja sveta), s idejom da se, u poverljivim razgovorima, i na samitima njihovih lidera, usklađuju nacionalne politike, i interesi.
Da to bude neka vrsti ekonomskog saveta bezbednosti, forum u kojem će njegovoj zemlji biti obezbeđena važna uloga. Makar kao nadoknada za prazno mesto u najvažnijem forumu Ujedinjenih nacija, Savetu bezbednosti, na čija vrata, u svojstvu stalnog člana, nemački zvaničnici kucaju odavno. I, do daljeg, bezuspešno.

Piše: Miroslav Stojanović za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *