KAKO JE HAMAS IZAZVAO POLITIČKI HAOS U IZRAELU?

Objavljeno: 2.12.2018.


Piše: Zoran Milošević




Ministar odbrane Izraela Avigdor Liberman dao je ostavku 14. novembra 2018. zbog potpisivanja sporazuma Vlade sa Hamasom o prestanku sukoba u sektoru Gaze. Ostavka Libermana gurnula je izraelsku politiku u haos i dovela je i do „krize vlade“ (jer je i njegova frakcija sledila primer svog lidera), tako da aktuelna koalicija premijera Netanijahua ima većinu od samo jednog glasa

Posle ostavke Avigdora Libermana vlada premijera Benjamina Netanijahua se oslanja na glasove 61 poslanika od njih 120 u parlamentu. Liberman je naglasio da daje ostavku jer smatra „da je primirje sa teroristima iz Gaze kapitulacija pred teroristima“. Američki „Blumberg“, na primer, stao je na stranu Libermana, ocenjujući ostavku ministra odbrane opravdanom jer je „Izrael kapitulirao pred palestinskim terorom“. Ostavljajući po strani tačnost ove izjave, jasno je da Liberman ostavku nije dao bez konsultacija sa Jevrejima iz SAD. Odmah je izvršeno i brzinsko istraživanje javnog mnjenja od strane Izraelskog međunarodnog kanala novosti „I24 njuz“ kojim je utvrđeno da 74 posto Izraelaca nije zadovoljno odlukom Netanijahua.
Da dodamo i da lideri u sektoru Gaze vladajućeg pokreta Hamas Ismail Hanija i ministar odbrane Izraela Avigdor Liberman zaista retko imaju isti stav. Međutim, sada se to dogodilo kada su izjavili da je „sporazum o prekidu vatre između Izraela i Hamasa znak izraelskog poraza“, piše Danijel Gordis za „Blumberg“.

KRPLjENjE KOALICIJE Premijer Izraela Benjamin Netanijahu sada pokušava da spreči raspad koalicije koja je sastavila vladu, kako bi za novog ministra odbrane postavio kandidata iz političke partije „Jevrejski dom“ Naftalija Beneta. Hamas (Islamski pokret otpora), koji je tokom proteklih šest meseci organizovao proteste u sektoru Gaze i izveo raketne udare po teritoriji Izraela, smatra da je uspeo da ostvari određene uspehe, bez obzira na nesposobnost pokreta da probije odbranu Izraela, jer stvorena situacija može dovesti do pada vlade, prenosi američki časopis „Nešenel interest“.
Kao posrednik za potpisivanje sporazuma sa Palestincima na molbu Tel Aviva pojavio se Egipat, koji se graniči sa Gazom (granica je hermetički zatvorena) i to mu omogućava da ucenjuje stanovnike ove teritorije, kao i da ima „pregovaračke kapacitete“. Takođe, na zahtev izraelskog premijera u Gazi su se pojavile evropske diplomate da s kolegama iz arapskih država, pre svega Egipta, „spasavaju Izrael“ i pacifikuju sektor Gaze, nudeći marginalne povlastice i koristi kako bi Izrael dobio na vremenu.
Poslednji talas nasilja u sektoru Gaze, zbog koga je Liberman dao ostavku, počeo je u ponedeljak 11. novembra, kada su se specijalne jedinice Armije odbrane Izraela (CAHAL) suočile s problemima u Gazi za vreme tzv. izviđačke akcije. U vreme sukoba (uz primenu vatrenog oružja i vojne avijacije) s jednom grupacijom Hamasa, a nedaleko od grada Kan Junis, „ubijen je visoki oficir izraelske armije“ (neki mediji navode da se iza sintagme „visoki oficir“ krije ime komandanta specijalnih jedinica Izraela). Istovremeno je od raketa ispaljenih sa borbenih aviona Izraela poginulo sedam Palestinaca, uključujući i jednog komandanata Hamasa. Sledeći dan došlo je do oružanog sukoba na zemlji, zbog čega je Izrael povećao bezbednost oko sektora Gaze i na granicu je izveo oklopne jedinice. Tokom kretanja izraelske vojske Hamas je raketom „Kornet“ pogodio autobus sa izraelskim vojnicima ranivši više vojnika, ali je i raketirao teritoriju Izraela iz sektora Gaze sa više od 460 raketa, posle čega je Izrael uzvratio po 160 ciljeva na teritoriji Gaze. Da naglasimo da su poslednjih šest meseci raketiranje teritorije Izraela i odgovori Izraela vojnom avijacijom CAHAL-a postali uobičajena pojava.
Sve je počelo organizacijom marša „Veliki povratak“ početkom marta 2018. Desetine hiljada demonstranata okupljalo se oko sektora bezbednosti koji deli teritoriju sektora Gaze od teritorije Izraela. Za proteklih 12 godina vladanja sektorom Gaze Hamasu nije pošlo za rukom da ostvari uspeh, a sada pokret, osnažen zbivanjima u Siriji i podrškom Irana, teži da sve promeni. Poslednji događaji kao da govore da Hamas u tome uspeva.


Glavni problem vlade Izraela, kako to ona tumači, jeste „pretnja sa strane Irana“, posebno ojačane pozicije Teherana u Siriji i Libanu, zbog čega je Izrael organizovao vazdušne udare po iranskim ciljevima u Siriji i putevima dostave oružja iz Irana Hezbolahu (Božja partija/stranka). Od 2011. Izrael je udario na 300 ciljeva u Siriji, pri čemu je većina (200) napadnuta u protekle dve godine. Vladu Izraela zabrinjava i broj fabrika Hezbolaha za proizvodnju raketa u Libanu. Istovremeno, zbog „olakog potezanja obarača“, tj. proglašavanja svega živog na teritoriji svog suseda „pretnjom za Izrael“, Rusija je isporučila Siriji protivraketne komplekse S-300, kako je rečeno „da ohlade vrele glave u Izraelu“ (što je bilo upućeno Libermanu). Iako je Izrael prestao da raketira Siriju, udvostručio je napore u borbi s Iranom (stvorivši regionalnu strategiju sa Saudijskom Arabijom, Omanom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima). U okviru nove strategije poslednja opcija je kopnena ofanziva na Gazu, jer su ranija iskustva traumatična. Netanijahu je već naređivao takve operacije u sektoru Gaze 2012. i 2014. godine. Umesto „blistave pobede“ Izrael je proizveo rast izvoza oružja u sektor Gaze sa Sinajskog poluostrva na talasu haosa stvorenog Arapskim prolećem i nije ostvario postavljene ciljeve (osim presecanja nekih kanala snabdevanja oružjem podzemnim tunelima). Zbog toga se Izrael preorijentisao na izgradnju adekvatne regionalne politike kojom bi blokirao Hamas. Međutim, ostavka Libermana sada ovu politiku dovodi u pitanje, pri čemu iza svega stoji složena situacija i unutar Izraela.
S političkog aspekta Liberman je izolovan od ostalog dela kabineta bezbednosti premijera Netanijahua, koji je podržao sporazum o prekidu vatre s Hamasom. Prekid vatre podržali su i tajna služba Mosad, Opšta služba bezbednosti Izraela Šabak i načelnik Štaba kopnene vojske. Liberman je podneo ostavku davši na znanje da on zauzima ekstremniju poziciju o pitanju sektora Gaze u odnosu na premijera. Ovaj potez Libermana može mu pomoći na sledećim izborima koji će se održati 2019. godine, jer mnogi Izraelci koji stradaju od raketnih udara Hamasa smatraju da država mora da snažnije uzvrati. Ostavka Libermana izazvala je i seriju protesta u unutrašnjosti, posebno u graničnom području.

POBEDA HAMASA Predstavnici Hamasa su na različite načine proglasili pobedu, što nije bez smisla i određene tačnosti. Hamas nije vojno pobedio, ali je isposlovao ostavku ministra odbrane koji se smatra ne samo u ovom pokretu najekstremnijim članom izraelske vlade, što jeste politička pobeda. Time je pokret demonstrirao da je sposoban da podrije politiku Izraela na najvišem nivou, bez obzira na to što tokom poslednjih 12 godina nije uspeo da „razbije“ izraelski sistem bezbednosti ili protivraketnu odbranu oko sektora Gaze.
Sada Netanijahuu ostaje da istovremeno rešava nekoliko političkih složenih pitanja. Najpre se suočio s pritiskom predsednika partije „Jevrejski dom“ koji, kao i Liberman, želi da postane „nezavisni ministar odbrane“, tj. da ima pravo da donosi odluke bez saglasnosti vlade. Druga opcija je da premijer preuzme i funkciju ministra odbrane (što je česta praksa u Izraelu), ali je problem u tome što je Netanijahu već i ministar spoljnih poslova. Postojeća situacija može dovesti do toga da Netanijahu može da izgubi sledeće izbore, što on ne želi (političke pozicije i politički ugled gradi na „očuvanju svojih dostignuća“). Drugim rečima, postoji mogućnost da premijer bude smenjen, odnosno prinuđen da podnese ostavku, što se u kontekstu ideologije „očuvanja svojih dostignuća“ smatra poniženjem. Zbog svega toga se smatra da je Liberman napustio izraelsku politiku u ključnom momentu „regionalne strategije Izraela“ nanevši udarac i toj politici, i premijeru, čime je državu gurnuo u „politički haos“.
Ko je zapravo bivši ministar odbrane Izraela Liberman?
Liberman (stvarno ime Evik Ljvovič Liberman) rodio se 1958. godine u Kišinjevu (danas Republika Moldavija), a po preseljenju u Izrael (1978) postao je političar sledeći desne političke vrednosti. Završio je Poljoprivredni fakultet. Bio je ministar odbrane Izraela od 30. maja 2016. do 14. novembra 2018, poslanik Kneseta i lider političke partije „Naš dom Izrael“.
Liberman je 6. decembra 2013. kao ministar spoljnih poslova učestvovao na „Forumu Sabana“ u Vašingtonu i u razgovoru s Dejvidom Ignatiusom, novinarom „Vašington posta“, izložio svoje poglede na odnose Izraela sa SAD, Evropskom unijom, državama Bliskog istoka i Palestinskom autonomijom. Stavovi Libermana šokirali su diplomate. Podsetimo, Jevgenij Primakov je 2009. primetio da je Liberman „mnogo radikalniji“ od Netanijahua jer smatra da „Arapi koji žive u Izraelu ne treba da imaju nikakva građanska i politička prava, posebno ne uporediva s pravima Jevreja“ (drugi izvori navode da Liberman isto misli o svim ne-Jevrejima).
Pomenimo i neke „sitnice“ vezane za rat u Siriji kako bismo pravilno ocenili značaj ostavke ministra odbrane Izraela Libermana (koja bukvalno ima regionalni značaj). Liberman je „autor“ tajnih veza sa saudijskim prestolonaslednikom Muhamedom bin Salmanom, s kojim je izgradio i sprovodio različite antiiranske planove i programe, zaključno sa formiranjem „arapskog NATO-a“ (za borbu sa Iranom u Persijskom zalivu). Liberman je (zajedno sa načelnikom izraelskog generalštaba generalom Gadijem Ajzenkotom) odgovoran za mešanje Izraela u rat u Siriji i obaranje ruskog izviđačkog aviona „Il-20“ i smrt 15 članova posade septembra 2018. Tandem Liberman–Ajzenkot se smatra odgovornim za politiku „udara po Irancima i Hezbolahu i Siriji“ i „razbijanja Sirije“, čime su izazvali reakcije država i različitih pokreta u regionu koje podržavaju teritorijalni integritet ove države. Ovakva politika Izraela na Bliskom istoku podstakla je mržnju muslimana prema Izraelu i Jevrejima koja se iz ovog sveta preliva i među Evropljane.


Kada je imenovan na mesto ministra odbrane Izraela, Liberman je obećao „da će po preuzimanju dužnosti za nekoliko dana likvidirati Haniju i celo rukovodstvo Hamasa“, što se nije dogodilo. Upravo suprotno, Hanija ovih dana slavi „pobedu nad Libermanom i Izraelom“.
Liberman govori ruski, engleski, moldavski, rumunski (važno je naglasiti da ima veliki uticaj u Rumuniji, tj. na politiku rumunske vlade uključujući i aspekte koji se tiču Srbije) i naravno jidiš.
Zašto je Netanijahu odlučio da izbegne rat s Hamasom, odnosno da li je samo ostavka Libermana razlog potresa u Izraelu?
Analitičari navode da se premijer rukovodio političkim prilikama. Dosad je Izrael ratove započinjao na početku mandata vlade, a ne na njegovom kraju. Očigledno je, dakle, da premijer očekuje izbore i zato želi da izbegne masovne sahrane vojnika i slike razaranja civilnih objekata. Odustajanje od rata ima i određene prednosti za izraelsku armiju, jer su vojnici stekli mogućnost (i znanje) da uništavaju podzemne tunele kojima ide snabdevanje Hamasa. Tajnim napadima na tunele od strane izraelskih specijalnih jedinica doveli su do toga da je Hamas za nekoliko meseci izgubio sve svoje puteve snabdevanja oružjem. Istovremeno Izrael je počeo da zida ograde oko granice sa Gazom čije temelje postavljaju duboko u zemlju, kako bi onemogućili izgradnju novih tunela. U Izraelu očekuju da će projekat dati rezultate.
Analitičari sa Bliskog istoka navode da je ostavka Libermana isprovocirala „buđenje političkog gejzera“, jer je ovim ušao u novi stadijum katastrofalnih političkih „juriša“, koji nisu samo povezani sa „neočekivanom ostavkom jastreba izraelske politike“ Avigdora Libermana. Liberman je ostavku obrazložio neslaganjem sa potpisivanjem dogovora o prekidu vatre između Izreala i Hamasa. Međutim, list „Militeri voč“ smatra da ostavka ima drugačiji kontekst, tj. da su izraelski vojni eksperti zaključili da protivraketni sistem „Čelična kupola“ nije efikasan, jer je od 300 raketa ispaljenih sa teritorije Gaze sistem uspeo da uništi samo 60, što je dovelo do ranjavanja civila, ali i vojnika i oficira izraelske armije. Pri tome „rakete“ koje ispaljuju Palestinci su navođene primitivnom konstrukcijom (najčešće kakva cev sa bojevom glavom i primitivnom pogonom), zbog čega ne mogu da dostignu veći domet od 30 km. Iako „Čelična kupola“ predstavlja moderan, skup i složen tehnički sistem (svaki pokriva površinu od 150 kvadratnih kilometara), uspela da je uništi tek oko 20 posto ručno rađenih raketa.
Zapravo najnoviji sukob je kompromitovao mnogo hvaljeni protivraketni sistem „Čelična kupola“ (na koji je potrošen ogromni novac) i to je stvarni razlog ostavke ministra odbrane. Pitanje koje je „ošamarilo“ ne samo Libermana glasi: Kako će se Izrael boriti sa iranskim modernim raketama kada nije mogao da uništi 300 najprimitivnijih palestinskih raketa? Analize upotrebe raketa Irana u Iraku i Siriji (9. septembra i 1. oktobra 2018) od strane izraelskih stručnjaka pokazale su iznenađujuću preciznost i ubojitost, što je dovelo do uništenja na desetine terorista i pripadnika specijalnih službi. Zaključak: „Izrael je ostao bez zaštite!“ Da ne bi poneo odgovornost za ovo, Liberman je praktično pobegao iz vlade (jer je prvi i video ove analize vojnih eksperata) pravdajući se „neslaganjem sa sporazumom o prekidu vatre sa Hamasom“.
Takođe, sporazum sa Hamasom je iznuđen posle kompromitovanja protivraketnog sistema „Čelična kupola“, jer „da je došlo do ispaljivanja 300 novih primitivnih raketa sa teritorije Gaze“, Izrael bi bio paralisan i u šoku. Zato je vladi Izraela bio potreban predah, da smisli nova rešenja i preduzme nove mere protiv Palestinaca iz sektora Gaze.

Piše: Zoran Milošević za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *