Dirljivo sjećanje na Danila Lazovića

Objavljeno: 26.11.2018.


Na jučerašnji dan rođen je Danilo Lazović, legenda glumišta.




Glumac Danilo Lazović juče bi proslavio 67. rođendan.

Prošlo je više od decenije otkako je 24. marta 2006. iznenada, od posledica infarkta, u pedeset petoj godini, preminuo glumac Danilo Lazović, ali sećanje na njega ne bledi. Jedan od najoriginalnijih domaćih dramskih umetnika ostavio je iza sebe pečat kako svojim nezaboravnim rolama, tako i tradicionalnim životnim načelima koje je uvek isticao.

Prijatelji ga pamte kao požrtvovanog, vrednog, odanog, ali i druželjubivog boema i dobrog sagovornika, a porodica kao velikog uzora, veselog i privrženog porodičnom ognjištu. Ovaj poznati poeta nikada se nije stideo svog porekla, već ga je uvek ponosno isticao i na najbolji način predstavljao podneblje iz kojeg dolazi.

Danilo Lazović rođen je 25. novembra 1951. u Brodarevu, na granici Srbije i Crne Gore, kao prvo dete Milice Adama Lazovića. Odrastao je u radničkoj porodici uz mlađu sestru Vesnu, a Lazovići su se 1958. godine preselili u Priboj na Limu, gde je Danilo završio gimnaziju.

Tokom odrastanja, Dane, kako su ga zvali u porodici, važio je za živahno i nemirno dete vedrog duha. Vreme će pokazati da je dinarski mentalitet u kojem je odrastao i te kako definisao njegov temperament i karakter, a porodične vrednosti koje su mu usađene u najranijoj mladosti, oblikovale su ga na najbolji način. U svojoj porodici pronalazio je inspiraciju i za brojne glumačke minijature koje su obeležile njegovu karijeru.

 

FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Nakon završetka Gimnazije u Priboju, Danilo odlučuje da svoje obrazovanje nastavi u Beogradu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, na kojoj je diplomirao 1974. godine.

U to vreme ostvario je i svoju prvu zapaženu ulogu u kultnoj seriji Otpisani. Od tog trenutka ređale su se značajne role na filmu, ali i u teatru gde je sa samo dvadeset četiri godine briljirao u ulozi vladike Danila Gorskom vijencu, u adaptaciji Matije Bećkovića Borislava Mihailovića Mihiza.

Lazović je bio dugogodišnji član Narodnog pozorišta u Beogradu, a igrao je i u Ateljeu 212 i Zvezdara teatru, u kojem je i stekao afirmaciju na pozorišnim daskama odigravši preko 600 predstava, od kojih su najzapaženije Klaustrofobična komedija, Mala i Srpska drama.

Filmski debi imao je u ostvarenju Vrhovi Zelengore, a onda su se samo nizale brojne uloge u značajnim delima jugoslovenske kinematografije, kao što su Laf u srcu, Poslednji krug u Monci, Tri karte za Holivud... Jedna od najupečatljivijih uloga jeste ona u TV drami Portret Ilije Pevca, gde je glumio i s Ljiljanom Dragutinović koja je bila njegov porodični prijatelj.

Publiku širom regiona osvojio je svojim ulogama u televizijskim ostvarenjima, od kojih su najznačajnije one u serijama Siniše Pavića, kao što su Čerčil Porodičnom blagu Šćepan Šćekić u Srećnim ljudima.

Lik Šćepana Šćekića zabava je na zadatu temu mog strica Dušana, svojevrsni omaž njemu. On to apsolutno zaslužuje jer je duhovitiji od mene i veći zabavljač od svega što sam prikazao na malom ekranu. To je više od mentaliteta. Lik Šćepana je dokaz da narod ima neodoljivu potrebu za zabavom”, govorio je svojevremeno Lazović, dobitnik Sterijine nagrade i statuete Ćuran.

FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Važio je za patrijarhalnog i konzervativnog čoveka koji neguje porodične vrednosti. Presudnu ulogu na Danilov život imala je jedna poseta Zlataru, gde je učestvovao na radničkim igrama u organizaciji FAP-a. Tada su na ovu planinu sa Cetinja došli i članovi kulturno-umetničkog društva iz ovog kraja.

Kada je iz autobusa izlazila lepa Cetinjanka Branka MiloševićDanilo je šaleći se sa svojim drugarima prokomentarisao: “E, nju ću da oženim!” Nije ni slutio da će nakon upoznavanja sa Brankom početkom osamdesetih godina prošlog veka to i učiniti. Nije bilo potrebno mnogo vremena da se između ovo dvoje mladih ljudi rodi ljubav koju su i krunisali venčanjem u Beogradu. Srećni mladenci zajedno su delili san o velikoj porodici, koji su i ostvarili dobivši ćerke Jelenu i Milenu i sinove Vuka Miloša.

Danilo se oduvek trudio da svojoj deci bude uzor i usadi im moralna načela kojima će se voditi u životu. Nije im dozvoljavao da žive nauštrb njegovog imena i slave, već ih je učio da se sami izbore za svoj dinar i parče hleba. Najlepši porodični rituali bili su mu kad kraj ognjišta okupi svoju porodicu, a njihova druženja uvek su započinjala ili završavala recitovanjem stihova poznatih srpskih narodnih pesama.

,,Moj otac bio je patrijarhalan i konzervativan, želeo je da od nas napravi dobre ljude. Nadam se da je u tome i uspeo. Vaspitavao nas je u duhu prave srpske porodice, gde se zna ko je ko i šta ko radi, kao i da je ljubav prema Bogu osnov svega. On nam je bio uzor u svemu”. otkrila je pre nekoliko godina Danilova najstarija ćerka Jelena.

Rodoljub

 

FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Tokom burnih devedesetih godina, proslavljeni glumac bio je instruktor dobrovoljcimа u bаzi u Bubаnj Potoku, kao i člаn Međunаrodnog odborа zа istinu o Rаdovаnu Kаrаdžiću.

Poznat kao veliki šaljivdžija, odgovarajući na pitanja novinara kada se poslednji put video s Radovanom Karadžićem, često je znao da odgovori:

,,Baš juče smo se videli i popili kafu!”

Zаlаgаo se dа se u škole umesto građanskog uvede seljаčko-hajdučko vаspitаnje, а veronаukа postаne obаvezаn predmet.

 

FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Ceo svet nas Srbe uverava u istinu naše posebnosti. Zato Srbi treba malo da se podiče svojom posebnošću, a ne da se postide. Mi smo živeli 50 godina u jednom monstruoznom, satanističkom sistemu koji je prosto tražio kooperativnost i odustajanje od svega što je autentično, zahtevao je od vas da nikad ne nastupite s onim što je najbolje u vama, već s onim što je najpoltronskije.

Moramo napraviti iskorak iz tog satanističkog sistema i okrenuti se Bogu ako želimo dobra sebi i svojoj deci. Imamo veliku moralnu i duhovnu odgovornost prema svojoj deci”, govorio je Danilo u intervjuu za list “Pogledi”, a u želji da svojim naslednicima obezbedi zdravije okruženje za stasavanje, 1996. godine sa svojom porodicom iz strogog centra grada preselio se na Avalu.

Živeli smo u potkrovlju, u centru Beograda, odakle se vidi samo nebo i ništa više. Moj sin koji je učio da hoda, napravio je prvi korak: onako u hodalici izašao je na vrata i stepeništem krenuo prema izlazu. Jedva smo ga stigli. To je bio instinkt koji ga je vodio ka samoodržanju – bekstvo iz grada”, pričao je Lazović.

Zbog otvorenih iznošenja svojih nacionalističkih stavova i želje za očuvanjem srpske tradicije i kulture, poznatog glumca tada su povezivali s političkim strankama. Februаrа 2006. godine govorio je nа mitingu Srpske rаdikаlne strаnke iаko nije bio njen člаn.

Sećanje na Danila Lazovića i dalje živi kroz njegove uloge, ali i ideje koje je za života propagirao. Ostao je upamćen i kao jedan od naših najboljih besednika. Posedovao je neospornu harizmu, a nije se libio ni da stvari nazove pravim imenima iako je to često umelo da ga košta u životu.

 

Čuvar časti otišao je tiho, kao što je za života bio skroman i nenametljiv, a niko nikada nije mogao da mu ospori radost s kojom je dočekivao svaki dan i često znao da istakne:

,,Lepota je u različitostima, u susretima s neviđenim ljudima svakog novog lepog dana…”

 

( PRIREDILA: KSENIJA KONIĆ, PIŠE: DANILO MAŠOJEVIĆ )

 

 

 

( PRIREDILA: KSENIJA KONIĆ, PIŠE: DANILO MAŠOJEVIĆ )

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *