Hrvatski recept za Kosmet

Objavljeno: 10.11.2018.


Piše: Ljuban Karan




Čini se da prištinski lideri, umesto da tragaju za najboljim načinom mirnog rešenja kosovskog problema, u saradnji s hrvatskim ekspertima i instruktorima traže najefikasniji način za potpuno etničko čišćenje Srba sa Kosova i Metohije

Hrvatska nije vojna sila, niti država s vojnom tradicijom da bi mogla drugima da soli pamet o vojnim pitanjima. Zašto, onda, albanski lideri u Prištini daju prioritet i više vole hrvatske instruktore iako su instruktori vodećih država NATO-a daleko bolji? Zato što nisu u pitanju vojna znanja (to mogu dobiti bilo gde) nego iskustva u etničkom čišćenju Srba, u čemu Hrvatska nosi primat i najdalje je odmakla u odnosu na druge na Balkanu koji imaju slične težnje.

HRVATSKI UZOR Kada je u pitanju etničko čišćenje, nova nezavisna hrvatska država može biti uzor i edukator svakom profašističkom nasilničkom režimu. Preporučuju je mnogobrojni Srbi koje je proterala za relativno kratko vreme. I ne samo to, nego što je uspela da tako teška i neprihvatljiva dela izvede bez bilo kakve osude „međunarodne zajednice“. Nigde kao u Hrvatskoj relevantni međunarodni faktori nisu tako lako ozakonili pogubne rezultate etničkog čišćenja, prihvatajući faktičko stanje kao sasvim normalnu situaciju. I nigde kao u Hrvatskoj nije tako svesno i potpuno ignorisana ideja o povratku proteranih Srba. To preporučuje Hrvate kao specijaliste za trajno i efikasno rešavanje sličnih problema i zato su veoma prisutni na Kosovu.
Hrvati su uspeli da od surovog etničkog čišćenja naprave savršen zločin za koji, po svemu sudeći, nikada i niko neće odgovarati. Zbog izostanka međunarodne osude, sada su ponosni na svoj minuli rad i umislili su da je sve to što su činili – legalno i čisto. Na Zapadu su oduševljeni brojnim hrvatskim generalima i političkim ličnostima „talentovanim“ za perfidno maltretiranje i zastrašivanje stanovništva i ratni zločin radi ostvarenja političkih ciljeva. Oni su uspešnom kombinacijom prljavih vojnih akcija i perfidnih pritisaka za podsticanje tihog egzodusa postigli cilj – Hrvatska je sada jedna od etnički najčistijih država u Evropi. Umesto osude, akterima etničkog čišćenja sa Zapada stižu pohvale i počasti, pa nije čudo da Albanci žele baš na njih da se ugledaju.

ETNIČKO ČIŠĆENjE RUSKOG UTICAJA Etničko čišćenje Srba u Hrvatskoj je pri kraju, ali na nekim drugim područjima Balkana nije. Zapad bi se radovao i ponovo „zažmurio“ kada bi neko uspeo da još poneko područje očisti od Srba, kao što je to urađeno u Hrvatskoj. Jer sve je jasnije da oni takve akcije tretiraju kao eliminaciju ruskog uticaja – ako nema onih koji Ruse gledaju kao prijatelje, nema ni ruskog uticaja. Zato je hrvatski „projekat“, ma koliko odvratan bio, dobrodošao i prihvatljiv za NATO stratege. Najbolje je da u konačnom rešenju balkanskog pitanja ne prljaju ruke sami, nego da prljave poslove prepuste dobro uvezanom hrvatsko-albanskom antisrpskom vojnom savezu. SAD i zapadna alijansa će, kao i dosad, obezbediti punu vojnu podršku i kreiranje medijske slike budućih događaja onako kako smo to već imali prilike da vidimo.

STRUČNI ELABORAT HRVATSKOG MINISTARSTVA ODBRANE Nakon raspada SFR Jugoslavije etničko čišćenje Srba iz Hrvatske sprovedeno je u tri različite faze. Prva faza odnosi se na krizni period, od dolaska HDZ na vlast do početka rata, tokom formiranja i naoružavanja hrvatskih paravojnih formacija. Mnogi Srbi su već tada, pod pritiskom realne opasnosti, u nemogućnosti da se drugačije zaštite, napustili Hrvatsku. U drugoj fazi etničko čišćenje bilo je masovno – primenom surove vojne sile, gde je neselektivno proterivanje realizovano uz teške zločine nad civilima. Treća faza bila je podmukla i perfidna, ali i te kako delotvorna. Bilo je to etničko čišćenje nakon završetka rata i uspostavljanja nove nezavisne Hrvatske, uz formalne garancije svih ljudskih prava.
Ova treća, mirnodopska faza etničkog čišćenja može se podeliti na dva različita pristupa srpskoj manjini. U oba slučaja karakterističan je državni teror koji je podsticao tihi egzodus Srba, s tim što je daleko pogubniji bio kada se svojim posredovanjem i „garancijama“ umešala „međunarodna zajednica“. Bile su to lažne garancije i klasična prevara, ali kada su Srbi to shvatili, bilo je kasno. Dobar primer prevare pod okriljem Zapada je Erdutski sporazum o mirnoj reintegraciji koji je Srbima garantovao vrhunska prava. Danas se vidi da je to bio samo vrhunski apsurd i cinizam jer su Srbi sve vreme potpuno obespravljeni i ugroženi kao niko u Evropi.
Sada Albanci uče kako da u sličnoj saradnji sa „međunarodnom zajednicom“ primene hrvatski recept.
Ministarstvo odbrane Hrvatske je „naučnim pristupom“ definisalo pravu strategiju etničkog čišćenja koja se može primeniti i na druge države koje imaju slične probleme sa svojim nacionalnim manjinama. Zaokružen elaborat može se tretirati kao intelektualna svojima MO Hrvatske, i ona se može prodati, razmeniti za druge vrednosti ili jednostavno donirati prijateljima. Garantuju rezultate uz dva uslova: da se svi prljavi potezi usklade sa interesima NATO-a i da se ostvari dozirana podrška alijanse, pre svega medijska.

ULOGA ANTE GOTOVINE Hrvati svoj prljavi izvozni projekat etničkog čišćenja mogu prodati samo profašističkim režimima kojima je etnička čistoća deo ideologije, a prljavo oružano nasilje sredstvo za ostvarenje cilja. Zato su ga najpre ponudili Ukrajincima uz predlog da ga prilagode svojim planovima i aktivnostima prema ruskoj manjini koju treba etnički počistiti, ali su nakon oštrog upozorenja Moskve odustali. Nakon šamara iz Rusije pronađena je nova, za Hrvatsku bezopasna solucija, da se u vezi s projektom etničkog čišćenja napravi dil sa albanskim rukovodstvom u Prištini. Na Kosovu i inače zločini prolaze nekažnjeno i bez međunarodne osude, pa zašto ne bi mogao i prljavi hrvatski projekat. Ujedno, to je prilika da se „naučno“ definisane metode etničkog čišćenja još jednom provere i potvrde u praksi. Time bi ovaj proizvod bio skuplji i dobio bi NATO „sertifikat“ za primenu širom sveta u interesu alijanse.
Aktivna saradnja prištinskog rukovodstva i Hrvata o ovom pitanju započela je aktiviranjem generala i ratnog zločinca Ante Gotovine na mestu savetnika Damira Krstičevića, ministra odbrane Hrvatske. To je, u stvari, i bio pravi razlog njegovog angažovanja. Sada je upravo Gotovina zadužen za prilagođavanje elaborata kosovskim uslovima, kako bi se postigao isti nivo efikasnosti. Njegovi tajni i javni kontakti sa prištinskim rukovodstvom nisu ostali nezapaženi. Već samo ime ovog zločinca asocira na zločine i etničko čišćenje Srba a on, umesto da je u zatvoru, nosi oreol heroja, tako da uživa veliko poštovanje i poverenje Albanca.
Nije teško proceniti na čemu sada Gotovina i šiptarska paradržavna garnitura rade. Za deo KiM koji kontrolišu Albanci i gde su uspostavili svoju nezakonitu vlast primenjivaće se (i već se primenjuju) prljave metode etničkog čišćenja iz prve i treće faze hrvatskog modela – perfidni pritisci kroz ubistva, fizičke napade, krađe, paljevine i slična uznemiravanja koja izazivaju nesigurnost i podstiču iseljavanje. Uz paradržavni teror, gde se ne mogu ostvariti nikakva prava i gde se ne pronalaze i ne kažnjavaju počinioci kriminalnih i nezakonitih radnji prema Srbima, stvara se atmosfera očaja i nemoći koja mora rezultirati tihim egzodusom. Za sever Kosova, koji kontrolišu Srbi, predviđena je druga faza hrvatskog modela. To je studiozno planiranje nekakve kosovske oružane akcije, po uzoru na hrvatske zločinačke vojne operacije etničkog čišćenja.

NAPAD NA SEVER KOSOVA Čvrsta hrvatsko-albanska veza zasnovana je na činjenici da imaju istog gazdu i istog neprijatelja. Naruku im ide činjenica da im se teritorijalne aspiracije ne preklapaju i da im paravojne jedinice nisu bile u dodiru pa nisu imali međusobnih sukoba, kao što su imali Hrvati i Bošnjaci. Mnogi Albanci su planski učestvovali u ratu u Hrvatskoj kako bi stekli vojna znanja i iskustva za vojnu pobunu na Kosovu koju su planirali i pripremali. Neki su dobili visoke činove u Hrvatskoj vojsci, pa i činove generala, kao Agim Čeku. Svoju lojalnost dokazivali su teškim zločinima nad srpskim civilima jer ih je samo mržnja prema Srbima povezivala s Hrvatima. Hrvati su kasnije pomogli njihovu oružanu pobunu jer su videli svoj interes u slabljenju Srbije i tako su postali „braća po oružju“, kako to često javno zna da kaže hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović.
Zato Albanci imaju veliko poverenje u hrvatske metode jer su mnogi od njih uživo gledali kako to oni uspešno rade. Perfidne metode etničkog čišćenja Albanci su davno usvojili, ali u drugu – vojnu fazu etničkog čišćenja severa Kosova – ne može se krenuti bez formirane, dobro opremljene i obučene vojske Kosova i na tome se ubrzano radi. Hrvatski savetnici i instruktori su za Albance najbolji jer im ulivaju samopouzdanje. Jer oni predstavljaju vojsku koja je slične zločinačke akcije uspešno izvodila prema srpskom korpusu, samo na drugom terenu. Prisustvo hrvatskih savetnika i instruktora je upozorenje Srbiji da bi prilikom eventualne vojne intervencije na sever Kosova teških zločina moglo biti, i da se na vreme mora razmišljati o zaštiti srpskog naroda.
Albansko prihvatanje hrvatskog modela obračuna sa Srbima je prilično naivno jer su se međunarodne okolnosti, ambijent u kome planiraju nove zločinačke akcije i odbrambene sposobnosti Srbije potpuno promenili. Hrvatska u novom sukobu Srba i Albanaca vidi svoj stari interes – da se Srbija oslabi. Srpska privreda naglo jača dok je hrvatska u velikim problemima. Ekonomski oporavak omogućava jačanje svih drugih sposobnosti Srbije, pa i odbrambenu efikasnost. Naravno, iako „braća po oružju“ ozbiljno pripremaju oružanu akciju, do nje neće doći ako izostane signal i podrška NATO-a.

NEZAVRŠEN POSAO Ako je Hrvatska napravila široku analizu višedecenijskih prljavih i zločinačkih metoda kojima su etnički počišćeni Srbi iz Hrvatske i to pretvorila u izvozni elaborat koji će se koristiti na KiM, sličnu analizu treba da napravi i Srbija, kako bi mogla da im parira. Zbog ove „bratske veze“ ni za trenutak se ne sme zaboraviti činjenica da hrvatski koncept etničkog čišćenja u drugoj fazi predviđa tajnu pripremu iznenadne vojne operacije, koja se maskira pričama o postizanju dogovora pod okriljem „međunarodne zajednice“. To što je na KiM rat već vođen i okončan ništa ne znači jer i zapadne sile i ratoborne albanske vođe smatraju da posao koji su započeli nije završen.
Prljave namere otimanja srpske teritorije i formiranja države Kosovo nisu ostvarene zahvaljujući herojskom otporu vojnika i starešina Treće armije i Prištinskog korpusa i vanredno sposobnim generalima koji su upravljali odbrambenim operacijama. Bombardovanje se odužilo, zločin prema jednom narodu u srcu Evrope više se nije mogao sakriti a konačni vojni cilj se nije mogao ostvariti. Zato je Kumanovskim sporazumom i Rezolucijom Saveta bezbednosti UN 1244 uspostavljen mir i faktičko stanje na teritoriji koje se sada čini kao neodrživo.
To je pravi razlog za formiranje vojske Kosova i sva drugačija objašnjenja i opravdanja su obična podvala i prevara. Shvatili su to Srbi koji su dosad bili policajci u Kosovskim bezbednosnim snagama i zato napuštaju tu buduću paravojnu formaciju. To je dobro, kako se ne bi zloupotrebljavala priča o njenoj multietničnosti. Nakon započinjanja procesa transformacije kosovsko rukovodstvo ima problema sa popunom KBS, ne samo sa Srbima nego i sa Albancima. Kandidati Albanci odustaju jer se plaše da će prvi ući u rizičnu avanturu sukoba sa Srbima i da bi u toj oružanoj operaciji mogli da stradaju.
Opremanje kosovske paravojske teškim naoružanjem, PVO sistemima, pa čak, kako se najavljuje, i helikopterima, ima za cilj da se napravi druga čeljust hrvatsko-albanskih gvozdenih klešta kojima treba pritiskati Srbiju. Znamo da se ručke tih klešta nalaze u NATO komandi. Bez obzira što sve to znamo ne treba odustajati od pregovora i dogovora. Treba prihvatiti svaku dobru nameru i svaki korektan potez dok postoji i najmanja šansa za mirno rešenje problema na Kosovu. Pri tome treba imati u vidu da je u mnogim prevarama koje su doprinele etničkom čišćenju Srba učestvovala „međunarodna zajednica“ svojim lažnim garancijama. Zbog tako loših iskustava davno je izgubljeno poverenje u ono što pogrešno zovemo „međunarodna zajednica“ jer ona u balkanskoj terminologiji podrazumeva samo Zapad. Svaki eventualni novi sporazum uz međunarodno posredovanje ima smisla samo ako garancije za njegovo sprovođenje daju i neke druge stalne članice Saveta bezbednosti UN, kao što su Rusija i Kina.

Piše: Ljuban Karan za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *