Sloboda Mićalović: Država mora da zaštiti glumce

Objavljeno: 3.11.2018.


Sloboda Mićalović o uspehu serije “Koreni”, Simki Katić, izgubljenim i pravim vrednostima, odlasku glumačkih legendi…




PRE dve sedmice prikazana je prva epizoda dugo očekivane drame “Koreni” (nedeljom u 20.05 na RTS 1). Osim što je odmah izbila na prvo mesto po gledanosti domaćih serija u oktobru, ekranizacija romana Dobrice Ćosića pokupila je komplimente za “dirljiv i pametan tekst”, ali i na račun “dobre glume”. Jedna od najpopularnijih domaćih glumica, Sloboda Mićalović, koja tumači Simku Katić, otkriva za “TV novosti” da je priželjkivala pozitivne reakcije publike. Bila je, kaže, svesna kvaliteta serije i samog teksta. Ne samo Ćosićevog dela, već i njegove TV adaptacije iza koje stoji scenarista Đorđe Milosavljević.

– Opet se pokazalo da je dobar scenario podjednako važan, kao i reditelj i gluma. Retko se dešava da od lošeg teksta nastane dobro delo. A “Koreni” su okupili odličnu autorsku i glumačku ekipu. Uz to, proradili su nam i geni. Udarili su tamo gde treba, u srce. Još na snimanju bili smo sigurni da publika neće ostati ravnodušna, a tek nas očekuju odlične epizode.

* Kako ste se osećali u Simkinoj koži, koja je nosila veliko breme na krhkim leđima?

– Mnogo pitanja mi je prolazilo kroz glavu. Nije to bilo tako davno. Radnja serije je smeštena na kraj 19. veka. Viđali smo takve žene u okolini, naše bake i majke. Taj ponos, tu požrtvovanost, pa čak i hrabrost koju je imala Simka. Često me je mučilo pitanje da li je važniji moral ili život. A sad sam se prvi put susrela s tom temom i tako kompleksnim likom. Simka je moral, koji ju je odveo u preranu smrt, zamenila za novi život. Onda kad se odlučila na radikalan potez da s drugim čovekom začne dete, kako bi sačuvala Aćimovu familiju. To je večito srpsko pitanje u vezi sa muškim detetom. Još mu se nismo otrgli, samo smo se obukli u malo bolje krpe.

* Ako su poruke Dobrice Ćosića i dalje aktuelne, kako to da kao društvo nismo napredovali, naučili nešto na svojim greškama?

– To je individualna stvar. Želim da verujem da se svaki čovek trudi da napreduje. Kad je reč o velikim književnim delima, njih odlikuje priča koja može da se smesti u bilo koje vreme. A to je suština ljudske prirode. Možete promeniti ponašanje, ali ne i prirodu.

* Rekli ste da nam politika razara porodicu. Šta bi moglo da nas vrati korenima, istinskim vrednostima koje smo izgubili negde na putu evrointegracija?

– Nametnut nam je sistem vrednosti u kojem pokušavamo da se snađemo. Mnogo brže napreduje virtuelna stvarnost, nego što ljudski mozak može to da isprati. Nalazimo se u vakuumu između nje i prirode. Dovoljno je da pogledate društvene mreže i shvatite da živimo u imaginarnom svetu, gde se smeštaju samo najlepši momenti određenog dana ili perioda neke osobe. To vas lako može baciti u depresiju, ukoliko pomislite da vam se ne dešava ništa u životu. A zapravo dozvoljavate da vaš mozak bude prevaren. To je momenat u kojem se gubimo, pogotovo mi iz velikih gradova. Preko nam je potrebno da se vratimo porodici, ljudskoj suštini. Imam mnogo prijatelja koji su se vratili na selo, na ognjište. I ja sam sa porodicom pronašla mesto blizu Beograda gde imamo dodir s prirodom. Savremena porodica je u komplikovanijoj situaciji, nego što je to bila Aćimova. Izloženija je lošim uticajima. To se moglo videti i u scenama u kojima muškarci sede i čitaju novine, a žene se za to vreme bave drugim poslovima. Informacije im nisu bile lako dostupne. To je štitilo kuću. A danas je i muškarcima i ženema podjednako ispunjena glava informacijama, uglavnom ružnim, da ne znamo ni kuda ćemo ni šta ćemo s njima.

* Epoha vas ni u jednom značajnom TV ili filmskom projektu nije zaobišla. Čime to privlačite reditelje kostimiranih dela?

– Činjenica je da me ima više u epohi. Ali kad pogledam koliko sam toga snimila, shvatam da su zapravo te serije i filmovi bili najgledaniji, pa se i više puta reprizirali. Zbog toga se stiče takav utisak. Biće da je to spoj fizičkog izgleda i, verovatno, moje duše. Suštinski pripadam epohi. Ne snalazim se u modernom vremenu. Ne kažem da ne mogu da igram savremenu devojku, ženu, ali se bolje osećam u dobu gde je merilo vrednosti bio moral. Današnje vreme odiše banalnošću. Ne znam šta bih pričala o njemu. O rijalitiju, svakako, ne. O nemaštini – da, ali ne znam kako da pomognem. S druge strane, “Koreni” su kapitalno delo Dobrice Ćosića koje će ostati generacijama u amanet i velika čast za svakog glumca da se nađe u njegovoj ekranizaciji.

* Malo koja glumica srednje generacije može da se pohvali raznovrsnom i bogatom karijerom kao što je vaša. Šta bi bila njena kruna?

– Tek sad sam u punoj snazi! Imam 37 godina i mnogo toga da ponudim, rano je za podvlačenje crte. Mladost nudi čistotu, lepršavost, neposrednost, a zrelo doba – dubinu. Za naš posao je dobro kad vam se na licu vidi proživljen život. Kad se osvrnem iza sebe, mogu da kažem da spadam u one glumce koji su imali sreću da rade sa najboljim pozorišnim, filmskim i televizijskim rediteljima, kao i kolegama. Naravno, ima još vrhunskih glumaca, sa kojima bih volela da igram. Među njima su Dragan Bjelogrlić i Nikola Kojo. Nadam se da ću se posle “Korena” oprobati i u drugim žanrovima, upravo zbog glumačkog sazrevanja.

* Malo koja glumica srednje generacije može da se pohvali raznovrsnom i bogatom karijerom kao što je vaša. Šta bi bila njena kruna?

– Tek sad sam u punoj snazi! Imam 37 godina i mnogo toga da ponudim, rano je za podvlačenje crte. Mladost nudi čistotu, lepršavost, neposrednost, a zrelo doba – dubinu. Za naš posao je dobro kad vam se na licu vidi proživljen život. Kad se osvrnem iza sebe, mogu da kažem da spadam u one glumce koji su imali sreću da rade sa najboljim pozorišnim, filmskim i televizijskim rediteljima, kao i kolegama. Naravno, ima još vrhunskih glumaca, sa kojima bih volela da igram. Među njima su Dragan Bjelogrlić i Nikola Kojo. Nadam se da ću se posle “Korena” oprobati i u drugim žanrovima, upravo zbog glumačkog sazrevanja.

* Vaš poslednji pozdrav ikoni jugoslovenskog filma Mileni Dravić bio je veoma dirljiv. Može li se naša kinematografija oporaviti posle toliko izgubljenih glumačkih velikana?

– Teško je nama koji smo ostali. Kad čujete takvu vest, u trenu postanete nemoćni. Odmah pomislite na nenadoknadiv gubitak. A on je ogroman! Smrt bi mogla da pogleda u drugu stranu, da se skloni iz ove zemlje. Ne znam da li se ikada dogodilo da za samo tri godine izgubimo ovoliko fantastičnih glumaca. Milena Dravić kao da je stavila tačku na taj tužan niz. Daću sebi slobodu da nju, ipak, izdvojim, jer je reč o posebnoj i retkoj karijeri. Ona je snimala s najboljim rediteljima na ovim prostorima. Iza sebe ostavila je velike filmove, uloge i nagrade. Jedan Hičkok je pričao o njoj. Ne mogu da se, ipak, ne osvrnem i na Dragana Gagu Nikolića, Mandu, Nebojšu Glogovca, Marinka Madžgalja, Batu Živojinovića i Boru Todorovića koji su nas brzinom svetlosti napustili. Biće teško bez njih, ali verujem da imamo još mnogo toga da ponudimo kao esnaf. Samo nam je potrebna zaštita.

* Na koju vrstu zaštite konkretno mislite?

– Smatram da su ovi tužni odlasci upozorenje za one koji se pitaju u našoj državi. I sami vidite koliko narod pati kad nas glumac napusti, kao da je izgubio najmilijeg. To je duhovni pad, koji nam se upravo dešava. A umetnost duhovno hrani narod i podiže ga. U staroj Jugoslaviji brinulo se o glumcima. Oni su bili ljudi od državnog značaja. To nam nedostaje. Ako umetnici, naučnici i sportisti ne predstavljaju zemlju, ko će? Teško da bez njih možemo da funkcionišemo.

GLUMI I U RUSIJI

SLOBODA je nedavno završila snimanje novih filmova u Kazahstanu i u Jermeniji, u kojima igra glavne uloge.

– Polako nam se otvara rusko tržište. Na to sam se blago koncentrisala. Ali ovde sam, ne idem nikud. Uskoro se otvara novo pozorište na Banovom brdu, gde ću zaigrati u komediji Nikole Pejakovića “Šećer je sitan osim kad je kocka”.

Izvor: Novosti

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *