Kako je njemačka tinejdžerka jedina preživjela fatalni let avionom

Objavljeno: 3.11.2018.


Godine 1971. tinejdžerka je pala sa tri kilometra visine u džunglu Perua, nakon što se avion raspao u vazduhu.




Nakon avio-nesreće poput ove u kojoj se avion Lion Air-a srušio u Indoneziji, teško je da neko može da preživi tako katastrofalan događaj. Ipak, tada sedamnaestogodišnja Juliana Koepčk preživela je ne samo avionsku nesreću, već i deset dana života u divljini dok nije pronašla pomoć.

Avion kompanije Lockheed Electra leteo je na visini od 6.400 metara kada je upao u oluju i doživeo ozbiljne turbulencije.

“Turbulencije su bile toliko jake da su se doslovno poigravale sa avonom, sedištima i prtljagom koji je padao iz ormarića. To su bili pokloni, cveće, božićni kolači, ma svuda po kabini“, opisala je.

Julijana je posmatrala kako munje sevaju svuda oko aviona, a dok se držala za ruke sa majkom i drugim putnicima počela je da plače i vrišti. Avion je počeo da ponire, a buka motora joj je ispunila glavu.

“Odjednom je buka stala i ja sam bila van aviona. Slobodno sam padala i dalje vezana za svoje sedište. Šuštanje vazduha je bio jedini zvuk koji sam mogla da čujem“

Dok je osećala kako propada kroz drveće, ostala je bez svesti i probudila se narednog dana sama u džungli. Tražila je majku, ali niko joj nije odgovarao. Na mestu pada aviona, pronašla je torbu sa slatkišima koji su bili njena jedina hrana.

“Slomila sam ključnu kost i imala duboke posekotine na nogama, ali moje povrede nisu bile ozbiljne. Kasnije sam shvatila da sam pocepala ligamente, ali sam mogla da hodam“

Zahvaljujući zanimanju svojih roditelja koji su bili biolozi, bila je dobro edukovana o tome šta joj je potrebno da bi preživela.

Njeno neverovatno iskustvo bilo je predmet mnogih spekulacija, a neki su objasnili da je preživela zahvaljujući sedištu koje je ublažilo njen pad, kao i drveću koje ju je zadržalo.

Nakon četiri dana hoda kroz džunglu u mini-haljini i u samo jednoj cipeli, naišla je na tela troje putnika. Srećom, njena majka nije bila među njima.

“Do 10. dana nisam mogla da stojim i sela sam pored reke na koju sam naišla. Osećala sam se tako usamljeno, kao da sam u paralelnom univerzumu toliko daleko od života prosečne osobe“

Otkrio ju je jedan ribar iako je prvo mislila da halucinira. Na čamcu je imao benzin, a pošto su njene rane počele da gnoje setila se kako je otac koristio benzin da dezinfikuje rane porodičnom psu.

“Tako sam i ja sipala benzin na rane i odmah skinula 30 larvi crva koji su se okupili oko njih. Sledeći dan sam čula glasove nekoliko mušaraca. Bilo je kao da sam čula anđela“

Zapravo, oni su mislili da su pronašli boginju iz lokalne legende koja je kombinacija delfina i plavuše.

Nakon što se predstavila na španskom i objasnila šta se dogodilo, muškarci su joj tretirali rane i vratili je nazad u civilizaciju.

“Dan nakon što sam spasena, videla sam oca. Nije imao snage da priča kada me je video“

Telo njene majke pronađeno je nakon nekoliko dana i otkriveno je da je i ona preživela nesreću, ali je zbog teških povreda umrla par dana kasnije.

Julijana se ubrzo vratila u Nemačku i uspešno oporavila. Odlučila je da studira biologiju, baš kao njeni roditelji. Kasnije se čak i vratila u Peru gde je istraživala slepe miševe.

Izbegavala je medijsku pažnju nakon nesreće sve dok nije upoznala nemačkog režisera Vernera Herzoga kasnih devedesetih. Želeo je da naprave dokumentarac o njoj. Pristala je, ali samo pod uslovom da izbegne isti let.

Režiser je možda najbolje objasnio njeno iskustvo: „Ona nije napustila avion, avion je napustio nju“.

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *