Konačni odlazak Angele Merkel, (iako) na rate

Objavljeno: 2.11.2018.


Piše: Miroslav Stojanović




Odluka koja je iznenadila ne samo nemačku javnost i otkrila nemoć doskora najmoćnije žene sveta: Angela Merkel odlazi, posle osamnaest godina, sa stranačkog (CDU) kormila pokušavajući, grozničavo i s krajnje neizvesnim ishodom, da sačuva do kraja četvrtog mandata (2021) kancelarski tron

Vest je zaista izazvala pravi politički potres. Odluka Angele Merkel da se odrekne stranačkog kormila, koje je (punih) osamnaest godina držala čvrsto i neprikosnoveno u rukama, saopštena minulog ponedeljka, veoma je iznenadila (ne samo) nemačku javnost. Iako za bolje poznavaoce nemačkih političkih prilika (a posebno neprilika) nije bila i sasvim neočekivana.
Signali i poruke „suverena“, biračkog naroda, u čitavoj seriji izbornih okršaja, bili su toliko drastično glasni i dramatični da bi lako, i bez posledica, mogli da ih prečuju i ignorišu i osobe s daleko manje političkog „njuha“ od onog, toliko puta potvrđenog i izoštrenog, kancelarkinog. Moglo se, naime, očekivati da će, kad su još usledila dva uzastopna šoka, za kratko vreme (svega dve sedmice), najpre bavarskog, pa potom onog u Hesenu, 28. oktobra, neminovno „leteti (političke) glave“.

Izborna giljotina
A stranke vladajuće koalicije u Berlinu su se na ovim izborima suočile, sve tri odreda, Hrišćansko-demokratska unija (CDU) Angele Merkel u Hesenu (najgori rezultat u minulih pet decenija, 11 procenata manje nego na prethodnim izborima u ovoj pokrajini), Hrišćansko-socijalne unije (CSU) maleroznog Horsta Zehofera u Bavarskoj i Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD) Andree Nales i u Bavarskoj i u Hesenu (njen najteži posleratni poraz), s pogibeljnom izbornom „giljotinom“.
A u svim tim regionalnim (pokrajine) izbornim porazima velik, po uverenju mnogih čak presudan, „ulog“ imala je upravo prestonička politika. To su, uostalom, priznale i žene na čelu dve, decenijama najjače, političke stranke, CDU i SPD, Angela Merkel i Andrea Nales: konstatovale su „ortački“ da je ono što je „emitovala“ i čime se javnosti prošlih meseci predstavljala (vladajuća) velika koalicija bilo zaista loše. Ova prva (Merkelova) odlazi (nevoljno i iznuđeno) s partijskog kormila, čime se, konstatuje odsečno Jakob Augštajn, „završava jedna (njena) era“, pošto, uveren je, njen kancelarski mandat neće potrajati. Ova druga (Nales) još ne odlazi. I ona će se, međutim, iako je na čelu najstarije i nekad tako moćne (socijaldemokratske) stranke tek nekoliko meseci, teško održati.
Angela Merkel je, u to više nema sumnje, razumela (gorke i nedvosmislene) poruke birača, od kojih su je mnogi (pre)dugo sledili, i izvukla pouke i – konsekvence: neće se na stranačkom izbornom skupu početkom decembra u Hamburgu, posle (dugih) osamnaest godina, kandidovati za šefa Hrišćansko-demokratske unije.

Nemoć (doskora) najmoćnije žene sveta
Razumela je, kako kaže, da je kucnuo čas za okretanje „novog lista“ (novo razdoblje) i otvaranje stranačkih prozora za ulazak „svežeg vazduha“. Doskora najmoćnija žena sveta suočila se s ograničenjem sopstvene moći i sve uočljivijeg umora. Sve dok je bila simbol političkih uspeha, a to je zaista dugo trajalo (na čelu stranke, izračunali su uvek precizni Nemci, bila je do ovog petka, kad se „Pečat“ pojavljuje na kioscima, 6.780 dana, više nego Konrad Adenauer, 5.632, a manje nego Helmut Kol, 9.279), sledile su izborne pobede.
Postala je, u međuvremenu, simbol neuspeha i poraza. I „persona non grata“ („Frankfurter algemajne cajtung“) ne samo u miljeu ultradesničarske Alternative za Nemačku, stranke koja je uzletela na žustroj kritici njene (posebno migrantske) politike (trijumfovala je i u Hesenu, osvojivši tako svih šesnaest pokrajinskih parlamenata, uz Bundestag), nego i za velike delove (doskora vernih) birača njene stranke. I rešila da ode.
To, praktično, predstavlja odlazak Angele Merkel s političke scene, iako na – rate. Pristala je da ode s partijskog kormila u grozničavom, i krajnje neizvesnom, pokušaju da sačuva kancelarski tron do kraja mandata, 2021. godine. A koliko do juče je tvrdila kako su te dve funkcije neodvojive. Sad je, kaže, procenila da su šanse te učinjene (šahovsko-političke) žrtve, za stranku i zemlju, veće od rizika i mogućih (neželjenih) posledica.

Račun bez krčmara
Moglo bi se, međutim, lako ispostaviti da to bude, i za osvedočeno proračunatu Merkelovu, račun bez krčmara. Rešavanjem jedne nepoznanice – pitanje šefa partije – otvorena su, naime, mnoga nova pitanja i nepoznanice. Mogući odgovori na njih mogli bi da pomrse njene planove i računice.
Veliko je pitanje, naime, hoće li uzdrmana i oslabljena kancelarka uopšte moći da još dugo opstane na kancelarskoj vetrometini. Među onima koji bi rado, i što pre, da joj, na očiglednoj političkoj nizbrdici, „vide leđa“ sve je više onih iz njenog tabora. Moglo bi lako da se dogodi da to bude i njen naslednik na partijskom kormilu, iako se na ovaj (riskantan) politički potez odlučila kako bi mogla da po svojoj volji, i u sopstvenom interesu, posvršava poslove oko nasleđa dok je još u njenim rukama najjače sredstvo vlasti. A borba za vlast u stranci se rasplamsala onog časa kad je Merkelova saopštila „istorijsku odluku“ koja je potresla (čak) i berze: odmah je pala vrednost evra.
Javilo se odmah nekoliko kandidata, među kojima (i) dvojica oštrih kritičara kancelarkine politike: Jens Špan i Fridrih Merc. Šanse prvog su, po svemu sudeći, „tanje“ od izgleda drugog. Jens Špan je mlad (38), naglašeno ambiciozan, s neskrivenim aspiracijama da preuzme „štafetu“, ali s relativno malim izgledima da to (ovoga puta) i ostvari.

Neugodni aspiranti
Za njega je, primećuju politički analitičari, rezak potez Angele Merkel došao u nevreme. Prerano. Tek je nekoliko meseci na prvom, važnijem, položaju (ministar zdravstva) i potrebna mu je još koja godina da se profiliše iako uživa, kao politički robusni junoša, podršku najkonzervativnijeg krila među konzervativcima.
Ali s tom podrškom računa i (znatno poznatiji i iskusniji) Fridrih Merc. Takođe naglašeno ambiciozan i prodoran, nekadašnji šef poslaničkog kluba konzervativaca u Bundestagu već tada se profilisao kao (oštar) politički antipod Merkelovoj. Deset godina se potom povukao s političke scene i predao (unosnom) finansijskom (s nespornim kvalifikacijama i kompetentnošću) biznisu. Nije časio časa i već je obznanio, preko uticajnih dnevnika, kandidaturu.
Njegove šanse na stranačkom izbornom skupu u Hamburgu, početkom novembra, nisu uopšte male. Pitanje je doduše koliko bi konzervativci, u ovom slučaju delegati stranke koju je Merkelova upadljivo okrenula ulevo, bili odmah spremni za tako radikalan zaokret s Mercom na čelu. S neminovnim vraćanjem klatna udesno. I jedan i drugi, očigledno, ne bi, u slučaju da postanu šefovi stranke, imali strpljenja da čekaju regularno okončanje četvrtog kancelarkinog mandata. Merkelova bi zavisila od njihove milosti!
Šta bi bilo po kancelarkinoj volji Otvoreni favorit Merkelove je Anegret Kramp Karenbauer. Nju je kancelarka još pre nekoliko meseci označila kao naslednicu na partijskom tronu, dovodeći je iz Sara, gde je, kao premijerka male pokrajine, zabeležila jedan od retkih, i respektabilnih, izbornih uspeha konzervativaca, u Berlin, na (stranački važan) položaj generalnog sekretara. Ta činjenica, (pre)velike bliskosti s Merkelovom, može Karenbauerovoj da bude dvoskeli mač: i prednost i hendikep. Njene šanse smanjuje i to što je na nesporno važnom položaju novajlija, nije bilo dovoljno vremena da „isplete“ sopstvenu mrežu i pouzdan oslonac u (razuđenoj) stranci.
Iako se njih dvojica (još) nisu u tom kontekstu oglasili, mediji „ubacuju u trku“ i dva kandidata nesporne „specifične“ težine: Armina Lašeta i Volfganga Šojblea. Prvi je šef najbrojnije, i najmoćnije, pokrajinske organizacije konzervativaca, čije političke akcije pojačava činjenica da je „preoteo“ od socijaldemokrata njihovu, tradicionalnu „tvrđavu“, najmnogoljudniju nemačku pokrajinu, Severnu Rajnu – Vestfaliju.
Ako ne bi uspela da „progura“ Anegret Kramp Karenbauer, Merkelovoj bi, po svemu sudeći, najviše odgovaralo da se „za reč javi“ njen prethodnik (kratko vreme posle Kola) na čelu partije, trenutni predsednik Bundestaga Volfgang Šojble. Najiskusniji stranački političar (rođen 1942) mogao bi biti prihvatljiv kao „prelazno rešenje“ i najmanje opasan za Merkelovu: navodno nema (nakon atentata na jednom izbornom skupu ostao je vezan za invalidska kolica) kancelarskih ambicija.

Prava opasnost
Glavna opasnost za brže od planiranog, i definitivnog odlaska s političke scene (zavetno se obavezala da posle 2021. neće prihvatiti nikakvu funkciju, ni u Berlinu ni u Briselu) Merkelovoj bi mogli da budu (koalicione) socijaldemokrate. Iako, bar u ovom času, ošamućeno rukovodstvo stranke tvrdi da ostaje privrženo velikoj koaliciji, iz očiglednog straha da bi prevremeni parlamentarni izbori, posle serije poraza u pokrajinama, predstavljali za njih političko samoubistvo, sve su snažniji pritisci razočaranog, i gnevnog partijskog plebsa da se stranka izvuče iz ubistveno čvrstog kancelarkinog „zagrljaja“.
Prva žena na čelu nekad moćne i uticajne stranke, stare preko vek i po, Andrea Nales izlaz iz apokaliptične situacije vidi u novom, kritičnijem programu i nastupu u okviru velike koalicije, kako bi stranka oštrije i jasnije profilisala svoj identitet. Ali taj novi, kritičniji koncept, i zatezanje koalicionog konopca, mogao bi da vodi u dodatna varničenja i – raspad koalicije. Ranjiva i oslabljena Merkelova, koja se, ionako, žali na „lošu kulturu rada“ i komunikaciju u sopstvenoj (koalicionoj) vladi, ne bi imala previše manevarskog prostora za velikodušne ustupke crvenima.

Iskušenja izvan kuće
Dodatna, i sve dramatičnija, iskušenja čekaju nemačku kancelarku na evropskoj (gde je godinama predstavljala neporeciv autoritet) i svetskoj (gde njen glas ionako nije bio previše čujan) sceni. Angela Merkel ionako, poslednjih nekoliko godina, od dramatičnog izbijanja migrantske krize, i njenog politički avanturističkog poteza sa širom otvorenim (nemačkim) vratima, više nije mogla da, kao ranije, u evropskoj familiji „diktira tempo“.
A haotična EU se u ovom času suočava sa oštrim deobama i raskolima (neke članice bi se radije okrenule Moskvi – poslednja to čini nova vlada u Rimu tražeći finansijsku potporu kroz otkup državnih obveznica – a ne Briselu), neregulisanim bregzitom, novim dužničkim (i budžetskim) krizama, u čijem epicentru se našla tako važna članica, s „neposlušnom vladom“ kao što je Italija.
Tu je i zapaljiva tema pristigla s one strane Atlantika, o američkom napuštanju sporazuma s Moskvom o raketama (nuklearnim) srednjeg dometa što već izaziva uzbunu u Nemačkoj. Nemce je, one na zapadnoj strani posebno, pre ujedinjenja, hvatao paničan strah od razmeštanja, najpre sovjetskih raketa SS-20 na istoku, potom, kao utuk, američkih peršinga na zapadu zemlje: znali su, naime, ko bi, u slučaju sukoba, bio prava, i najveća žrtva…

Miroslav Stojanović za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *