Uvek dragi gost

Objavljeno: 13.10.2018.


Piše: Nikola Vrzić




Kakve je poruke iz Beograda poslao generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg?

Tek što se Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, vratio iz Moskve u kojoj je još jednom uveravao svog domaćina Vladimira Putina da Srbija namerava da ostane vojno neutralna – što je namera koju svesrdno podržavamo – u Beograd nam je u goste dospeo generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg. Dočekala ga je poruka da Srbija želi da produbi svoju saradnju s NATO-om, a on je na to uzvratio da i našu Srbiju vidi u svojoj evroatlantskoj, to jest NATO porodici…

KRIVICA ZA AGRESIJU Na uglavnom lepu iako ponekad teško podnošljivu tradiciju srpskog gostoprimstva – „Stoltenberg je uvek drag i dobrodošao gost Republike Srbije“, ustvrdio je Vučić – generalni sekretar NATO-a uzvratio je kako je jedino i mogao, uvredom dakle u vidu objašnjenja da su nas bombardovali zato što smo mi to zaslužili, a ne zato što su oni zlikovci koji se zbog toga kaju. A žaljenje je izrazio samo zbog nevinih žrtava, one, eto, usputne, kolateralne štete tog inače plemenitog i opravdanog NATO pregnuća iz 1999. godine.
Uostalom, Stoltenberg: „Svesni smo da se mnogi u Srbiji još sećaju vazdušnih napada 1999. godine. Želim da naglasim da smo to učinili kako bismo zaštitili civile i prekinuli Miloševićevu vladavinu.“
Pa nam je pride otkrio i da je osiromašeni uranijum kojim su nas bombardovali imao, bezmalo, blagotvorno dejstvo na sve koji ne spadaju u kategoriju nevinih žrtava onih vazdušnih napada NATO-a na našu zemlju koje i dalje pogrešno doživljavamo kao NATO agresiju – „Postoje analize i procene koje pokazuju da nema štetnog dejstva kada je u pitanju osiromašeni uranijum, uključujući i studiju UNEP“ – te je stoga pozvao Srbe „da se okrenu budućnosti“ umesto da se sećaju prošlosti.
Pre nego što i to učinimo, osvrnućemo se zakratko na spomenutu studiju UNEP-a, Programa zaštite životne sredine UN, koji je upotrebu osiromašenog uranijuma istraživao i na Kosovu i Metohiji, i u ostatku Srbije i u Crnoj Gori, što je rezultiralo izveštajima iz 2001, odnosno 2002. godine. U najkraćem, „nisu izmereni značajni nivoi radioaktivnosti“, ali, eh, „široko su rasprostranjene“ čestice municije s osiromašenim uranijumom i u tlu i u vazduhu i u vodi što bi, „u budućnosti, moglo da utiče na koncentraciju uranijuma u vodi za piće“. A „jedna jedina čestica osiromašenog uranijuma u limfnom čvoru može da uništi čitav imuni sistem“, preneo je londonski „Gardijan“ još 31. jula 1999. reči eksperimentalnog biologa Rodžera Koghila, pri čemu je osiromašeni uranijum – opet „Gardijan“, 10. april 2003 – „skoro dva i po puta gušći od čelika i više nego jedan i po put gušći od olova… Dugotrajni rizik leži u samoj toksičnosti ovog metala, a ne u njegovoj radioaktivnosti“, koja pak „postaje faktor ako dospe u pluća ili u krvotok“.
Što će reći da imamo obilje razloga da sumnjamo u dobre namere našeg dobrodošlog gosta Stoltenberga, budući da nam on očigledno ne govori potpunu istinu kada nas uverava da „nema štetnog dejstva kada je u pitanju osiromašeni uranijum“.

NOVI IPAP Ali da poslušamo mi njegovu preporuku, i okrenemo se budućnosti.
Ponavljajući da Srbija ima dobre odnose i s Rusijom i Kinom, ali da „dobro sarađuje i sarađivaće sa NATO“, Vučić je otkrio: „Srbija se nalazi u poslednjoj fazi stvaranja i prihvatanja IPAP 2018/20. i to je nešto na čemu će Srbija da radi.“
„Pečat“ je o IPAP-u (Individualni akcioni plan partnerstva Srbije i NATO-a), kao „najintenzivnijem obliku saradnje u okviru Partnerstva za mir“ (citat: Ministarstvo spoljnih poslova Srbije) već pisao pošto je on stupio na snagu 15. januara 2015. Taj prvi IPAP trebalo je da ima dvogodišnji rok trajanja, ali je produžen i na 2017, a sada se, dakle, pravi novi IPAP za naredne godine.
Dosadašnji IPAP, podsećanja radi, govorio je o „aktivnoj i sveobuhvatnoj informativnoj kampanji“ Vlade Republike Srbije „o karakteru, obimu i koristima saradnje sa NATO-om u okviru Partnerstva za mir, uključujući i IPAP“, ali je predviđao i čitav niz mera i aktivnosti koji su daleko konkretniji od pukog sprovođenja NATO propagande u Srbiji. U „Matrici aktivnosti“ IPAP-a, tako, otkriveno je da su procesi EU i NATO integracija zapravo prilično povezani iako nam se javno tvrdi suprotno (1. poglavlje – „Politički i bezbednosni okvir“, Aktivnost 1: „Obezbeđivanje koordinacije i komplementarnosti između IPAP i procesa EU integracija“), među ciljevima IPAP-a naveden je i „nastavak procesa dijaloga između Beograda i Prištine pod pokroviteljstvom EU“, ali i „reforme unutrašnje politike i ekonomije“ među kojima je „uvođenje novih pravosudnih profesija (notar i sudski izvršitelj)“, „okončanje pregovora o pristupanju Svetskoj trgovinskoj organizaciji“ koje podrazumeva otvaranje našeg tržišta za GMO proizvode, „usaglašavanje sa Zajedničkom bezbednosnom i odbrambenom politikom EU“ što u ovom trenutku znači i obavezu da uvedemo sankcije Rusiji, „uspostavljanje nacionalnog sistema kodifikacije kompatibilnog sa Sistemom kodifikacije NATO“, stvaranje „sistema profesionalnog vojnog obrazovanja i obuke za oficire i podoficire koji je u potpunosti u skladu sa standardima Bolonje i standardima NATO“, „osnivanje Centra za obuku VS u bazi ’Jug’, koji bi bio otvoren za zemlje partnere u PzM/NATO“…
Sve u svemu, kao što može da se vidi već i iz ovih primera, i dosadašnji IPAP podrazumevao je sveobuhvatno srastanje Srbije s NATO-om – sve do hrane na našim kuhinjskim stolovima – a sada nam se najavljuje i novi takav sporazum, možda, još bolji…

SEVER KOSMETA I GARANCIJE Ali varaju se svi koji misle da će ovo produbljivanje saradnje s NATO-om doprineti, na primer, bezbednosti Srba na Kosovu i Metohiji, makar i samo na njegovom severnom delu.
Opet jedno kratko podsećanje, tek da kontekst ne bi ostao nedorečen.
U vreme parafiranja Prvog briselskog sporazuma, naime, u Briselu 19. aprila 2013, izvestili su ovdašnji mediji, „Beograd je od NATO-a dobio garancije da kosovske bezbednosne snage neće moći da dolaze na sever Kosova, osim u slučaju prirodnih katastrofa i to uz saglasnost NATO-a i lokalne srpske zajednice“. Generalni sekretar NATO-a tada je bio Anders Fog Rasmusen, a dve godine kasnije, 18. marta 2015, kada je prvi IPAP stupao na snagu, šef srpske diplomatije Ivica Dačić izjavio je da je „i od Stoltenberga dobio garancije da nikakve kosovske oružane snage neće imati pristup na sever Kosova, podsećajući da je slične garancije svojevremeno dao i prethodni generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen“. Štaviše, izjavio je šef vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić 4. aprila 2015, „Vlada Srbije dobila je i pisane garancije od NATO-a da neće dozvoliti da bilo kada, bez naše saglasnosti, na sever Kosova i Metohije dolaze bilo kakve tzv. oružane snage Kosova“.
Koliko vrede ove NATO garancije pokazala je nedavno oružana pratnja Hašima Tačija kada je obišao jezero Gazivode. A Stoltenbergov dolazak u Beograd predstavljao je idealnu priliku da se ova situacija razjasni. Da se Srbima objasni zašto je NATO garancija ostala mrtvo slovo na papiru. Da im se obeća da se ovako nešto neće dogoditi ponovo, pa da oni u to poveruju ako mogu.
Ali nismo čak ni to dobili već smo samo dobili, kako proizlazi iz Vučićevih reči, Stoltenbergovo obećanje da će se Vučiću javiti na telefon ako se (kada?) slična situacija ponovo bude dogodila: „Ako budemo imali potrebe u najkraćem roku, od nekoliko minuta, stupićemo u kontakt i moći da rešavamo to odmah i pomognemo, kako bismo mogli da objasnimo šta je to što se dešava na terenu i pomognemo u zaštiti stanovništva.“
I niko nijednom rečju, jednom jedinom malom rečju, nije spomenuo da su postojale nekakve NATO garancije da Albanci s dugim cevima neće upadati na sever Kosova kada im se tako prohte…

EVROATLANTSKA PORODICA Tako da je tokom ove Stoltenbergove posete Srbiji još i najmanju uvredu predstavljala „Srbija 2018“, „najveća vežba te vrste“ (navela je agencija „Rojters“) u kojoj su tokom tri dana učestvovali timovi za vanredne situacije iz Srbije i zemalja i partnera NATO-a. Iako, uistinu, ni ova uvreda nije bila sasvim mala, jer, eno ih u Nišu ruski stručnjaci za vanredne situacije kojima ne damo imunitet koji smo im obećali, a ne damo im ga zahvaljujući našim NATO partnerima s kojima sada vežbamo.
Ali pogrešno bi bilo iz svega ovoga zaključiti da je Stoltenberg u Srbiju došao samo da bi u njoj bio lepo dočekan, i da bi je onda izvređao kako valjda i zaslužuje jer ga uopšte dočekuje.
NATO generalni sekretar imao je ponešto zanimljivo da kaže i o našoj budućnosti i sopstvenim namerama. A namera mu je da nas uvede u NATO.
Iako je još jednom ponovio da „mi poštujemo svaku odluku jedne suverene države da li želi da uđe u NATO ili to ne želi“, u intervjuu „Blicu“ dozvolio je sebi da prizna da baš toliko benevolentan ipak nije. Naprotiv: „Ljudi iz ovog regiona zaslužuju bolju budućnost kao deo evroatlantske zajednice. Upravo zbog toga mi u potpunosti podržavamo nastavak dijaloga između Beograda i Prištine, a kojim posreduje Evropska unija… Ubeđen sam da budućnost celog Zapadnog Balkana“ – celog Zapadnog Balkana! – „leži u evroatlantskoj porodici zato što će to doneti korist njegovim građanima, zemljama i celoj evroatlantskoj oblasti.“
Uostalom, kada se sagledaju svi napori NATO-a da u sebe usisa državice kao što su Crna Gora ili Albanija, o pokušajima da isto učine i Makedoniji i Bosni i Hercegovini i otetom Kosovu da i ne govorimo, zar iko sme i da pomisli da će nas u Srbiji, u epicentru Zapadnog Balkana koji bez Srbije ne može da bude potpun, ostaviti da na miru budemo neutralni?! Zato nam ovo Stoltenbergovo priznanje i nije bilo potrebno, no hvala mu na iskrenosti.
Tek, posle uspešno okončanog IPAP-a Crna Gora je prešla na MAP (Membership Action Plan) a onda je postala i punopravna članica NATO-a. Posle svog prvog IPAP-a, Srbija će dobiti i drugi. Čemu će služiti ovaj IPAP za ponavljače? Kupovini vremena u nadi da će nas ostaviti na miru, pri čemu ovo produbljivanje saradnje s NATO-om nekako treba da posluži očuvanju naše neutralnosti? Ili je onoj „aktivnoj i sveobuhvatnoj informativnoj kampanji“ Vlade Republike Srbije potrebno još vremena kako bi srpsku javnost ubedila u „karakter, obim i korist“ od saradnje sa NATO-om? Jens Stoltenberg nam, priželjkujući ovo drugo, poručuje da gledamo u budućnost, a da na prošlost zaboravimo. Ali istorija je učiteljica života…

Piše: Nikola Vrzić za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *