Argentinski bog košarke – Manu, zbogom i hvala…

Objavljeno: 6.10.2018.


Pedijatar je predviđao da neće rasti više od 180 centimetara, trener da neće biti najbolji košarkaš ni u svojoj generaciji u Baija Blanki, a on sam da njegova patika verovatno nikada neće videti NBA parkete. Četvrt veka kasnije postao je za Argentinu u košarci ono što je Maradona u fudbalu. Postao je besmrtan, simbol svoje zemlje i Teksasa.




Kada se spoje južnoamerički temperament, evropski šmek i američka radna etika dobija se nešto najbliže osobinama savršenog košarkaša, koje se mogu zamisliti. I dobija se Emanuel Đinobili.

Manu nikada nije imao onu nadljudsku atletiku Majkla Džordana, driblinge Džamala Kroforda, šut Reja Alena, sposobnost da “odžepari” rivala kao Geri Pejton, ili brzinu Derika Rouza sa vrhunca.

Umesto toga, Đinobili je bio sposoban da izluđuje Grega Popoviča i skrati mu bar dve godine života, navede Ar Sija Bjuforda da ga uporedi sa divljim konjem i tera gledaoce da rastavljaju vilice posle nekih poteza koje je Argentinac izvodio.

Imao je nepredvidivost, herc i ‘kohones’ koji su ga učinili NBA legendom i jednim od najzanimljivijih igrača u istoriji San Antonio Sparsa i košarke.

Od osobina igrača iznad imao je sve, samo u manjoj meri. Možda nije mogao da visi u vazduhu čitavu večnost kao MJ ali je iznalazio ludačke načine da završi na obruču.

Nije pogađao trojke rafalno, ali je pogađao “klač bodeže” kada treba. Nije driblao levo i desno kao Gloubtroter, ali kada krene levo pa prebaci loptu iza leđa, njegov čuvar prošeta do obližnjeg drajv-ina po burger. Ako ga i isprati, ostane frustriran jer je Đinobili pogodio flouter preko njega.

Uvek je pronalazio jednostavne načine da igra, nikada nije bio sebičan i sve to je upakovao u tako lep sklop koji je na terenu povremeno delovao opijajuće.

Grina je pronalazio preko ramena, Dankana iza glave, Petija Milsa iza leđa iz prve, Kavaja kroz noge protivnika… asistirao je ono što malo ko može da zamisli i posle odgledanog usporenog snimka. Petnaest puta odgledanog.

Sve to je bio Manu Đinobili. I taj košarkaš je kao posledni šraf “velike trojke” pre mesec dana odlučio da kaže javnosti da mu je dosta profesionalne košarke.

Njemu je laknulo, sve ostale je rastužio, a u ovom delu sveta makar na tih mesec i nešto dana bio nepravedno zapostavljen. Pao je u senku događanja koja su više interesovala našu javnost.

Krajem avgusta, kada je jedan od najvećih košarkaških “poeta” rekao da se penzioniše, navijači San Antonio Sparsa su gledali prema AT&T centru nadajući se da je ta vest i ove godine lažna, dok je veliki deo Srbije gledao u pravcu Salcburga gde je Crvena zvezda izborila Ligu šampiona, ili Istanbula gde se Partizan borio za Ligu Evrope.

Zapostavljen možda trenutno, zaboravljen nikako.

Kada je Kobi Brajant novembra 2015. objavio da se povlači na kraju te sezone, NBA je šest meseci ličila na oproštajnu rok turneju mega zvezde, gde su svi timovi odavali počast jednom od najvećih košarkaša u istoriji igre.

Manu se letos povukao u tišini i poštedeo sebe medijske pažnje koju bi usput dobio. Ni sam do kraja odmora nije bio siguran hoće li se vratiti na parket za još jedan “rodeo” u Teksasu.

Kada se vratio i shvatio da su Dižonte Marej i ostali mlađi igrači daleko ispred njega u kondiciji, video da je to, to i rešio da se penzioniše.

Nikada nije ni bio mnogo pod svetlima reflektora jer od početka do kraja karijere prema sopstvenom priznanju nikada nije uspeo da se izbori za ulogu startera. I tu stižemo do važne komponente njegovog karaktera koja ga je učinila tako velikim – nije bio starter, ne zato što nije mogao, nego zato što je pristao da ne bude zarad ekipe.

“Nikad nisam uspeo u tome (smeh). Zapravo, jesam u svojoj drugoj ili trećoj utakmici i rekao sam sebi ‘jes!’, a onda ‘bum!’, nazad na klupu. Na početku je bilo malo teško, trebalo mi je vremena da to razumem i sklonim svoj ego sa puta između Popa i mene ili mene i košarke. Počeo sam da radim ono što je potrebno uraditi da bi tim bio bolji. Bilo je teško, ali kada rešite taj problem sa egom, razumeo sam svoju ulogu, da će to biti bolje za ekipu i uvek sam to prihvatao osim možda prve godine”.

Šesnaest godina u NBA, jedna nagrada za najboljeg šestog igrača lige iz sezone 2007/2008, dva ol-star nastupa i dva odabira u treći tim NBA, drugi tim rukija. Ako to individualno ne zvuči impresivno, treba znati da takve statistike nikada ne bi ni mogle da odrede i oslikaju Đinobilija.

Ona vidi na papiru dva poena, ali ne i da su ta dva poena bila brutalno zakucavanje Krisa Boša u zemlju. Vidi trojku, ali ne i da je ona za pobedu.

Ona vidi broj 1 u koloni blokada, ali ne da je to strgnuta lopta Džejmsu Hardenu na trojci u produžetku u plej-ofu. I to sa 39 godina života. Zna za asistenciju, ali ne i za onu kroz noge, “suknju”, a to je ono što prodaje karte.

Šesnaest godina ulazaka sa klupe ne zvuči tako sjajno pojedinačno, ali kad se u biografiji upiše “četvorostruki NBA šampion” i zna da je imao bitnu ulogu u finalima, sve izgleda mnogo bolje.

Sa Timom Dankanom i Tonijem Parkerom je tokom petnaestak godina brendirao Evropu u NBA, pobedio 575 puta što ih čini najuspešnijim triom u istoriji lige.

Lige u koju je došao kao 25-godišnjak i već afirmisani košarkaš sa pedigreom MVP-ja finala Evrolige i njen osvajač sa Kinderom.

Prvi je u istoriji Sparsa po ukradenim loptama (1.392) i postignutim trojkama (1.495), četvrti je u asistencijama (4.001) i peti u poenima (14.043) i treći po broju odigranih utakmica sa 1.057.

Sve su to nebitne brojke za one koji su gledali Manua kako se igra košarke. Đinobili možda nije patentirao i izmislio eurostep, ali ga je u NBA odneo i popularizovao.

Harden kreće u dribling, polaže u koš i meša prstima kao kuvar, a protivnika je na putu dotle eurostepom bacio da dresom briše pod. Ovo je već hiljadu puta viđen scenario i skoro niko ne može da ga zaustavi.

Janis, Tejtum, Lebron, Embid, Kajri, Vestbruk… samo su neka od imena koja su usvojila isti korak posle dolaska Đinobilija u ligu. Za sobom je ostavio dubok trag, brazdu, ako znamo s kakvim se teškoćama suočavao kada je počinjao kao dete da igra košarku.

A počeo je u rodnoj Baija Blanki, gradu od nekoliko stotina hljada ljudi, odakle su krenula i njegova dva starija brata Sebastijan i Leandro. Obojica naizgled bili talentovaniji od Emanuela, ali je jedan igrao u španskoj drugoj, a Leandro u argentinskoj prvoj ligi.

Manu je košarku učio kod Oskara Sančesa i kao klinac se divio Majklu Džordanu, ali sve uvek radio na svoj način.

“Majkl Džordan je delovao kao vanzemaljac, nikad nisam mogao da zamislim sebe da igram u NBA”, sumnjao je Manu.

Sumnjali su i pedijatar koji je njegovom ocu rekao da ovaj neće otići “dalje” od metar i 80 cm, ali i treneri koji ga nisu smatrali ni najboljim u generaciji Baija Blanke.

Jedan od njih je bio i Gabrijel Kolamarino koji ga nije vrednovao kao talentovanog dečaka, ali nije računao da opsednutost i želja mogu da promene mnogo toga. A Manu ih je imao na pretek.

Hteo je da poraste? Radio je sve što može da izgura genetiku do kraja. Hteo je da dobije na težini? Dobio je mišiće i stasao za ligu koja je devedesetih bila daleko jača nego danas – italijansku.

Prvo Ređo Kalabrija, pa Kinder i epizoda završena evropskom krunom, svi preduslovi su bili tu da se ide korak dalje.

Kombinacija toga da su igrači iz evropskih liga niže na draftu, i to što su ispod radara, smestili su Manua na tek 57. mesto u drugoj rundi drafta 1999. godine.

Međutim, taj draft nije bio prvi kontakt Sparsa sa mršavim Argentincem.

“On je tamo bio kao divlji konj, izvodio je razne ludorije… neke od njih su imale smisla, druge nisu”. Ovako je izgledao prvi utisak generalnog menadžera Sparsa Ar Sija Bjuforda, kada je prvi put video Đinobilija na Svetskom prvenstvu za mlade 1997. u Australiji.

Bjuford je tada otišao da skautira neke druge igrače i Đinobili se jednostavno “desio”. U noći drafta 1999. Sparse taj 57. pik nije previše ni zanimao, hteli su da ga trejduju i pošto nisu dobili nešto prihvatljivo zauzvrat, rešili su da uzmu ono što je preostalo.

I eto koga su izabrali. Tri godine kasnje usledio je prvi kontakt sa kulturom jedne, tada ne preterano atraktivne franšize iz Teksasa.

“Kada ništa ne pomaže, odem da gledam kamenoresca dok udara čekićem po velikom kamenu. Udari možda po sto puta i na kamenu nema ni pukotine. Ipak, posle sto prvog puta kamen puca napola. Znam da nije pukao od tog udarca nego od svih prethodnih zajedno”, piše u svlačionici Sparsa godinama unazad.

Ove reči Džejkoba Risa su važan deo filozofije kroz koju se gradio i Manu Đinobili. Reči su prevedene na portugalski, francuski i španski i važan je deo filozofije Sparsa koja je pretočena i na vinske etikete Grega Popoviča “Kamen i čekić”.

Sve dok je Manu imao želju da iznova i iznova “udara taj kamen”, moglo je da se igra, sve preko toga bilo bi mučenje.

Isprva je u San Antoniju Đinobili je imao tu sreću ili nesreću da igra u ekipi sa Brusom Bouenom, poznatim po žestokoj odbrani. Na utakmicama je igra na granici prljavog bila namenjena protivnicima, na treningu – mekanom belcu koji je došao iz Evrope.

Tim Dankan je jednom ispričao kako je na početku Bouen redovno prebijao Đinobilija. Ovaj je uvek ustajao i vraćao se po još, pa je jedan od elitnih defanzivaca počeo da ceni Argentinca.

Dok je Manu još bio anoniman u Americi, Lejkersi i Sparsi su igrali meč kada je Kobi Brajant prišao Brusu i pitao ga – reci mi nešto o tom belcu?

Bouen mu je odgovorio – ooo videćeš, on nije belac i zna znanje. Nije mnogo vremena prošlo, videli su i Kobi i čitav NBA.

Paralelno sa usponom u najjačoj ligi na svetu, sa Đinobilijem se uspinjala i jedna generacija sjajnih košarkaša, sazrela na porazu u finalu Svetskog prvenstva 2002. u Indijanapolisu.

Jedna od prvih osećanja koje su Đinobili i njegova Argentina pre 16 godina uspeli da izazovu kod mnogih u Jugoslaviji su bili mešavina tuge, strepnje, besa i na kraju neizmerne sreće.

Jugoslavija i Argentina su igrale za trofej najboljeg na svetu, a igrači u belim dresovima za dve nebesko -plave poprečne štrafte su bili bolji tokom većeg dela meča.

Među motorima te ekipe je bio Đinobili koji je te septembarske večeri 2002. godine na svom putu ka zlatu imao sreću, Bodirogu i Divca.

Sreća ga je izneverila kad je Bodiroga počeo da pogađa one trojke sa sedamsto metara, Divac posle faula u pretposlednjem napadu, a sudije posle promašaja Skonokinija za pobedu u poslednjim desetinkama meča.

Otišlo se u produžetak i Jugoslavija je osvojila svoje peto zlato, a Argentini je pripala utešna nagrada. Dve godine kasnije naša selekcija se već uveliko raspadala. Posle EP u Švedskoj gde smo sa Stojakovićem, Avdalovićem, Ostojićem i drugima bili šesti, 2004. i Olimpijske igre u Atini su bile prilika da se utisak popravi.

Delovalo je da će tako i biti sve dok u poslednjim trenucima utakmice Đinobili nije primio loptu, oslobodio je se kao vrućeg krompira i od table pogodio za pobedu Argentine.

Kao da je taj jedan potez potpuno podigao “Gaučose” i u narednim utakmicama. Epilog – otišli su do kraja i osvojili zlato, a Manu je postao igrač koji je u košarci već do tog trenutka osvojio skoro sve.

Već do tada je bio šampion Evrope sa klubom, šampion NBA i postao je olimpijski šampion sa samo 27 godina.

Koliko je već Indijanapolis bio veliki uspeh pokazuje to da su Argentinci pre toga u finalu igrali još 1950. godine kada su uzeli zlato. Posle Atine je došlo još medalja. Bronza 2008. u Pekingu i sijaset onih sa američkog kontinenta.

Đinobili se u Riju pre dve godine i zvanično oprostio od Argentine rekavši da je prethodnih dvadesetak godina bilo prava privilegija.

Učinio je to posle poraza od SAD u četvrtfinalu 105:78 i još jednom bio u drugom planu jer je Srbija tada pobedila Hrvatsku u istoj fazi takmičenja.

Od tada je bilo samo pitanje trenutka kada će se Manu povući iz košarke uopšte. Odlučio je da poslednje “enter” pritisne krajem avgusta kada je, kako kaže, “ruka prilično zadrhtala”. Sve do tog trenutka je bilo dvoumljenje, sve posle toga olakšanje.

“Nemamo dugoročne planove i to mi se sviđa! Svih ovih godina od kada sam odrastao čovek, svake godine se spremam za Olimpijske igre, za Svetsko prvenstvo, sezonu, za oporavak od povrede, ulazim u formu za sledeću stvar… Uživam u ovoj neodređenosti sada. Uživam u tome što mogu da odem u teretanu kad god hoću, što mogu da vodim decu svakog jutra u školu ili radim stvari koje ranije nisam mogao. Videćemo, možda će mi na kraju nedostajati. Ipak su prošle 23 godine i voleo sam da radim to što sam radio. U pojedinim trenucima će mi verovatno nedostajati, ali u trenucima kad vidim sve te momke kako pokušavaju da uđu u formu, da podižu tegove po nekoliko sati i onda trče – tada ću verovatno reći, dobro je ovako”, rekao je Đinobili na konferenciji posle objavljivanja odluke.

Iz svlačionice će mu nedostajati drugarstvo, to što svi zajedno pobeđuju i svi zajedno gube. Posle svih ovih godina otkako su Manu, Parker i Dankan bili zajedno u ekipi, to je možda bila najveća pobeda Grega Popoviča i njegovog sistema.

Na pitanje da izdvoji neki poseban momenat svoje karijere Manu je mogao da izdvoji po nekoliko iz svakog dela svoje karijere što takođe svedoči o njegovoj igračkoj veličini.

“Prsten 2014. je bio van konkurencije emotivno. Rekao sam više puta, nosio sam veliki teret na leđima zbog onoga što se desilo godinu dana ranije (poraz od Majamija). Te godine sam imao utisak da sam pomogao, ostavili smo sve to odranije sa strane i taj osećaj je bio važan… Igrao sam na zabavan način, nesebično i već sam bio stariji. Kad sam došao ovde i osvojili smo prvi šampionat nisam to cenio. Nisam znao šta se dešava i koliko je to teško. Sa 37 i posle nekoliko frustracija, uspeh me je ispunjavao i stvarao mi veliku radost”.

Manu bi svoju karijeru verovatno osakatio povredama da je ostao starter ako znamo koliko je beskompromisan u duelima i povremeno, kao muva bez glave pogibeljan u prodorima.

Ovako, kao rezerva je sve vreme doprinosio i bio jedan od onih koji će u svojih dvadesetak minuta da isporuče porciju poena i još bitnije, energiju na terenu.

Sada, posle decenije i po u NBA, na kraju trofejne karijere Đinobiliju nisu ostale brzina, kondicija i snaga s polovine prošle decenije, ali jeste mudrost.

Na pitanje šta bi poručio mladim igračima koji tek ulaze u NBA, Manu je odgovorio:

“Naučite jezik, tako ćete se lakše prilagoditi osim ako niste prvi ili drugi pik na draftu. Ja sam bio 57. i meni je trebalo malo vremena. Slušajte, slušajte trenera. Ubedite saigrače da ćete ih učiniti boljim, da hoćete da pobeđuje tim pre vašeg ličnog sjaja i ako imate volju, želju, talenta i ostalo sve će doći. Samo treba svoje prioritete postaviti pravilno. Nije poenta u ispunjavanju lične statistike, nego da pokažete treneru i saigračima da želite da budete tu, da ćete se podrediti i da je tim bolji sa vama u njemu”.

Do kraja je ostao veran filozofiji “kamena i čekića”, podređenosti ulozi u sistemu i rutini koju ta uloga zahteva.

Sve to u glavi ne deluje uopšte spojivo sa lucidnošću i čudnim ali strašnim potezima koji su kuljali iz Đinobilija u trenucima inspiracije, ali ga baš to čini košarkaškim poetom čija će ikona zauvek da svetli pod svodovima hale u Baija Blanki i širom cele Argentine.

Miloš Ljubisavljević za b92.net

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *