Vlatko Stefanovski: Folklor je šaren kao ćilim

Objavljeno: 23.9.2018.


Stefanovski oduševio publiku “Mokranjčevih dana”: Narodna muzika je puna boja, melanholije, tuge i veselja




SVIRAJUĆI, kako sam kaže, svoj standardni repertoar, trio Vlatka Stefanovskog priredio je publici 53. “Mokranjčevih dana” koncert za pamćenje interpretirajući obrade narodnih pesama i kompozicije iz opusa grupe “Leb i sol”.

– Uživao sam – kazao je, za “Novosti”, Stefanovski posle svirke. – Publika nas je zapratila u svakom tonu, u svakom trenutku su znali šta radimo i reagovali shodno tome što smo svirali i davali. Prvi put sam na “Mokranjčevim danima” i prvi put u Negotinu i strašno mi je važno kad dođem u neko mesto, a ovo nije patetična izjava, već čista istina, da ostavim utisak najbolji što mogu, a baš je tako bilo večeras u Negotinu.

Jedan od najvećih gitarskih virtuoza sa ovih prostora otkrio nam je da se i dan-danas, baš kao i Mokranjac nekada, oduševljava narodnom muzičkom tradicijom koja ga inspiriše odmalena.

– Šarenilo me je privuklo – objašnjava umetnik. – U folkloru ima mnogo različitih boja, kao ćilim narodni. Takva je i muzika, plava, zelena, crvena, žuta, neboplava, crna, bela, oker…

Narodna muzika je puna tih boja, puna melanholije, tuge, puna bluza, ali puna i veselja. Ako nije prirodna, nije dobra, ako nije autentična, nije dobra, a, na svu sreću, na Balkanu ima višak te dobre muzike.

“Makedonsko devojče”, “Se zaljubiv jedno mome”, “Jovano, Jovanke”, ali i pesme inspirisane narodnim kolima, različitih taktova, činile su tek deo magije negotinskog koncerta Vlatka Stefanovskog, bas gitariste Đoka Maksimovskog i bubnjara Dina Milosavljevića. Publika je pevala uglas i najveće hitove grupe “Leb i sol” – “Čuvam noć od budnih”, “Kao kakao”, “Čukni vo drvo”, “Skopje”…

– U mojoj glavi ne postoji mala i velika sredina – kazuje Vlatko. – Ja sam to odavno naučio. Ako želite da sretnete provincijalca, možete ga sresti i u metropoli. Ako želite sresti fine ljude, možete ih sresti u najmanjem mestu, u selu, i u šumi, i na livadi.

Mada je prvi put u karijeri u Negotinu, mag gitare nada se još kojem pozivu, što zbog Mokranjca, atmosfere samog festivala, ali zbog publike. Još je jedan razlog, kaže. Dom kulture u Negotinu ima – drven pod:

– Volim ove drvene podove. Takav je “Musikverein” u Beču, ogreban od svih mogućih čela i orkestarskih stolica, a to im dodaje šarma. Ne volim kad vidim tepisone, betone, nisu akustični, nisu za muziku, a drvo je inspirativno. Mali je Negotin za ovako veliku salu, ali je to verovatno ostavština Mokranjčeva i taj duh očigledno još živi.

Izvor: Novosti

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *