Nepristojna ponuda

Objavljeno: 22.9.2018.


Piše: Nikola Vrzić




Da li smo spremni da Kosovo i Metohiju zamenimo za Evropsku uniju i nešto novca pride, ili je reč o blefu srpskog predsednika?

Verovatno da predsednik Srbije Aleksandar Vučić nije mogao da dobije težu pohvalu od one koju mu je uputio najpoznatiji marketinški stručnjak za bliskost predsednicima Srbije Nebojša Krstić: „Da postoji mrva razuma i trunka dostojanstva među liderima opozicije, mislim na tzv. demokratski deo, prepoznali bi u Vučićevoj kosovskoj politici svoju.“
Da li je Krstić, hvaleći Vučića, u pravu kada ga, takoreći, optužuje da se ne ponaša drugačije nego što bi se ponašao Boris Tadić da je smeo („Jedino mi nije jasno koje pravo Tadić danas ima da Vučića, koji stavlja glavu tamo gde on nije nogu, naziva izdajnikom?“)? Ili je pak i sam zbunjen tom zagonetkom zamotanom u misteriju unutar enigme, tekućim pregovorima o Kosovu i Metohiji za koje i dalje ne znamo kuda vode i dokle su na tom putu stigli?

INTERVJU „ROJTERSU“ A koji su, prošlonedeljnim Vučićevim intervjuom za agenciju „Rojters“, skrenuli još dublje u zagonetku…
Tih nekoliko rečenica, koje je srpski predsednik izgovorio britanskoj novinskoj agenciji, u javnosti nisu izazvale pažnju kakvu zaslužuju iako su zasigurno, zato što su jednostavno tako prevratničke da su morale, pažnju izazvale tamo gde se svaka izgovorena reč meri mnogo ozbiljnije nego što se to čini u našoj javnosti, temeljno anesteziranoj glupošću i marketinškim, to jest propagandnim opsenama.
Elem, rekao je Vučić, „ako ikada postignemo dogovor (sa Prištinom), Srbija bi morala da dobije jasne garancije da će postati članica Evropske unije 2025. godine… Ponekad se nasmejem kada čujem kako ljudi pojednostavljuju stvari i kažu da se dogovor svodi na rečenicu – ja ću tebi dati tri sela a šest sela ću dobiti (zauzvrat)… Ako ikada postignemo dil (sa Prištinom) to će morati da bude sveobuhvatan dil koji neće uključiti samo odnose između nas i Albanaca na Kosovu, već će morati da uključi i rešenje našeg puta u EU i dalji ekonomski napredak.“
Šta je u ovim Vučićevim rečima toliko prevratničko?
Najpre upada u oči, a posle ćemo naravno i o svemu ostalom što upada u oči, uvođenje Evropske unije u jednačinu srpsko-albanskih odnosa.
Sve doskora, naime, Vučić je tražio od međunarodne zajednice, apelovao je na nju maltene, a možda i bukvalno, da nas ostavi na miru da se sami dogovorimo s Albancima ako možemo. O tome, ilustracije radi, govori izveštaj „Blica“ od 25. avgusta, sa Evropskog foruma Alpbah u Austriji: „Predsednik Srbije Aleksandar Vučić apelovao je večeras u Alpbahu na međunarodnu zajednicu da dopusti Srbima i Albancima da pokušaju sami da reše problem Kosova i Metohije, jer ako se dođe do rešenja, to bi bilo od suštinskog značaja za ceo Balkan i ’nešto o čemu nismo mogli da sanjamo dugo vremena’.“
A sada poručuje da nije dovoljan dogovor samo Srba i Albanaca nego bi strana u dogovoru, ne samo kao njegov garant već i kao strana koja ima sopstvene obaveze da ispuni, morala da postane i Evropska unija tako što bi taj sveobuhvatni dil morao „da uključi i rešenje našeg puta u EU“. U ovoj dakle varijanti, naglasimo to još jednom zato što zaslužuje da bude naročito naglašeno, nije reč o sporazumu Beograda i Prištine uz posredovanje Evropske unije već o sporazumu Beograda, Prištine i Brisela. Ali ne samo Brisela nego i Berlina, Pariza, Madrida, Lisabona, Varšave, Atine, Zagreba, Bukurešta, Budimpešte i da ne nabrajamo dalje a u tome se krije strašno ozbiljna zamka o kojoj ćemo nešto kasnije, da bismo pokušali da dođemo do odgovora na pitanje kome je ta zamka zapravo namenjena.

KOSOVO ZA EU? U svakom slučaju, očigledno je da je ovim svojim predlogom sporazuma s Prištinom – a svaki bi sporazum s Prištinom u ovom trenutku morao da podrazumeva naš pristanak na ulazak Kosova u Ujedinjene nacije, oko toga naime u Prištini nema nesaglasja sve i ako tamo nikako ne mogu da se dogovore da li su u zamenu za članstvo u Ujedinjenim nacijama, kojim bi potvrdili svoju i dalje krnju državnost, spremni na izvesnu korekciju granica – ovim je dakle svojim predlogom predsednik Srbije iskazao otvorenost za razmenu Kosova (i Metohije) za članstvo u Evropskoj uniji i neke dodatne finansijske benefite u vidu garancija za dalji ekonomski napredak.
Uostalom, kako nam uverljivo pokazuju „Vikiliksove“ depeše američkih diplomata, na primer 10BRUSSELS85 i 10BELGRADE25, obe s početka 2010. godine, sadašnji tzv. demokratski deo srpske opozicije, kada je bio na vlasti a njen je sastavni deo tada bio i citirani Nebojša Krstić, takođe je razmišljao kako da Kosovo pripusti u Ujedinjene nacije a da nešto izvuče zauzvrat. Srećom, to nisu smeli ili samo nisu stigli da nam urade. A sada se u Vučićevoj kosovskoj politici, to jest ako je verovati Krstićevoj proceni, prepoznaje ta njihova politika.
Pa i šef srpske diplomatije Ivica Dačić nedavno je rekao da „Srbija može da razgovara o tome da Kosovo bude članica UN samo pod uslovom da to bude deo dogovora koji će pružiti mogućnost za trajno mirno rešenje“. Da li bi garancija za ulazak Srbije u Evropsku uniju, o kojoj Vučić sad govori „Rojtersu“, predstavljala sastavni deo dogovora „o tome da Kosovo bude članica UN“?
S tim što bi, što se Dačića tiče, možda najbolje bilo da se oslobodimo loše navike da obraćamo pažnju na njegove reči, jer je on samo nekoliko dana pošto je rekao da bismo mogli da se saglasimo s ulaskom Kosova u UN, upitao i odgovorio: „A znate kada će to biti, da Kosovo i Metohija uđe u Ujedinjene nacije, da ih priznamo kao državu? Kad na vrbi rodi grožđe.“

KUPOVINA VREMENA? Ali ne postavlja se samo pitanje svrsishodnosti poklanjanja pažnje Dačićevim rečima. Treba li, naime, verovati i onome što sam Vučić kaže, ili pak pre svega treba razumeti šta je zapravo poručio onim što je rekao? Hajde da i to pokušamo.
Nismo bez razloga napomenuli da trojni dogovor Beograda, Prištine i Evropske unije ne podrazumeva samo ove tri strane, nego da ih je još 27, taman koliko je i preostalih članica Evropske unije posle istupanja Velike Britanije.
O prijemu svake nove članice Evropske unije ne odlučuje Evropska komisija, niti odlučuje samo Evropski parlament, nego se o prijemu glasa i u Evropskom parlamentu i u nacionalnim parlamentima svih članica. I svaka može da blokira ulazak nove članice u njihovu evropsku porodicu. Pa bi nam bila potrebna, ne jedna nego ukupno 28 garancija ove vrste.
A da i ne govorimo o tome da niko živi ne može da predvidi ko će te 2025. godine biti na vlasti, i u Evropskoj uniji i u njenim članicama. I da će do 2025. isteći mandat i narednom sazivu Evropske komisije.
Pri čemu je već i sada raspoloženje za proširenje EU takvo da, evo, predsednik Slovenije Borut Pahor i otvoreno priznaje ovih dana da „ovakva Evropska unija ne može da primi Srbiju. Slaba EU neće moći da se proširi na Zapadni Balkan“… Zna se to, naravno, odranije, ali je novost da je raspoloženje u međuvremenu toliko daleko odmaklo da se to i priznaje bez zamagljivanja, inače za Brisel toliko karakterističnog.
Hoćemo da kažemo da, sve i kada bi hteo, ne postoji niko ko bi u ovom trenutku uopšte mogao da nam pruži garanciju o kojoj Vučić govori za „Rojters“, da ćemo članica Evropske unije postati 2025. godine.
I povrh toga: pružanje ovakvog vida garancije, jasno oročavanje nečijeg ulaska u Evropsku uniju, bilo bi u potpunoj kontradikciji s proklamovanom prirodom samog procesa EU integracija. U kome, jel’, brzina tih integracija zavisi od brzine kojom će kandidati usvajati EU pravila i ispunjavati ostale EU uslove, a ta se brzina ne može unapred odrediti.
Kao što je to jasno nama, sve bi ovo moralo da bude jasno i Aleksandru Vučiću. Što će reći da bi njegova ponuda davanja Kosova i Metohije na EU tacni, ma koliko delovala uvredljivo, zapravo mogla da predstavlja puki blef. Novi predlog kome nije svrha da bude usaglašen nego da ne bude usaglašen, ali da se tokom tog neusaglašavanja kupi dodatno vreme.
Ova je mogućnost utoliko veća što je sam Vučić napadno, posle meseci potrošenih, ili iskorišćenih, za ubeđivanje (koga?) da se zalaže za što brže rešavanje kosovskog problema, počeo da govori o godinama koje su potrebne da bi se došlo do nekakvog rešenja. Ovo retoričko odugovlačenje započeo je u Kosovskoj Mitrovici – ukazali smo na to prošle nedelje – a nastavio ga je i u intervjuu „Rojtersu“: „Vučić kaže da bi moglo da prođe i 10 godina da bi Beograd i Priština došli do dogovora, zbog mnogih razlika u njihovim stavovima.“

IZBORI ZA EVROPSKI PARLAMENT A dodatno je ovakva mogućnost – da Vučić ne misli ozbiljno kad od Evropske unije traži garancije za 2025. godinu – uvećana kada se u obzir uzme njegovo, inače tačno, predviđanje daljeg toka procesa u kojima živi EU: „Vučić kaže da bi kampanja za parlamentarne izbore u EU sledećeg maja, i rast popularnosti desnih političkih partija u Evropi, mogli da ugase šanse za postizanje dogovora između Beograda i Prištine. ’Zar mislite da bi građani ovih (EU) zemalja želeli da slušaju o šansama za učlanjenje Srbije?’, rekao je.“
Vučić, međutim, nije rekao da uporedo s usporavanjem našeg EU puta, s istim ovim tendencijama raste naš manevarski prostor za odbranu Kosova i Metohije.
Jedan od predvodnika ovog desničarskog talasa u Evropskoj uniji je, naime, italijanski vicepremijer, ministar unutrašnjih poslova i lider Lige Mateo Salvini. A spominjemo ga ovom prilikom zbog njegovog bliskog saradnika Đanluke Savoinija, predsednika Kulturne asocijacije Lombardija–Rusija, čoveka koji je, piše američki portal „Bazfid“, „pomogao u organizaciji svih Salvinijevih poseta Moskvi i prisustvovao njegovim sastancima s predsednikom Vladimirom Putinom i ministrom spoljnih poslova Sergejem Lavrovim“. Savoini je, dodaje se, i nedavno bio u italijanskoj delegaciji u ruskoj prestonici, kada je učestvovao u Salvinijevom sastanku s ruskim Savetom za nacionalnu bezbednost, što već samo za sebe govori o uticaju čoveka koji nema zvaničnu funkciju u italijanskoj vladi već s vicepremijerom Salvinijem (izjavio je, „sarađujem direktno po njegovom zahtevu. Znamo se oduvek“).
A zašto nam je Savoini bitan u kontekstu Kosova i Metohije, osim ove posredne veze koja se nalazi u njegovom radu na produbljivanju saradnje Italije i Rusije? To nam je, u jednom intervjuu pre godinu i po dana, objasnio on sam: „Liga za Sever oduvek je branila kulturni identitet i princip suvereniteta. Na primer, 1999. Liga je bila jedina italijanska partija koja se protivila napadu NATO-a na Srbiju, i veoma se dobro sećam kako sam putovao u Beograd (23. aprila 1999) kada je patio pod NATO bombama. Salvini je osnažio ove ideale pokušavajući da ojača prijateljske veze s Rusijom. Rusija je sada ’stara Evropa’, Evropa vrednosti, naroda i tradicije. A EU je oličenje globalističkog birokratskog servisa.“
I nedavno je Savoini ponovo kritički govorio o procesu kojim nam je Zapad oduzimao Kosovo i Metohiju: „Kada su Miloševićeve srpske snage branile Kosovo od forsirane islamizacije na kraju prošlog veka, NATO je bombardovao Kosovo (…) a zapadne sile delovale su protiv Srbije na svaki način.“
Hoće li sada početi da deluju na drugačiji način? Rađa se prilika da nam se baš to dogodi i zato je sada, više nego ikada pre, važno da sebi kupimo još vremena, jer to vreme, makar i kupljeno besmislenim a uz to i protivustavnim predlozima, neumitno radi za nas. Ma šta o tome mislio Nebojša Krstić koji, uprkos svim znakovima pored puta, tvrdi da je „Vučićev prostor za rešenje daleko manji“ od Tadićevog. Ustalom, eto kako su prošli oni koji su slušali Krstićeve savete…

Piše: Nikola Vrzić za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *