RAT ŠKOLjKI

Objavljeno: 14.9.2018.


Piše: Svetlana Vasović Mekina




Francuski i britanski mediji ističu da je sreća što u Lamanšu nije bilo ljudskih žrtava, ali šteta uprkos tome nije mala, kako u odnosima Londona, Pariza i Brisela, tako i na ribarskim barkama, od kojih su se neke jedva dovukle do matične luke

Blesak Molotovljevih koktela u mrklom mraku, pogodak dimnih bombi, baklji, vatra i krici, fijuk kamenica, reflektori, brodovi koji nasrću jedni na druge poput kamikaza usred mora, kontranapad vodenim šmrkovima, udarci lancima, psovke, uvrede… To je, ukratko, opis pomorske bitke između dve članice Evropske unije koja se odigrala prošle sedmice nadomak obala Normandije. Nije posredi vic ni kompjuterska igrica, a akteri rata (kako britanski i francuski mediji nazivaju najnoviji sukob dve zemlje) bili su francuski i britanski ribari, posvađani oko – školjki. U odbranu „plodova mora“ ustalo je oko 40 francuskih barki protiv pet većih britanskih brodova. Rat školjki je divljao dobar deo noći, i okončan u cik zore u utorak, na oko 22 kilometra od plaža poznatih po iskrcavanju savezničkih snaga potkraj Drugog svetskog rata, ali i lokalnom gurmanskom specijalitetu koji je mamac za turiste i kruna kulinarike obe „zaraćene strane“. Radi se o izuzetno cenjenoj „kraljici školjki“ egzotičnog imena Jakobova kapica.
U pozadini sukoba su pregovori o bregzitu, jer će ribarenje u francuskim vodama, posle izlaska Velike Britanije iz EU, biti zabranjeno za britanske ribare. Najviše saosećanja za francuske ribare pokazala je Slovenija koja i sama muči muku s hrvatskim ribarima, a pre svega vladom u Zagrebu koja ne priznaje arbitražnu presudu o pitanju razgraničenja u Piranskom zalivu. Povodom brutalnih prizora rata za školjke snimljenih u vodama Lamanša, slovenački mediji povlače paralele i upozoravaju da je službena Ljubljana samo u proteklih godinu dana, otkako je arbitražna presuda obznanjena u Hagu (29. juna lane), zabeležila više od 2.200 incidenata u pojasu Piranskog zaliva čiji su akteri Hrvati, tačnije hrvatski ribari. Slovenački ribari (slično kao njihove francuske kolege povodom britanskih) žale se da su im Hrvati ugrozili egzistenciju jer su u Piranskom zalivu „olešili“ lovišta i riba, i školjki. Diplomatske note koje tim povodom pljušte između Ljubljane i Zagreba, i obratno, više se i ne broje, a nijedan od 55 incidenata, koliko ih je, u proseku, na dnevnoj bazi, do sada samo pukim čudom nije prerastao u sukob širih razmera, iako su u većinu umešani i patrolni brodovi hrvatske, odnosno slovenačke pogranične policije, uz sporadično zveckanje oružjem. Evropska unija i Evropska komisija uprkos formalnom zalaganju za nedodirljivost granica i pravnu državu, sve gledaju skrštenih ruku, što je u Sloveniji izazvalo dert i razočaranje.
A sve to se odrazilo i na prezentaciju događaja u Lamanšu od strane ljubljanskih medija, zluradih nad činjenicom da „ovaj put nije proključalo u Piranskom zalivu“, jer je borba za školjke prerasla u otvoren sukob između zemalja koje se diče da pripadaju povlašćenom krugu „15 starosedelaca“ koji su uoči ulaska Slovenije (i još devet zemalja) u EU 2004. godine, činile tvrdo jezgro Unije.

RATNA MORNARICO, UPOMOĆ! U spornoj zoni zaliva koji deli britansko ostrvo od kontinentalnog dela Evrope – nalazi se područje bogato Jakobovim kapicama koje u ribarnicama dostižu cenu i preko 30 evra za kilogram; tu love kako francuski, tako i britanski ribari, ali ne pod ravnopravnim uslovima. Dok britanski nemaju nikakva ograničenja, francuski propisi o zaštiti životne sredine ograničavaju domaće ribare, stoga ne smeju da love školjke od 1. oktobra do 15. maja. Zato su ogorčeni jer im „konkurenti sa Ostrva agresivnim lovom bezočno pustoše zalihe školjki“. Prethodnih godina je postojao dogovor o fer-pleju, tj. da obe strane ravnopravno učestvuju u prikupljanju ulova, tvrdi londonski „Telegraf“, dok francuska strana ističe da je sita Engleza koji krše „džentlmenski sporazum“. Zato će, kažu, sledeći put Britancima „prirediti doček teškom artiljerijom“.
Francuski ribari su kivni na Britance koje optužuju da redovno vade više školjki nego što bi trebalo i da time ugrožavaju njihov opstanak na grebenu za koji Francuzi kažu da se nalazi u njihovim vodama. Da nema prijateljstva ni pardona kada su interesi i korist u pitanju, pokazalo se kada su Francuzi, besni jer ih „Britanci pljačkaju“, organizovali goreopisani „morski protest“ koji se izrodio u žestoku dramu, bezmalo borbu na život i smrt na otvorenom moru. I sve to zbog „primarnih resursa“ za koje Francuzi smatraju da na njih polažu pravo, ako ne veće, onda ni manje od Britanaca; svađa oko nezajažljivog britanskog vađenja školjki kulminirala je do usijanja, pa su napadnuti Britanci u panici pozvali u pomoć čak i ratnu mornaricu. Natan Klark, kapetan jedne britanske lađe, opisao je kako su izgledali „juriš i bombardovanje s francuskih paluba“ posle kojih su se Britanci, ionako u manjini, jedva povukli na sigurno, uplašeni da će im Francuzi bakljama i Molotovljevim koktelima pretvoriti brodove u buktinje. Srećni su da su najviše stradali prozori i što su izvukli živu glavu.
Antoni Kesnel, njegov kolega „s druge strane fronta“, opravdava akciju svojih saboraca činjenicom da Francuzi poštuju kvote i strog kalendar lova, dok Britanci sve rade „na divljaka – pokupiće nam sve školjke ako ih ne oteramo“. Koliko sutradan, britanski „Gardijan“ pisao je da vlada u Londonu „podržava domaće ribare koji se bore protiv francuskih rivala“. Oglasio se i britanski ministar za zaštitu životne sredine Majkl Gov rečima da mu se srce cepa zbog Britanaca čiji su brodovi slupani. Zatražio je od Pariza da interveniše u Normandiji. Izvori iz kabineta premijerke Tereze Mej otkrili su da je britanski ambasador u Francuskoj Ed Levelin već potegao to pitanje kod vlasti u Parizu.
Snimak koji je objavio televizijski kanal „Frans 3“ otkriva da su se brodovi pod zajedničkom EU zastavom, ali i dve nacionalne – međusobno gurali i namerno sudarali. Francuzi su zabeležili pobedu jer su na kraju uspeli da oteraju i onemoguće Britance da pokupe plen, ali je to ispala Pirova pobeda, što je za francusku televiziju objasnio Kesnel: „Oni imaju veće, čelične barke, a mi plastične! Ali ako im popustimo – sve će uništiti!“ Na francuskoj strani su tri broda završila s rupama, dok su drugi oštećeni.
S obe strane Lamanša, kako ga krste Francuzi, a Britanci Engleski zaliv, raspalila se žustra rasprava ko je kriv. Britanske posade svaljuju drvlje i kamenje na „Žabare“ koji su ih stegli u obruč a onda krenuli u ofanzivu svime što im se „našlo pri ruci“, nazivajući ih „svinjama“, „kurvinim sinovima“ i drugim pogrdnim imenima. Dok spor između Slovenije i Hrvatske traje od 1991. godine, britansko-francuski se zahuktava poslednju deceniju i po. Pre pet godina je sklopljeno primirje, pa su se veće britanske lađe odrekle lova na školjke u spornom pojasu, da bi zauzvrat dobile više prava za ribolov. Francuzi su, međutim, ubrzo shvatili da Britanci uprkos dogovoru žanju školjke tokom cele godine i to u zabranjenoj zoni. Dimitri Rogof, vođa ribara Normandije, upozorava da je „za Britance (sporni pojas) kao švedski sto: love kad god im se prohte i gde im se prohte, te koliko im se prohte, a nama ostave mrvice“. S obzirom na to da Britanci love mnogo većim brodovima od francuskih, njihov je profit utoliko veći, upozoravaju kivni Francuzi svesni da su netom izvojevali bitku ali ne i rat, posebno što ih je Brisel ostavio na cedilu, poručivši im preko portparola Evropske komisije Danijela Rosaria da „dve države spor reše – prijateljski“.
Rogof upozorava da dosad prijateljski nije išlo, a da su Jakobove kapice glavna atrakcija u turističkoj ponudi Normandije, važan prirodan resurs i veoma osetljivo pitanje. On jedva čeka kraj marta 2019. kada će Pariz početi da tretira irske, škotske i engleske ribare „kao treću stranu, i oni više neće imati pristup ovim područjima“. Britanci pak poslednji incident opisuju kao „čist pokušaj piratstva francuskih kriminalnih nasilnika“, uvereni da imaju sva prava da love i u Francuskoj. Britanska ribarska organizacija poziva na smirivanje strasti uz napomenu da su neki (francuski) brodovi „manevrisali na prilično opasan način“. Zatražila je da joj domaće vlasti ubuduće garantuju zaštitu (mornarice!) i zapretila da će sledeći put izaći na megdan Francuzima na svojih 40 brodova. Da ironija bude veća, upravo je Britanija pre nešto više od godinu dana, u skladu s politikom bregzita, obznanila da napušta sporazum o ribarstvu. I upravo je Majkl Gov, britanski ministar za životnu sredinu, tada ushićeno tvrdio da je to „prvi istorijski korak u stvaranju nove politike za nacionalno ribarstvo kada napustimo EU, jer ćemo prvi put posle 50 godina moći da odlučimo ko ima pristup našim vodama“. Tako je britanska vlada 2. jula 2017. objavila odluku o napuštanju Londonske konvencije o ribarstvu iz 1964. da bi „povratila ekskluzivno pravo na ribolov u blizini svojih obala“.
Proces izlaska traje dve godine, istovremeno sa pregovorima o bregzitu koji obuhvataju i napuštanje Zajedničke ribarske politike unutar EU, koja polako odlazi na đubrište istorije. Konvencija, doneta pre ulaska Britanije u Evropsku ekonomsku zajednicu 1973. godine, dozvoljavala je ribolov „u zoni između šest i 12 nautičkih milja“ od obala potpisnica, dok evropsko pravo tu granicu fiksira na 12 milja. Istupanjem njihove zemlje iz Konvencije, britanski ribari gube pravo da love kod obala Francuske, Belgije, Nemačke, Irske i Holandije, što nije malo ako se zna da je u Britaniji to industrija čiji su brodovi samo tokom 2015. zapošljavali oko 1.200 ljudi uz ulov 708.000 tona ribe čija je vrednost, prema podacima britanske vlade, više od 900 miliona evra. Zato ne treba da čudi što Britanci u poslednjoj godini odumiranja Konvencije žele da maksimalno iscrpe buduće zabranjene zone.

POČELO JE? Ostaje nedoumica da li serija kontradiktornih događaja koji su se odvili širom Unije protekle sedmice, najavljuje da EU puca po šavovima i više nije sposobna da sanira ni najjednostavnije probleme, pa čak ni nadgornjavanja oko Jakobovih kapica. Evropski lideri i ne pokušavaju da sakriju činjenicu da su kao rogovi u vreći, niti u javnosti prikrivaju međusobne netrpeljivosti, naprotiv. Primera radi, posredstvom sedme sile kulminirao je sukob (oko migrantske politike) između Italije i Mađarske (s jedne strane), i francuskog predsednika Emanuela Makrona. On se upustio u oštar verbalni dvoboj sa italijanskim potpredsednikom vlade i ministrom unutrašnjih poslova Mateom Salvinijem i mađarskim premijerom Viktorom Orbanom.
Ni to nije sve na temu kraha zajedničke evropske politike: na zaokret stava o „nepromenljivosti granica“ (i unutar EU) upozoravaju zagrebački mediji posle prošlonedeljnog susreta hrvatskog premijera Andreja Plenkovića s nemačkom kancelarkom Angelom Merkel; Merkelova, tvrde, sad kaže da je slovenačko-hrvatski spor bilateralno pitanje, a ne tema kojom treba da se bavi vođstvo Unije. Što je novi hladan tuš za službenu Ljubljanu koju je Merkelova proteklih godinu dana uveravala da zagovara poštovanje međunarodnog i evropskog prava, dakle i arbitražne presude koja definiše granice između Slovenije i Hrvatske. Zato u Sloveniji raste ozlojeđenost, jer proizlazi da je ulaskom u EU izgubila sporan deo teritorije, umesto da joj bude garantovan. Slovenija se s Hrvatskom prepucava oko granične crte u Piranskom zalivu a uistinu se radi o spornih 15 kvadratnih kilometara (mora), što je 0,074 odsto površine cele Slovenije.
Ljubljana se poziva da je za života nekadašnje Jugoslavije kontrolisala veći deo Piranskog zaliva (koji Hrvati krste Savudrijska vala), pa shodno tome polaže pravo na veći deo „pripadajućeg mora“ u kome nikada ranije nije bilo granice. Uprkos mantri o nepromenljivost i spoljnih, i republičkih granica iz doba SFRJ, Slovenija je bila među pet država koje su februara 2008. prve priznale Kosovo. Francuska i Velika Britanija su takođe u vrhu država koje Srbiji odriču pravo na Kosovo, ali sve su spremne da zarate zbog – školjki.

GLOBE BLOKIRALE GRANICE
Slovenija odvraća hrvatske ribare od lova u „svom“ delu Piranskog zaliva tako što im izriče globe za nedozvoljen prelazak granice i krivolov. Lukavstvo je bilo kratkog veka jer se i hrvatska strana latila iste mere, protiv slovenačkih ribara za koje Zagreb tvrdi da su ilegalno prodrli u hrvatske vode. Slovenački ribar Silvo Radin je, na primer, napabirčio brdo hrvatskih globa „teških“ preko 80.000 evra, a slično je i s druge strane međe, s njegovim kolegama iz iste branše kojima je drakonske kazne izrekla Slovenija. Jesu obe države pozvale svoje ribare da kazne ignorišu, ali neplaćene globe povlače i druga ograničenja – sve dok imaju „dugovanje“, oglobljeni Slovenci ne smeju da stupe na hrvatsko tle, kao što ni oglobljeni Hrvati ne pomišljaju da krenu put Slovenije suvozemnim putem da na granici ne bi ostali bez imetka (na primer automobila) ili slobode, zbog neplaćenih dažbina.

Piše: Svetlana Vasović Mekina za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *