“Dao bih oba oka za boks”: Šampion, pjesnik, pop ikona, ljudska gromada

Objavljeno: 4.9.2018.


U utorak je preminuo jedan od najboljih jugoslovenskih boksera svih vremena Marijan Beneš.




O njegovim uspesima u ringu se sve zna, nakon neprikosnovene amaterske karijere (272 pobede, 16 poraza, 11 remija) i titule prvaka Evrope (1973) pokorio je “Stari kontinent” i u profesionalnoj konkurenciji, a četiri puta je branio EBU pojas u velter kategoriji.

“Ne mogu da budu kao ja. To je nemoguće, a misle da je jednostavno. Teško je biti dobar bokser, kamoli Beneš. Danas se boksom bave ljudi koji ne znaju šta je boks”, rekao je pre nekoliko godina Beneš o potencijalnim naslednicima.

Međutim, retki znaju da je Beneš kada skine rukavice svirao violinu i flautu i pisao poeziju, pokazavši svetu da ljudi iz ringa nisu samo borci.

Oni koji su ga poznavali pričali su da je bio “najveći tragičar našeg ringa, samouveren i hrabar”, ali i ponosan, tvrdoglav, zaboravljajući da uvek postoji neko ko udara jače. Zbog boksa je ostao bez oka.

“Dao bih oba za boks”, rekao je legendarni Beneš, “Lomio sam laktove dva puta, ali nisam odustajao”.

Takav je bio do poslednjeg dana, uprkos Parkinsonovoj i Alchajmerovoj bolesti i drugim zdravstvenim problemima odbijao je preporuke lekara da ode na operaciju kako bi sprečio moždani udar.

Iako su kružile priče da je mangup, on je imao drugačije viđenje: “Bio sam u kandžama neljudi. Nemam dušu da bijem ljude po ulici. Ne razumem ljude koji udaraju po ulici slabije od sebe”.

Živeo je raskočno ali i pomagao ljudima znanim i neznanim, svi su mu bili bitni.

“Bio je u stanju da nas ostavi bez dinara. Nije istina da se tukao, bio je sjajan čovek i prijatelj, kamo sreće da je takav bio prema nama. Koliko si novca podelio ljudima, pet miliona maraka?”, upitala ga je pre nekoliko godina supruga Stana.

“Više”, rekao je Marijan, “Ja sam običan i normalan čovek. Mnogo toga sam dobio u životu, još više izgubio. Desilo mi se mnogo ružnih stvari, ali mora se živeti, makar kako-tako”.

Tokom ratnog ludila na prostorima bivše Jugoslavije njegova zemlja ga je ponizila. Iz Banjaluke je proteran jer nije bio Srbin, bio je nepoželjan i u BiH i u Hrvatskoj, ali se vratio u svoj omiljeni grad posle rata.

“Tamo četnik, ovde ustaša”, rekao je Beneš kojem je brat Ivica ubijen 1992, “Ja sam sve, i Srbin, i Hrvat, i Bošnjak. Drugim rečima, ja sam i dalje Jugoslaven. U Hrvatskoj sam bio u logoru u Novskoj, potom kod prijatelja u Zagrebu. Živeo sam na račun sestre, koja mi je pomagala i bez koje danas ne bih bio živ. U ratnim godinama nisam mogao naći nikakav posao uprkos uspesima. Sve medalje nisu vredile ni pola lule duvana. Rat mi je pomogao da vidim ko su ljudi, a ko đubrad”.

Tokom poslednjih godina dana je provodio pokraj Vrbasa, gde je na pozdrave “Gde si šampione!” odgovarao pesnicom koja je proslavila Beneša i Banjluku.

“Moja najdraža pobeda je ona protiv Elisa Obede 1978. godine. On je 11 godina bio neporažen, ali sam uspeo da ga pobedim. U meču protiv Sandija Toresa, koji je održan u Zenici, izgubio sam oko. Znao sam da ne mogu da dobijem taj meč, ali sam se, svejedno, pripremao za njega”.

Boksovao je do 1983. kad je rukavice “obesio o klin”, ali boks nije napustio. Trenirao je mlade naraštaje uprkos bolesti i imao egzebicione borbe.

Znao je da recituje pesme koje je napisao, pokazujući da se u “grubijanu” krije sentimentalno srce pa nije ni čudo što suga žene obožavale.

“Kad sam boksao, to je bilo nezamislivo. U ono vreme boks je bio uglavnom sport radničke klase, a ko je onda od radnika pisao poeziju? Imao sam talenat, jednostavno mi je išlo od ruke. Znao sam deci u školi napisati 10-15 sastava na jednu temu za vrlo kratko vreme. Mnogo se bolje izražavam na papiru. Hteo sam preko peesama da približi deci sport jer je sport najbolji roditelj. U duši sam sportista. Ali znam kako izgleda i druga strana medalje”, rekao je svojevremeno Beneš.

Pokušao je da se bavi ugostiteljstvom, ali je njegov lokal češće izgledao kao ring.

“Ma ja sam se u tom lokalu tukao po pet puta dnevno. Ljudi su dolazili iz cele zemlje da bi se sa mnom potukli. Jednog dana sam se tukao 15 puta. Kući sam dolazio sav krvav. I onda mi je prekipelo, bilo mi je dosta tog lokala”.

Dva puta se sreo sa bivšim predsednikom SFRJ Josipom Brozom Titom, što je u to vreme bila retka čast.

“Tile je bio laf. Kad su me prvi put predstavili Titu, rekao mi je: “A ti si onaj mali što onako opasno bije?”. Ja sam mu rekao: “Niste li vi druže Tito viši?”. Zagrcnuo se od smeha. Mogu da pišu šta žele, ali niko nije jeo iz kante za smeće dok je Tito bio živ. Svi su imali platu i radnik – i rudar, i čistač ulica, i doktor. Sad gospoda jedu iz kante za smeće – i u Zagrebu, i u Beogradu, i u Banjaluci”.

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *