Rusko oružje za američke sankcije

Objavljeno: 3.9.2018.


Piše: Bojan Bilbija




Da bi se zaštitile od američkih kaznenih mera, Nemačka i Rusija mogle bi da se okrenu evru kao sredstvu plaćanja, uz postepenu preorijentaciju nemačke privrede ka „rusko-kineskoj Evroaziji“

Portparolka NATO Oana Lungesku izjavila je da razmeštanje vojnih snaga alijanse na istoku Evrope – ima isključivo odbrambeni karakter i ne predstavlja pretnju Rusiji. Zapravo, samo je ponovila reči koje su stotinama puta već izgovorili i ona i njeni prethodnici. Ne može da se ne primeti da se NATO sve jače „brani“ od Rusije, tako što širi svoju infrastrukturu i raspoređuje je na samim ruskim granicama. I da je zapadna vojna alijansa „svoju“ teritoriju više nego duplirala za protekle dve decenije, dok se Rusija – voljom građana izraženom na referendumu – uvećala samo za strateški važnu teritoriju Krima. Dok NATO, s druge strane, u članstvo uvlači jednu po jednu teritoriju, ne pitajući građane da li oni uopšte žele američke baze i trupe u svojoj zemlji, jer odluke o pristupanju donose političari u parlamentu tesnom većinom, kako je to bilo u slučaju Crne Gore. I to se zove „odbrambeni karakter“ alijanse.

NATO KAMP EVROPA Ruski predsednik Vladimir Putin komentarisao je ove planove, rekavši da je Moskva prinuđena da jača svoju odbrambenu sposobnost, jer se „pored granica Rusije, u neposrednoj blizini pojavljuju elementi američke protivraketne odbrane“. Putin je još dodao, nakon susreta s finskim kolegom Saulijem Ninisteom, da je Rusija spremna da razgovara o ovim pitanjima s partnerima iz NATO-a, ali i da „oni to odbijaju“, izrazivši nadu da će Zapad promeniti poziciju na tu temu.

Očigledno je da su planovi NATO-a za pretvaranje čitave istočne Evrope u vojni kamp daleko odmakli i sada se vidi s kojim namerama se alijansa širila i primala pod svoje okrilje bivše članice Varšavskog pakta. To izaziva revolt među evropskim stanovništvom, posebno u zemljama „stare Evrope“, dok nove članice pokazuju više entuzijazma da budu uključene u američke militarističke planove. To što im Rusi jasno iscrtavaju koliko je taj put opasan – zasad ih mnogo ne zabrinjava. Kao da nisu svesni da je Amerika udaljena mnogo hiljada kilometara i da bi u slučaju sukoba upravo oni poslužili kao idealno topovsko meso…
NEISPUNjENA OBEĆANjA Ruski mediji podsećaju da Putinova upozorenja nisu bez osnova. Podsećaju na obećanje Džordža Buša Starijeg, dato Mihailu Gorbačovu 1990. na Malti, da SAD „neće koristiti revoluciju u istočnoj Evropi“ na štetu sovjetskih interesa. Obećanje je formalno i ispunjeno: krajem sledeće godine SSSR je prestao da postoji, pa je Vašington očigledno smatrao da može slobodno da deluje na štetu interesa Rusije. Već 1994. predsednik Bil Klinton dao je zeleno svetlo da se krene u proces proširenja NATO-a i taj trenutak se smatra prekretnicom u rusko-američkim odnosima – posle koje se oni nikada nisu u punoj meri normalizovali.

Ovo što vidimo danas samo je oštra forma konfrontacije koja je još tada zametnuta i u kojoj je Rusija Borisa Jeljcina bila slabiji i neravnopravan učesnik. Posle toga je, međutim, došao Putin i situacija je počela iz korena da se menja, pa je njegov Minhenski govor iz 2007. bio važna – ali pokazalo se ipak prolazna – etapa na putu zaoštravanja. To što ni tada u SAD nisu imali sluha za ruske poruke i upozorenja da je krajnje vreme da su zaustave, govori u prilog tome da su njihove namere i planovi mnogo dalekosežniji nego što to javno pokazuju. I za Rusiju izuzetno opasni. Nakon toga je usledio rat na Kavkazu 2008, pa u Ukrajini 2014, kao očigledni udari na Rusiju, koji stvaraju ozbiljne bezbednosne krize na njenim granicama.

RAT SANKCIJAMA Međutim, 2018. godine postalo je jasno da više ni u Evropi ne žele svi to da trpe i budu taoci situacije u kojoj bombe i rakete mogu da se sruče na njihove prestonice. Primer takvog ponašanja je Nemačka, koja je takođe dospela pod udar sankcija SAD zbog svoje nepokolebljive želje da nastavi s Moskvom izuzetno unosan projekat gasovoda „Severni tok 2“. Američkim sankcijama je pogođena i Kina, kako bi se obuzdao njen privredni rast, dok je razvoj Irana već decenijama zaustavljen iz istog razloga.

Veliku pažnju izazvao je predlog nemačkog šefa diplomatije Hajka Masa da Evropa stvori protivtežu SAD
Veliku pažnju izazvao je predlog nemačkog šefa diplomatije Hajka Masa da Evropa stvori protivtežu SAD

U tom smislu, veliku pažnju izazvao je predlog nemačkog šefa diplomatije Hajka Masa – da Evropa stvori protivtežu SAD. Mas je reagovao na to što američki predsednik Donald Tramp jednostrano napušta ključne sporazume, poput klimatskog ili o iranskom nuklearnom programu, „napada nemačke interese, vređa i laže“. „Nećemo dozvoliti da SAD deluju preko naših leđa“, naslov je Masovog autorskog članka u nemačkom listu „Handelsblat“, gde je izneo naznake novog koncepta „ujedinjene Evrope“, koja bi stala nasuprot Amerike. Osim što ovaj koncept predviđa „bezbednosnu i odbrambenu uniju“, što su mnogi protumačili kao najavu uništenja NATO-a, Mas priželjkuje i tešnju saradnju s „ubeđenim multilateralistima“ poput Japana, Kanade, Južne Koreje. Posebnu pažnju izazvala je Masova najava da bi Evropa morala da uvede „kanale za plaćanje nezavisne od SAD“, odnosno alternativu sistemu SVIFT-u, koji predstavlja važnu finansijsku batinu u američkim rukama, od koje se svi plaše. Uzgred, Kina i Rusija već godinama rade na stvaranju takvog sistema.

Posmatračima nije promaklo ni da je nemački ministar upotrebio i termin „multilateralni poredak“, što podseća na „multipolarni poredak“ – koncept koji već punu 21 godinu pažljivo razvijaju Rusija i Kina sa svojim saveznicima u Evroaziji. Bilo bi preambiciozno izvlačiti dalekosežne zaključke iz samo jednog autorskog teksta, makar to bio tekst šefa nemačke diplomatije, ali uz malo imaginacije nije teško zamisliti Masov koncept kao najavu budućeg političkog i ekonomskog zaokreta Berlina od evroatlantizma ka evroazijstvu. Ili će biti da Nemci prete zaokretom kako bi stekli bolje pregovaračke pozicije u partiji pokera sa Amerikancima? U svakom slučaju, karte su delimično bačene na sto i nove, do skora sasvim „jeretičke“ ideje stekle su legitimitet u vodećim zapadnim medijima.

SLUČAJ TURSKE Gnev Amerike obrušava se posebnom žestinom i na Tursku, drugu najveću vojnu silu u NATO-u. Njen predsednik Redžep Tajip Erdogan drznuo se da se bez odobrenja Vašingtona upusti u nabavku savremenog naoružanja – u ovom slučaju reč je o superiornim ruskim sistemima zemlja-vazduh S-400 „Trijumf“. „Mi smo protiv moguće kupovine S-400 od strane naših partnera i saveznika u celom svetu. Mi smo jasno dali na znanje da to može da isprovocira sankcije po celom svetu“, podvukla je portparol Stejt departmenta Heder Nauert. To je odranije poznati američki stav da svaka država, kompanija ili pojedinac u svetu, koji sarađuju s ruskom odbrambenom industrijom – mogu da budu podvrgnuti sankcijama Vašingtona. Naglasak je na reči „može“, što znači da niko ne „mora“ obavezno da se nađe na meti sankcija, već o tome odlučuju SAD po svom nahođenju. Drugim rečima, i pitanje (ne)kažnjavanja postaje predmet trgovine u međunarodnim odnosima – ovog puta „transparentnije“ nego ikad.

Sa američkog stanovišta, problem s turskim nabavkama je u tome što bi predsednik Erdogan, ako već sledeće godine dođe u posed moćnih ruskih PVO sistema, mogao da postane prilično nezgodan i previše samostalan igrač. Iako je Turska već decenijama NATO članica, nad njenom glavom već dugo visi mač moguće spoljne oružane intervencije. Takav scenario se umalo dogodio 2016, tokom letnjeg pokušaja državnog udara: da su pučisti uspeli da preuzmu više kontrole nad delovima armije i državnih struktura – moguće je da bi im tada pritekli u pomoć Amerikanci i NATO i stvar bi, na štetu Erdogana, bila veoma brzo završena. U tom slučaju turski PVO i avioni američke proizvodnje bili bi neupotrebljivi, jer su ovi oružani sistemi programirani da ne mogu da budu upotrebljeni protiv svog tvorca i ove parametre je nemoguće izmeniti.

Zato su Turci odlučni da se osiguraju za slučaj „nepredviđenih okolnosti u odnosima sa saveznicima“, a naglo jačanje saradnje Vašingtona i Atine poslednjih meseci samo pokazuje da na Balkanu i na Bliskom istoku opreza nikada nije previše! Isto tako, na primeru Sirije, Turci su videli kako „stari sovjetski sistemi“ Bašara Asada masovno obaraju savremene zapadne rakete, čim su priključeni na „oči i uši“, odnosno elektronsku infrastrukturu i radare S-400. Turci su pre Evropljana započeli proces osamostaljivanja od volje velikog prekookeanskog brata, ali su prvi dospeli i pod udar američkih sankcija. Turska lira je doživela ozbiljan pad, ali je zasad raspoloženje u narodu takvo da jača njihov inat. U tom smislu, može se očekivati da, nošeni takvim nabojem, Turci narednih godina nastave da se snabdevaju i drugim vrstama savremenog ruskog naoružanja. A to će već biti ozbiljan izazov i za Vašington i za NATO u celini.

Nemačka je takođe dospela pod udar sankcija SAD zbog svoje nepokolebljive želje da nastavi s Moskvom izuzetno unosan projekat gasovoda „Severni tok 2“
Nemačka je takođe dospela pod udar sankcija SAD zbog svoje nepokolebljive želje da nastavi s Moskvom izuzetno unosan projekat gasovoda „Severni tok 2“

PUTIN I MERKEL Posebno je zanimljiv, i dobrim delom zagonetan, ostao nedavni susret Vladimira Putina i Angele Merkel u nemačkom gradu Meseberg – samo tri meseca nakon njihovog sastanka u Sočiju. Kako je objašnjeno, razgovaralo se o strateškom partnerstvu dve zemlje, što je termin pomalo zaboravljen u odnosima Moskve i Berlina nakon 2014. i izbijanja ukrajinske krize. Posle tročasovnih razgovora ostao je utisak da Nemačka i Rusija traže nove mogućnosti za saradnju u rešavanju brojnih kriza, a posebno u svetlu sve većih nesuglasica između Evrope i SAD. Tako sve popularnija postaje fraza „oslonac na sopstvene snage“, što je za Nemačku možda novi trend, dok je Rusija poslednjih godina već navikla da tako živi. Sada se ponovo pojavila nada da se „sopstvene snage“ ipak mogu na neki način ujediniti. O tome svedoče i dva momenta u izjavama Angele Merkel: nije nijednom pomenula „rusku agresiju“ u Ukrajini, niti da „Asad mora da ode“.

Najvažnija je, ipak, potvrda nastavka saradnje u izgradnji cevovoda „Severni tok 2“, gde su sagovornici izjavili da je reč o „komercijalnom projektu“. Merkelova je podvukla želju da Ukrajina nastavi da figurira kao tranziter gasa i posle puštanja u pogon novog gasovoda, čemu se Putin nije protivio – pod uslovom da to Rusiji bude ekonomski isplativo. Međutim, kako je na arbitraži Svetske trgovinske organizacije nedavno ukinuto ograničenje od 50 odsto za transport gasa po postojećem „Severnom toku 1“, predviđa se da će do 2020. godine kroz ova dva cevovoda biti dopremano čak 80 odsto ukupnih količina iz Rusije za Evropu.

S takvom postavkom, uključujući i izgradnju južnog gasovoda „Turski tok“, Ukrajina postaje prilično suvišna u ulozi tranzitne zemlje, dok će Nemačkoj sve ovo da bude više nego isplativo – čak ako joj SAD uvedu sankcije kao odmazdu za „šurovanje s Rusima“. Da bi se zajednički zaštitile od američkih kaznenih mera koje pogađaju obe zemlje, Nemačka i Rusija bi mogle sve više u budućnosti da se okrenu evru kao sredstvu plaćanja, izbegavajući tako dolar, što bi moglo kao bumerang da se vrati Vašingtonu. Eksperti podsećaju i na izjavu Merkelove iz maja u Sočiju, kada je rekla da su dobri odnosi s Rusijom nemački „strateški interes“. Istovremeno, predviđaju postepenu preorijentaciju nemačke privrede ka „rusko-kineskoj Evroaziji“. To će biti najjače Putinovo oružje protiv širenja NATO-a i američkih sankcija.

Piše: Bojan Bilbija za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *