Odlazak jastreba zla

Objavljeno: 3.9.2018.


Piše: Filip Rodić

Smrt Džona Mekejna

Da li će odlazak čoveka kojeg mnogi smatraju ministrom spoljnih poslova američke duboke države Džona Mekejna doprineti promeni američke spoljne politike ili će establišment brzo pronaći zamenu za senatora kojeg je Patrik Bjukenen, ne bez razloga, optužio da je kidnapovao američku spoljnu politiku? U jatu koje je Mekejn predvodio, nažalost, ostaje pregršt jastrebova




 


Za jednog od najčuvenijih američkih senatora, nedavno preminulog Džona Mekejna, važi da nije bio čovek čvrstih uverenja. Jedna od najiskrenijih stvari koju je ikada rekao je priznanje iz njegove knjige „Vredno borbe“, objavljene 2002. godine, da se nije kandidovao na predsedničkim izborima da bi sprovodio reforme ili zbog nekog „velikog patriotizma“, nego prosto jer je „biti predsednik postalo njegova ambicija“. „Nisam odlučio da se kandidujem za predsednika da bih poveo nacionalni krstaški rat za političke reforme u koje sam verovao ili da vodim kampanju kao da se radi o nekom velikom patriotskom činu. Uistinu, želeo sam da budem predsednik, jer je to postalo moja ambicija. Uistinu, tu ambiciju imam odavno“, napisao je.

Postoji, međutim, jedna stvar, jedna ideja, koje se tokom celog svog života čvrsto držao – kada god je Amerika imala problem u spoljnoj politici, isključivo rešenje bilo je bombardovati onog ko je problem sve dok od njega ne ostane kamen na kamenu. Čvrstina tog ubeđenja koren možda ima u tome što su mu upravo dva bombardovanja omogućila da se proslavi iznad svih realnih očekivanja. Prvo je bombardovanje Vijetnama u kojem je ovaj jastreb i sam učestvovao sve do obaranja kada pada u ruke nehumanog neprijatelja koji se drznuo da se brani od američke agresije. Mekejn je stalno tvrdio da su ga od zarobljavanja 1967. godine (u kojem su prema nekim izveštajima učestvovali i ruski instruktori), pa do oslobađanja 1973. Vijetnamci konstantno mučili, a to mu je donelo status ratnog heroja, na koji se i danas pozivaju mnogi koji žale za njegovim odlaskom. U autobiografiji „Vera mojih očeva“ (1999) Mekejn je opisao kako je bio podvrgnut nehumanom tretmanu kako bi se od njega saznalo ime broda s kojeg je poleteo, eskadrila za koju leti i meta njegove misije, kako mu je prećeno uskraćivanjem medicinske nege… Za svoje službovanje u Vijetnamu i uzorno ponašanje u zarobljeništvu, Mekejn je počastvovan čitavim nizom visokih američkih odlikovanja.

Ima, međutim, kredibilnih svedočenja da je budući senator sve ovo izmislio kako bi sebi obezbedio veći ugled i podstakao karijeru po povratku u domovinu. Tako je upravnik zatvora u kojem je bio zatočen Nuijen Tjen Tran, u intervjuu za italijanski „Korijere dela sera“, priznajući da uslovi u njegovom zatvoru nisu bili najbolji, nego „teški, ali ne neljudski“, rekao da Mekejn nikada nije bio mučen, nego da je imao naređenje da mu posveti posebnu pažnju jer se radi o sinu visoko rangiranog američkog admirala. „Nikada nismo mučili Mekejna. Naprotiv, spasli smo mu život lečeći ga vrednim lekovima koji u to vreme nisu bili dostupni ni našim ranjenicima“, rekao je Nuijen.

SPASAVANjE KOSOVA Druga američka agresija koja je dala podstrek njegovoj karijeri bilo je bombardovanje Jugoslavije 1999. godine za koje se zalagao više i vatrenije od najvećeg dela američkog establišmenta. Zalažući se za Rezoluciju o Kosovu koju je predložio Senatu, a u kojoj se od predsednika SAD zahteva da protiv Jugoslavije „upotrebi svu neophodnu silu i druga sredstva“, Mekejn je 20. aprila 1999. izjavio: „SAD rizikuju da izgube rat sa srpskom vojskom i njihovom zastarelom opremom. Rizikujemo ukoliko ne sprovedemo masovni, strateški i održivi vazdušni napad. Nijedna infrastrukturna meta ne bi trebalo da bude izuzetak – fabrike, vodovodne mreže, škole, bolnice, prodavnice, bilo šta. Da, svi mi žalimo zbog civilnih žrtava kao i naših gubitaka, ali oni su neizbežni.“ Mekejnu nije bilo dovoljno sravnjivanje sa zemljom svega u SR Jugoslaviji iz vazduha, nego se zalagao i za kopnenu intervenciju, bez obzira što bi ona dovela i do značajnih žrtava među američkim vojnicima. „Kada sam pozvao predsednika SAD da nikako ne odbacuje mogućnost kopnene operacije, preuzeo sam odgovornost i za moguće gubitke života mladih Amerikanaca“, rekao je Mekejn. U govoru od 20. aprila jasno je rekao: „Najbolji put za nas, NATO, Kosovo, Rusiju, pa čak i Srbiju, jeste da počnemo da se borimo u ovom ratu kao da je rat, uključujući masovne vazdušne udare, umesto nekakvih čudnih pauza između mirovnih inicijativa. To, nažalost, znači momentalno povećanje nasilja usmerenog na samu Srbiju i srpske snage na Kosovu… Ponoviću, izbegavanje žrtava, i njihovih i naših, nije glavni cilj. Pobeda jeste. Što pre, to bolje. Zato bi trebalo da odmah počnemo da mobilišemo pešadiju i oklopne divizije za kopneni rat na Kosovu.“

Iako je bezrezervno podržavao i bombardovanje položaja Vojske Republike Srpske u BiH 1995. godine, bombardovanje Jugoslavije 1999. bio je trenutak kada je postao predvodnik ratnih jastrebova u obe američke političke partije glavnog toka i glavni zagovornik najviše vrednosti koja vezuje sve elemente vašingtonskog establišmenta – vojnog intervencionizma. Možda je upravo ova njegova uloga razlog što je javno žaljenje zbog smrti Mekejna izrazio i neko ko to nikako ne bi trebalo da uradi – jedna od najvećih kompanija američkog vojnoindustrijskog kompleksa „Lokid Martin“. „Senator Mekejn bio je izvanredno hrabar lider i istinski patriota koji je čitav svoj život posvetio služenju našoj naciji. Pridružujemo se žaljenjem za njim. Tokom čitave svoje karijere ispravno je sve nas u industriji nacionalne bezbednosti držao u okviru najviših standarda… Veoma će nam nedostajati“, navodi se u saopštenju koje je potpisala generalna direktorka „Lokid Martina“ Merilin Hjuson. Da li je čudno da vodeći američki proizvođač oružja, koji zarađuje direktno od ratova koje po svetu vodi Vašington, žali za čovekom koji nije propustio da snažno podrži svaku agresiju na koju su se SAD odlučile i da vrši pritisak na vlast da intervenišu i tamo gde nije baš najspremnija da se umeša.

MEKEJNOVA LISTA Pored već pomenute podrške bombardovanju Srba u BiH 1995. i razaranja škola, bolnica i svega drugog u SR Jugoslaviji 1999. godine, Mekejn je glasao i za invaziju, a potom i za okupaciju Avganistana 2001. koja se nastavila sve do danas. Samo invazija i okupacija Avganistana nisu, međutim, odgovarali očigledno ogromnim Mekejnovim ambicijama koje ga nisu terale samo na to da postane predsednik, nego i da seje smrt i haos širom sveta. Već tada, 2001, pred napad na ovu problematičnu centralnoazijsku državu, Mekejn je imao čitav spisak drugih zemalja koje treba sravniti sa zemljom. „Ne radi se ovde samo o Avganistanu. Radi se i o Siriji, Iraku, Iranu, a moguće i o Severnoj Koreji, Libiji i drugima“, rekao je on samo dan nakon terorističkih napada na Njujork i Vašington 11. septembra 2001. iako je morao znati da veći deo zemalja s njegovog spiska ne može imati nikakve veze s događajem koji je njemu povod za agresiju. Čak ne ni veći, nego nijedna pobrojana država nije imala nikakve veze s Al Kaidom, i uglavnom su se borile protiv ove terorističke organizacije. Dve godine posle Avganistana, kao što svi znamo, na red je došao Irak koji zahvaljujući američkoj agresiji već 15 godina ne može da se sastavi i nazove iole uređenom zemljom.

Na jednoj od mirovnih misija: Mekejn i lider Islamske države Abu Bakr al-Bagdadi (drugi s leva u pozadini)
Na jednoj od mirovnih misija: Mekejn i lider Islamske države Abu Bakr al-Bagdadi (drugi s leva u pozadini)

Sledeća meta s Mekejnovog spiska na red je došla 2011. godine, kada predsednik iz njegove Republikanske partije Džordž Buš više nije bio na vlasti, ali to mu nije smetalo da ponovo (kao i 1999) u ratnom pohodu podrži u politici suprotstavljeni, ali u ratu partnerski demokratski tabor predvođen dobitnikom Nobelove nagrade za mir Barakom Obamom i njegovom državnom sekretarkom Hilari Klinton. Na nišanu se tada našla Libija, jedna od najbogatijih, najprosperitetnijih i najuređenijih afričkih država, koja danas, pošto su joj Obama, Klintonova i Mekejn, uz pomoć Sarkozija i drugih, doneli demokratiju, pliva u rekama krvi. Posle Libije na red je došla i Sirija, gde je Mekejn u tandemu sa svojim višegodišnjim partnerom u huškanju na rat senatorom Lindsijem Grejemom zahtevao intervenciju i slanje oružja pobunjeničkim grupama. Zarad ostvarenja svog cilja – uništenja Sirije i svrgavanja Bašara Asada – Mekejn je bio spreman da ide toliko daleko da se sastaje i šuruje i sa zlikovcima poput lidera Al Nusra fronta i Islamske države sa kojima se i fotografisao nasmejan od uva do uva.

U međuvremenu, zalagao se i za američke intervencije u državama zapadne i centralne Afrike, među kojima su Mali i Nigerija, ali je najglasniji i najvatreniji bio u pozivima na obračun s Rusijom i oružanu podršku ukrajinskim pučistima. Ni tu Mekejn nije baš birao društvo, pa je prilikom posete Kijevu tokom „majdanskog ustanka“ podržavao i otvorene neonaciste poput lidera partije Svoboda Olega Tjahniboka. Mekejn je zahtevao i agresiju na Iran, i u tome je otišao toliko daleko da je ovaj čin počeo da predstavlja kao nešto veselo čemu bi američki narod, pa i svet trebalo da se raduju. Koliko bi ga veselio napad na Iran pokazao je 19. aprila 2007. kada je tokom jednog skupa u Južnoj Karolini na pitanje o akciji protiv ove zemlje odgovorio zapevavši svoju verziju hita „Barbara En“ grupe „Bič bojs“ čije je reči izmenio u „bombarduj, bombarduj, bombarduj svakako, ahahahahaha“.

Principijelna koalicija na Majdanu: Mekejn i neonacista Oleg Tjahnibok
Principijelna koalicija na Majdanu: Mekejn i neonacista Oleg Tjahnibok

Ni u poslednjim mesecima života, kada mu je bilo jasno da će uskoro pred Tvorca, Mekejn nije prestajao s huškanjem na rat i ubijanje. Juna prošle godine zajedno sa još pet senatora iz redova demokrata minirao je usvajanje zakona kojim bi se sprečila dalja umešanost Sjedinjenih Država u genocidni rat koji protiv naroda Jemena vodi Saudijska Arabija. I poslednji zakon koji krasi Mekejnovo ime, usvojen 14. avgusta ove godine, 11 dana pred njegovu smrt, potpuno je u skladu sa svime što je radio. U pitanju je Zakon o opunomoćenju za nacionalnu odbranu (jedan iz seta zakona kojim se određuje način trošenja novca iz vojnog budžeta) kojim se nastavlja finansiranje američkih vojnih operacija širom sveta.

Životnu ostavštinu senatora Mekejna, ali i čitave američke države, možda je najbolje opisao Met Taibi za magazin „Roling stoun“: „Ne smemo da se pretvaramo da nemamo ozbiljnu, nelečenu zavisnost od rata, zavisnost koja će nadživeti Mekejna, možda vrhovnog simbola ovog problema. Pokojni senator bio je i žrtva i dželat naše nacionalne tradicije započete nemogućnošću da se suočimo sa svojom krvavom prošlošću.“

Piše: Filip Rodić za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *