AMERIČKA OKUPACIONA ZONA

Objavljeno: 3.9.2018.


Piše: Boris Nad




ZAPAD PROTIV EVROPE (PRVI DEO)

Treba li da Amerikanci ginu za Evropu, uključujući i, za američke pojmove, egzotičnu Crnu Goru, ili male i ratoborne republike na Baltiku, i da li Evropljani moraju da brane Ameriku – Aljasku ili obale Floride? Predstavljaju li zemlje članice EU (NATO-a) uopšte respektabilne vojne saveznike? Ko, uostalom, preti današnjoj Evropi i u ime čega treba da se vode budući ratovi

Za razliku od unipolarnog sveta, kada je američka dominacija bila neupitna, danas se „Amerika u Evropi i na drugim mestima suočava sa snažnim konkurentskim silama, a njena moć i bogatstvo su daleko manje superiorni u odnosu na prethodni period“, navodi pišući o „američkoj posvećenosti odbrani Evrope“ Hju Vajt, profesor strateških studija na Australijskom nacionalnom univerzitetu. Hladni rat možda ni danas nije završen, ali doba u kome Amerika nije imala dostojne takmace je nepovratno prošlo. „Sada Donald Tramp i njegovi birači sumnjaju da je odbrana Evrope vredna čak i troškova koji odlaze na održavanje američkih snaga koje se tamo nalaze. Kolike su, u tom slučaju, šanse da poveruju kako u ime Evropljana vredi ući u rat protiv Rusije?“

Gangsteri kapitalizma
Da li je Amerika 1945. godine (a potom i 1989, imajući u vidu istok kontinenta) zaista oslobodila Evropu i nesebično joj pomogla da se podigne iz pepela? Ili je ovde reč o nečem drugom: Amerika je imperija koja, poput mnogih drugih u ljudskoj istoriji, sledi svoje pragmatične interese, usredsređena isključivo na pitanja dominacije, imperijalne ekspanzije, rasta i očuvanja sopstvene moći?
Rasprava o američkom razumevanju sopstvene uloge u svetu traje još od vremena Američke revolucije i njenih „očeva osnivača“. Ogorčeni sukob „imperijalista“ i „antiimperijalista“ u SAD vodio se i početkom XX veka, tokom Špansko-američkog rata. Tipičan američki „imperijalista“ u to vreme bio je predsednik Teodor Ruzvelt, opsednut ratom i „kvalitetima čvrstine i muškosti koji su neophodni za blagostanje rase gospodara“. Suprotstavljali su mu se, među ostalim, Vilijam Džejms i Mark Tven. Pisac Mark Tven je Ruzvelta nazvao „očiglednim ludakom“, „siledžijom“, „huliganom“ i „mesarom“; „predsednikom koji ujedinjuje sve ono što američki predsednik ne bi trebalo da bude“ i „najvećom nesrećom koja je zadesila zemlju posle Građanskog rata“.
U poratnim godinama, primećuje Džekson Lirs u svom prikazu knjige Stivena Kinzera o rađanju američke imperije, SAD su dosledno izbegavale svaku debatu o američkom imperijalizmu. Proskribovan je i sam termin „imperija“. Ipak, „u narednim decenijama američka imperija nastavila je da se širi, iako u izmenjenom obliku. Imperijalisti su se proglasili za internacionaliste. Direktna kontrola teritorija zamenjena je platizmom u Južnoj Americi i Kini, na Karibima i Filipinima…“
Lirs podvlači da ovde više nije u pitanju sprovođenje Monroove doktrine, koja je američke imperijalne ambicije ograničavala na posebnu, „zapadnu hemisferu“. Apetiti SAD su ubrzo postali planetarni: „Mehanizmi indirektne političke kontrole čvrsto su uspostavljeni na obe hemisfere (zapadnoj i istočnoj). Još 1931. godine, general Smidli Batler je u osvrtu na svoju dugu karijeru zaključio da je bio ’gangster kapitalizma na tri kontinenta’“. Teško je biti jasniji od ovog: „Zaštita investicija u inostranstvu, upakovana u retoriku američke izuzetnosti, intenzivirana je nakon što su Sjedinjene Države postale najmoćnija zemlja na planeti posle Drugog svetskog rata.“

Fizička i mentalna okupacija
Pošto ju je jednom „oslobodila“, Amerika „brani Evropu“ na svaki način, uključujući i vojno prisustvo – stanje koje je produženo na neodređeno vreme „širenjem NATO-a na istok“, tokom 90-ih i kasnije, uprkos (usmenom) obećanju datom Mihailu Gorbačovu i sovjetskom rukovodstvu. Već decenijama, Evropa se nalazi pod direktnom američkom vojnom okupacijom, premda je reč „okupacija“ izbačena iz politički korektnog rečnika. Pri tom, „mehanizmi indirektne političke kontrole“, o kojima govori Džekson Lirs, nastavljaju da se primenjuju: SAD, manje ili više otvoreno, ne samo da utiču na „izborne procese“, već i nadziru evropske funkcionere i, prema potrebi, organizuju smene nepoćudnih. To je, u osnovi, način vladavine „meke imperije“ koji nazivamo „platizmom“: „formalna nezavisnost, vladavina onih domorodaca koji sarađuju s američkim biznismenima i vojne intervencije prema potrebi“ (S. Kinzer). Afera s prisluškivanjem nemačke kancelarke odviše je brzo i lako zaboravljena i gurnuta pod tepih, kao indiskrecija unutar porodice. Nemački publicista Manuel Oksenrajter govori o tom stanju dvostruke, fizičke i mentalne okupacije, u kojem se danas nalazi ova zemlja: „Nemačka je potpuno pod kontrolom transatlantističkih lobija. Sve zvanične političke partije smatraju da pripadaju ’vrednostima zapadne zajednice’ – naravno, bez jasne definicije šta te ’zapadne vrednosti’ tačno znače. Berlin ne deluje u interesu Nemačke, već u interesu ’vrednosti zapadne zajednice’. Nemačka politika je mentalno okupirana zona. Skoro nijedan političar iz vodećih stranaka ne može ni da zamisli kako bi izgledalo da, na primer, nismo članica NATO-a. Oni čak i ne označavaju sveopšte američko vojno prisustvo u Nemačkoj kao ’okupaciju’, već Amerikance smatraju ’partnerima’ i ’prijateljima’.“
Dva dana pred samit članica vojnog saveza, nemačka kancelarka poziva NATO da se „refokusira“ na „odbranu Evrope na njenim istočnim granicama“. To je, u suštini, poziv da se američka okupacija Evrope nastavi. Pentagon, međutim, razmatra mogućnost povlačenja američkih snaga iz Nemačke, a Tramp tvrdi da je to sasvim moguć korak ukoliko zapadni saveznici ne ispune uslove koje im diktiraju SAD. Može li ova „pretnja“ biti ostvarena?
„Do sada smo saznali dovoljno o načinu na koji Tramp vodi spoljnu politiku da bismo tek tako odbacili njegove ideje samo zato što se ne uklapaju u ustaljene obrasce američke spoljne politike“, primećuje profesor Vajt. „Izveštaje da je na sastanku G7 prošlog meseca rekao kako je NATO ’gori od NAFTA’ i da njegova administracija razmišlja o povlačenju američkih snaga iz Evrope treba shvatiti ozbiljno. A to znači da se treba ozbiljno pozabaviti pitanjem koje on postavlja: Zašto bi Amerika plaćala odbranu Evrope?“
Još preciznije: zašto bi Amerika, u radikalno promenjenim geopolitičkim okolnostima, uopšte „branila Evropu“?

NATO je tigar od papira
NATO je dosad imao ulogu „institucionalnog cementa zapadne (atlantske) civilizacije“. Predstavljao je institucionalni okvir koji je obezbeđivao američko, ne samo vojno prisustvo, i štitio američke interese u Evropi. Pravi razlog za formiranje NATO-a, kako tvrdi analitičar RAND korporacije Bendžamin Švarc, nema nikakve veze sa „obuzdavanjem sovjetske vojne pretnje“. Stvarni razlog je imperijalna politika koju su u to vreme sprovodile Sjedinjene Američke Države. Alijansa je obrazovana radi opstanka i procvata Amerike, obezbeđivanja njenih konkretnih ekonomskih i (geo)političkih interesa, a ne u cilju zaštite njenih zapadnoevropskih saveznika. Ukratko, NATO je oduvek predstavljao samo paravan za interese Sjedinjenih Država, a njegov pravi posao bio je „osiguranje američkih investicija i američke hegemonije“ (Dmitrij Minjin) u Evropi.
Usled toga, NATO ostaje samo „tigar od papira“, ili „američka vojna sila za zabavu i ratne igre po provincijama u Istočnoj Evropi… Sve te milijarde dolara potrošene na uniforme, tenkove, avione, brodove, artiljeriju, municiju, gorivo i putovanja NATO činovnika širom sveta su potpuni i apsolutni gubitak“, konstatuje Fil Batler, dok o samoj vojnoj efikasnosti Alijanse najbolje svedoče njeni dosadašnji angažmani, uključujući i operacije protiv Jugoslavije 1999. godine. Na primer, „rat protiv talibana u Avganistanu pokazao je praktičnu neizvodljivost integrisanih savezničkih vojnih operacija“, primećuje vojnopolitički analitičar Miroslav Lazanski. „I pored svevidećeg izviđanja bojnog polja tokom 24 sata, krnjim snagama Al Kaide i talibanima uspelo je da se uz pomoć više od 100 tenkova izvuku iz Kandahara pored prisutnih marinaca…“
Kakav je onda smisao daljeg opstanka ovakvog vojnog saveza, u uslovima kada SAD beleže rastući deficit u trgovinskoj razmeni sa „evropskim partnerima“, poput Nemačke, i kada su prinuđene da pribegavaju zaštiti sopstvene industrije putem carina? Logika koja je važila tokom Hladnog rata, a potom u unipolarnom svetu, bila je jednostavna: Amerika je, putem NATO-a, čuvala svoju „lidersku poziciju u svetu bez velike opasnosti od razornog konflikta“. Ali to više nije slučaj. Dokumenti kao što je nova američka Strategija nacionalne bezbednosti upozoravaju na pojavu novih konkurentskih sila i na gubitak superiornosti američkih oružanih snaga. U sadašnjim okolnostima troškovi održavanja Severnoatlantskog vojnog saveza pretvaraju se u lošu investiciju ili u nepotrebni trošak. O tome, sa američkog stanovišta, govori Patrik Bjukenen: „Dok Evropa besplatno koristi naše odbrambene kapacitete, EU na našu štetu ostvaruje trgovinski suficit od preko stotinu milijardi dolara godišnje. U Trampovim, pa i tuđim očima, iskorišćavaju nas, magarče nas bogate države koje branimo, dok one škrtare na sopstvenoj odbrani…“ Gubitak je za Ameriku, zaključuje ovaj autor, dvostruk: „Mi šaljemo trupe i plaćamo milijarde za njihovu odbranu, dok oni ograničavaju naš pristup njihovim tržištima i fokusiraju se na otimanje američkog tržišta od američkih proizvođača.“ Zaista, ukoliko je Rusija stvarna pretnja, kao što smatra nemačka kancelarka, zašto evropske države odbijaju da povećaju izdvajanja za sopstvenu odbranu, unutar Severnoatlantske alijanse ili izvan nje?

Nastavak
u sledećem broju…

Piše: Boris Nad za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *