Evropa (EU) u dramatičnoj potrazi za samom sobom

Objavljeno: 11.8.2018.


Piše: Miroslav Stojanović




Lamentiranje bivšeg nemačkog šefa diplomatije Joške Fišera: Kucnuo je čas upravo zahvaljujući (paradoksalno) hirovitosti Donalda Trampa da Evropljani povrate suverenitet koji su izgubili posle Drugog svetskog rata kada su dve sile, SAD i Sovjetski Savez, izbile u „prvi red“ a Evropa postala (tek) jedan kvadratić na velikoj (političkoj) šahovskoj tabli

Iskušenje za iskušenjem. Američki predsednik Donald Tramp nesustalo stavlja Evropsku uniju na grdne muke i pred velike (nerešive) probleme.
Najnoviji u nizu njegovih hazarderskih političkih poteza – odluka (minuli ponedeljak) o obnavljanju američkih sankcija Iranu koje su povučene nakon „istorijskog“ nuklearnog sporazuma s Teherenom iz 2015. godine – dovodi (posebno) tri ključne zemlje evropske familije, potpisnice čuvenog sporazuma u koji je uloženo mnogo vremena i diplomatske energije, Nemačku, Francusku i Veliku Britaniju, zaista u krajnje delikatnu situaciju: u pitanju su njihova pouzdanost i državnički integritet.
Vlasti u Berlinu, Parizu i Londonu su, naime, bar verbalno, odlučno saopštile da će, po svaku cenu, sačuvati nuklearni sporazum s Iranom i posle Trampove odluke (8. maja) da se iz njega povuče. Činilo se da je to još jedan, ovoga puta demonstrativan, pokušaj osamostaljivanja od hirovite vašingtonske administracije na tragu one (čuvene i od nje neočekivane) izjave nemačke kancelarke da Evropa, napokon, s dolaskom Trampa na vlast i gubitkom (dotad i decenijama) čvrstog američkog oslonca, mora da sopstvenu sudbinu uzme u svoje ruke.

Jeretička izjava

Bilo je to, očigledno, iako je zvučalo neočekivano (politički) hrabro i jeretički, lakše reći nego zaista (praktično) realizovati. Ne samo iz psihološko političkih razloga (pre)duge i potpune zavisnosti od prekomorskog „velikog brata“ i nespornog (zapadnog i globalnog) hegemona: Evropljani, i u ovom slučaju, i vremenu dramatičnih političkih lomova, imaju u rukama, u odnosu na Amerikance, slabije karte i drastičan manjak (stvarne) kuraži.
Iako su iz Brisela promptno saopštili da će se zaštititi od „kolateralnih (sekundarnih) šteta“ i posledica američkih kaznenih mera aktiviranjem odavno donetih evropskih pravnih mehanizama, mala vajda i uteha za (evropske) firme koje posluju s Iranom. Ti propisi nisu, naime, nikakva (stvarna) zaštita od američkih sankcija. Nude pomoć (i zaštitu) samo firmama koje pretrpe eventualnu štetu u (kooperantskom) poslovanju od strane evropskih firmi kojima je preča, i važnija, lojalnost Americi (čitaj: unosnim poslovima na tom tržištu) od evropskog prava i političkih obzira.

Prva testiranja

A da su zavetna politička zaricanja Evropljana (zvaničnika u Berlinu, Parizu i Londonu) kako će, po svaku cenu, braniti potpise stavljene ispod nuklearnog sporazuma s Iranom – njemu bezrezervno ostaju verni Rusija i Kina – zaista „porozna“, pokazuju već prvi (u ovom slučaju nemački) primeri poniznosti i priklanjanja Vašingtonu.
Teheran je, naime, postavio dva ključna uslova (i testa) evropske postojanosti i privrženosti sporazumu: garantovanje nesmetanog platnog (bankarskog) prometa i (za njega sudbinski važnog) izvoza iranske nafte. I tako „bacio loptu“ u evropsko dvorište.
Usledila su prva „testiranja“. Naslućujući da će, posle Trampovog povlačenja potpisa ispod nuklearnog sporazuma s Iranom od strane njegovog prethodnika (ovlašćenih pregovarača) Baraka Obame (u kontekstu i okviru drastičnog „brisanja“ čitavog Obaminog nasleđa) uslediti obnavljanje (rigoroznih) sankcija, s „eksteritorijalnim dejstvom“, Teheran je zatražio da povuče 300 miliona evra u kešu („Frankfurter algemajne cajtung“ spominje cifru od možda 380 miliona), svotu koju je iranska centralna banka (država) deponovala u jednu banku u Hamburgu, s nemačko-iranskim kapitalom.
I kad se činilo da s tim neće biti posebnih (osim fizičkih, transportnih) problema: u banknotama od 200 ili 500 stotina evra, izračunali su novinari, bio bi to teret od 1.620 kilograma, za šta bi bilo potrebno osamdeset kofera normalne veličine!), nastupile su neočekivane teškoće: novi američki ambasador u Berlinu Ričard Grenel je upozorio (preciznije: zapretio) vladu da to mora, po svaku cenu, ne hajući za propise, sprečiti.

Američki „guverner“ u Berlinu

Uvek dobro informisani „Špigl“ (broj 29, od 14. jula) pisao je da su u nemačkoj vladi bili gnevni zbog neuobičajenog upozorenja (diktata) američkog ambasadora (obelodanjenog, inače, preko „Bilda“), koji se ponaša (nedopustivo), od kad je došao, kao „guverner u nekoj koloniji“. „Špigl“ je takođe preneo jetku opasku iz nemačkog ministarstva finansija – „nismo mi banana republika“ – uz informaciju da su Iranci (najednom spornu) transakciju uredno prijavili nemačkoj carini i Bundesbanci.
U času kad je „srican“ ovaj tekst, stigla je, međutim, vest da će, po svemu sudeći, ambasadorovo „upozorenje“ biti uslišeno i milionska transakcija stopirana. Bundesbanka je bankarima (znači i onoj banci u Hamburgu) uputila (oštriju) dopunu propisa o međubankarskom (posebno sa inostranstvom) poslovanju u kojem bi mogao da se nađe pravni osnov da se odbije zahtev iranske centralne banke da povuče (inače svoj) novac: Bundesbanci (očigledno i vlastima u Berlinu) važniji je njen partner u Vašingtonu.

Porozna zaklinjanja

A da su spomenuta zaklinjanja o privrženosti sporazumu, po svaku cenu, i u zemlji koja je veoma zainteresovana za poslovanje njenih firmi na („gladnom“) iranskom tržištu zaista porozna, pokazuje i ovaj primer: čuveni proizvođač sportske opreme„Adidas“ povukao se iz poslovanja u Iranu (vidovito) desetak dana pre Trampove naredbe o obnavljanju sankcija: američki kupci su mu (daleko) važnijih od onih u Teheranu.
Spominjemo ova dva primera samo kao ilustraciju činjenice koliko je težak, i koliko će uopšte biti mučan, put ka stvarnoj „emancipaciji“ Evropljana (ako do nje ikada i dođe) i dramatičnom traganju Evropske unije za samom sobom, s konačnim ciljem da se osvoji davno izgubljeni evropski suverenitet.
Stvarno i istinski suverene dve zemlje, potpisnice spomenutog nuklearnog sporazuma s Iranom, Rusija i Kina, bile su izričite: neće se obazirati na američke sankcije. Moskva je najavila velike investicije u iransku industriju nafte i gasa, a najveći kupac iranske nafte (ova zemlja izveze svakog dana 2,7 miliona barela nafte) Peking će, ako bude trebalo, i ukoliko se bude moglo, kupovati još više. Dva velika evropska naftna koncerna koja posluju (i) s iranskom naftom, „Total“ i „Agip“ (ni vlasti u njihovim zemljama, Parizu i Rimu) do slanja ovog teksta u štampu nisu saopštila šta će činiti.
Bivši nemački (i prvi „zeleni“) šef diplomatije Joška Fišer (u vladi kancelara Gerharda Šredera) konstatuje u jednom autorskom tekstu da je kucnuo čas, upravo (i paradoksalno) zahvaljujući hirovitosti Donalda Trampa, čiji postupci „često apsurdni i kontradiktorni, imaju ozbiljne posledice na realni svet, posebno na najbliže partnere Amerike“, da Evropljani povrate suverenitet koji su izgubili posle Drugog svetskog rata, kada su dve sile, SAD i SSSR, izbile u „prvi red“ a Evropa se pretvorila (tek) u jedan „kvadratić na šahovskom polju“.

Svet bez hegemona

Nakon Drugog svetskog rata završena je, podseća Fišer, dominacija Evrope, koja je do tada „upravljala svetom zahvaljujući svojim tehničkim uspesima“. Evropljani su se opredelili za „čvrstu transatlantsku orijentaciju“ i iz razloga bezbednosti postali potpuno „zavisni od Sjedinjenih Američkih Država“. Ključno pitanje, po Fišeru, sada glasi: Hoće li Evropska unija u potpunosti povratiti svoj suverenitet i učvrstiti se kao sila na svetskoj areni ili će zauvek ostati na njenoj periferiji. Došao je trenutak istine. Druge šanse neće biti.
U nemačkim analizama, kao i u ovoj Fišerovoj, barata se činjenicom da Tramp praktično rastače sve što je nakon Drugog svetskog rata definisalo Zapad, dovodeći tako svet do „istorijske prekretnice“. Dovedena je u pitanje dominantna pozicija Zapada u svetskoj areni. Ubrzanim promenama u globalnoj ravnoteži sila slabe kako Amerika, tako i Evropa. Kina stiče šansu da sve dramatičnije ospori poziciju SAD kao „vodeće geopolitičke, ekonomske i tehnološke sile sveta“.
Cena tog zaokreta mogla bi biti posebno (veoma) visoka za Evropu. Ako se EU ne pripremi kako treba, neće imati drugog izbora osim da bude zavisna (i dalje) od Amerike ili (prvi put) od Kine: atlantizam ili evroazijatizam. U svakom slučaju, sledi zaključak: eskalacija rivalstva između Kine i Amerike neće (uopšte) odgovarati Starom kontinentu, iako je sva prilika da se svet kreće ka situaciji u kojoj neće biti (jednog i neprikosnovenog) hegemona.

Stare ideje u novom pakovanju

U raznim scenarijama novog (pre)komponovanja sveta, koje dobija na ubrzanju i dramatičnosti Trampovom politikom doslednom u hazardu, u podrivanju oveštalih institucija i konvencija (NATO, G7,EU, čitav niz međunarodnih sporazuma), nemačku političku (i medijsku) elitu posebno okupira (i zabrinjava) oštar i frontalni napad američkog predsednika na njihovu zemlju i kancelarku Angelu Merkel. Treba, kad je o njoj reč, videti naslovnu stranicu „Špigla“ (već spomenuti broj od 14. jula) i žestoku karikaturu: nadmoćni Tramp zmijski sikće na bespomoćnu Merkelovu…
Pitanja šta za Nemačku znači imati Trampa za neprijatelja, i otkud toliki izlivi mržnje prema domovini njegovih predaka, i kancelarki, ostaju bez jednoznačnih i pouzdanih odgovora. Barata se različitim argumentima i razlozima, od kojih nijedan nije bespogovoran, pa ga britanski istoričar, i dobar poznavalac nemačkih prilika, Gaston Eš traži izvan racionalnog: treba, kaže, pitati Sigmunda Frojda.
U grozničavom, i dramatičnom, traganju za novom Evropom, u opticaju su razni scenariji, od kojih je najviše pažnje poslednjih dana izazvala stara (retuširana) ideja francuskog predsednika Emanuela Makrona u novom pakovanju: Evropska unija s „više brzina“ i koncentričnih krugova, s jakim (čvrsto, monolitno integrisanim) centrom, koji bi vodili, ortački, Francuzi i Nemci („srce reaktora“) i više koncentričnih prstenova (razreda) s dalekom periferijom, koju bi, uz određene (i stroge) uslove činili Rusija i (malerozna) Turska, koja konačno shvata da su briselska vrata, na koje Ankara kuca u kandidatskom statusu čitavu večnost, definitivno zatvorena.
Oglasio se i (provokativni) mađarski premijer Viktor Orban koji je, nedavno, lansirao ideju o središnoj, centralnoj Evropi (s jakim tržištem i specifičnom političkom težinom), u koju je uključio i – Srbiju. Opet: stara ideja u novom, autorskom aranžmanu. Pojam Mitteleuropa postoji, naime, u različitim varijantama, značenjima i ciljevima (geografskom, istorijskom, političkom i kulturološkom) još od polovine 19. veka…

Piše: Miroslav Stojanović za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *