Kako je Bodiroga postao bog, a Mutino – ljudi, sve je ovo normalno – ušlo u legendu

Objavljeno: 9.8.2018.


Pre tačno 20 godina košarkaška reprezentacija Jugoslavije osvojila je titulu svetskog prvaka u Atini




Atina, mesto, renesanse jugoslovenske i srpske košarke. Posle Evropskog prvenstva 1995. godine, koje su tada Plavi osvojili rutinski, grčka prestonica dobila je organizaciju Mundobasketa tri godine kasnije i bilo je vreme za novi uspon na košarkaški Olimp. Ali taj pohod, okončan tačno 9. avgusta 1998. godine, bio je za mnoge ljubitelje košarke poprilično iznenađenje, ali i kraj jednog ciklusa koji je započet na istom mestu. Ipak završio se tako što je Dejan Bodiroga postao košarkaški bog i dobio pesmu od Prljavog inspektora Blaže, a u narodu se u potpunosti primila ona čuvena izjava Miroslava Mute Nikolića – Ljudi, šta se radujete, pa ovo je sve normalno?

Drugi deo naše atinske priče imao je predgovor i to ne baš lep u vidu činjenice da selektor Željko Obradović, tada sa “samo” tri osvojene Evrolige u džepu, nije mogao da računa na Zorana Savića i Žarka Paspalja koji su se povukli, odnosno povređenog Predraga Danilovića, te Vlada Divca. I javnost je bila prilično sumnjičava šta ta podmlađena selekcija može da uradi. Doduše, bila je tu i jedna srećna okolnost, zbog lok auta u NBA ligi, Amerikanci su poslali selekciju sastavljenu od igrača koji su nastupali u Evropi ili po koledžima.
“Malo ljudi nam je davalo neke šanse, svi su već navikli na zlato i samo je to bilo smatrano za uspeh. Javnost nije preterano verovala u nas, sećam se da nas je samo četiri ili pet novinara ispratilo sa aerodroma. A posle su nas sačekale i kamere, bio je doček i svašta nešto. Inače pripreme uoči prvenstva su bile možda i najteže koje pamtim, a odradili smo ih na Kopaoniku”, rekao je za naš portal Miroslav Berić prisećajući se događaja od pre 20 godina.

Na ovu priču nadovezao se i Saša Obradović koji u tom timu bio jedan od najvažnijih šrafova, uz Dejana Bodirogu, Aleksandra Đorđevića, Dejana Tomaševića i Željka Rebraču.
Činjenica da smo tako bili ispraćeni bio je za nas motiv više. Sećam se da su odlasku u Atinu prethodile vrlo teške i iscrpljujuće pripreme. Nismo imali sve te velike i iskusne igrače, ali smo imali dovoljno kvaliteta da možemo da napravimo dobar rezultat. A ispraćeni smo sa razmišljanjem – šta bude, neka bude. Opterećenja je uvek bilo, a mi smo otišli tamo da napravimo novo čudo“, kazao je Obradović za MOZZART Sport.

Sistem takmičenja bio je takav da je u prvoj fazi Jugoslavija bila u grupi sa Portorikom, Rusijom i Japanom. I zabeležili su Plavi sve tri pobede, a žreb je kasnije hteo da se sa Zbornajom sastanemo u finalu.

Dejan Tomašević je, u razgovoru za naš portal objasnio da je ekipa, kako je prvenstvo odmicalo postajala svesna da, uprkos problemima sa povredama, i izostanku važnih igrača,
Javnost, a pre svega mediji nisu verovali u nas. Sećam se da nas na aerodromu niko nije ispratio, a u Grčkoj nas je dočekao samo jedan novinar. Kako je prvenstvo odmicalo, tako se euforija dizala, a ljudi su tako postali svesni da mi možemo da napravimo nešto veliko. Ono što je najbitnije jeste da smo mi imali apsolutni mir, da smo verovali jedni u druge, u našu snagu, naš kvalitet i rad. Bili smo najspremnija ekipa na tom turniru, iako smo bili vrlo mladi i verujem da smo zahvaljujući velikoj borbi stigli do zlata“.

Za Vladu Šćepanovića, tada beka podgoričke Budućnosti, Mundobasket u Atini bio je prvi veliki seniorski izazov na reprezentativnom planu.
“Pre toga sam bio samo na širem spisku, to je moja prva akcija sa seniorima, imao sam nepune 23 godine. Bilo mi je neverovano, Đorđević, Bodiroga, Rebrača. Samo to što sam trenirao sa njima, a kamoli da igram 20 minuta u finalu i osvojim zlato na Svetskom prvenstvu”, prisetio se Šćepanović.

Nikola Lončar, tada igrač Makabija iz Tel Aviva, imao je peh s povredom neposredno pred početak prvenstva i odigrao je samo dve utakmice. Ali Atinu pamti samo po lepom. A prema njegovim rečima, bilo je nagoveštaja uspeha i pre početka SP.
“Imali smo pre Atine turneju po Španiji, gde smo igrali dosta dobro od samog početka i dizali smo formu. Tih godina, bez obzira što je uvek falio neko i kako god da se skupimo, osvajali bi medalje, uglavnom uglavnom zlatne“, rekao nam je Lončar i dodao da je bilo komplikovano gledati turnir mahom sa klupe.
“U pripremnom perodi sam dosta igrao, delio minutažu sa Berićem i Šćepanovićem, ali bio sam tu da pomognem i navijam. Doduše, bilo bi mi lakše na terenu. Uzeli smo zlato, to je najvažnije od svega, a medalja se pamti“.

U drugoj fazi takmičenja ukrštali su se timovi iz različitih grupa, pa je Jugoslavija tako za nove rivale dobila Kanadu, Italiju i Grčku. I jedini poraz na prvenstvu Obradovićeva ekipa tog leta doživela je od Azura (61:60).
“Nijedan poraz nije prijatan, ali smo posle tog od Italije, izvukli neke pouke koje su nam značile kad je bilo najpotrebnije“, objasnio je Berić, dok Šćepanović ističe da ta generacija Italija nije ležala Jugoslaviji.
Kroz maglu se sećam poraza od Azura. Sledeće godine su osvojili evropsko prvenstvo. Imali su dobru ekipu, a mi smo taj meč baš loše igrali“.

Uprkos tom porazu od Italije, reprezentacija Jugoslavije u četvrtfinale je ušla kao prvoplasirana, a tamo ju je čekala Argentina. I to selekcija Gaučosa u kojoj su se već tada bili, recimo, Marselo Nikola, Ugo Skonokini i Fabrisio Oberto. Prema tvrdnjama naših sagovornika, to je bila možda i najteža utakmica za Plave na šampionatu, jer dugo nisu mogli da slome otpor rivala. A onda su na scenu stupili Aleksandar Đorđević i Miroslav Berić.
“Gubili smo u većem delu meča, pa smo na kraju ipak uspeli da napravimo preokret. Ekipa se skupila baš kada je to bilo najvažnije“, objasnio je Šćepanović.

Đorđević je taj duel sa Argentinom završio sa 13 poena, a Berić je postigao 11.
“Jedna od težih utakmica bila je ta protiv Argentine. Sale je prelomio meč, i ja sam dao neke važne trojke. Svih 11 poena sam ubacio u drugom poluvremenu. Čini mi se da je Sale sve pogodio u nastavku meča”, kaže Berić.

I generalno, kako kaže Dejan Tomašević, ta ekipa Jugoslavije, imala je ono „nešto“ što ju je odvajalo od svih ostalih selekcija na turniru.
“To je uvek velika razlika. Upravo ta, pre svega, konstantnost u igri, a onda i mogućnost da u svakoj narednoj utakmici neko drugi bude junak. Upravo to nas je krasilo. Ostale selekcije to nisu imale“.

Kao po pravilu, na svakom velikom takmičenju morali smo da igramo sa Grčkom, često i po dva puta na istom turniru – i 1995. i 1998. godine. Znali su Grci da naprave paklenu atmosferu u hali OAKA, ali ni to im nije pomoglo. Te 1998. Godine u polufinalu je Jugoslavija posle produžetaka slavila sa 78:73.
Slično je bilo, pogotovo jer smo ih dva puta dobili – u grupnoj fazi, pa u polufinalu. Njima je i dalje bilo sveže sve ono što se dešavalo 1995. godine. Mi i dan-danas van dvorane osećamo to veliko prijateljstvo koje postoji između dva naroda, ali na samoj utakmici to je bilo normalno. Navijači su bodrili njih i želeli su da po svaku cenu dobiju nas. Što zbog 1995. godine, što zbog uspeha. Mi smo i tada imali dovoljno iskusnih igrača da i pored dobre atmosfere uđemo u finale i uzmemo medalju“, kaže Tomašević koji je u kasnijem periodu karijere nosio dres Panatinaikosa, baš kao i Vlado Šćepanović.
Polufinale su baš teško podneli. Verovatno je tako bilo i tri godine ranije. Stalo im je, a posle su svi u finalu sa Rusijom navijali protiv nas. Grci ne vole da gube, pogotovo kod kuće“, istakao je Šćepanović.

Briljantnu partiju u tom polufinalnom duelu sa Grčkom pružio je Bodiroga koji je ratobornom domaćinu spakovao 31 poen.
“Protiv Grka smo posle produžetka slavili, sećam se da je bili pakleno u OAKA areni i da je Bodiroga briljirao. Inače, taj scenario nam je bio poznat, ista sala, isti hotel. U Atini smo se osećali kao kod kuće. Posle embarga početkom 90-tih, glavni grad Grčke bio nam je kao druga kuća“, naveo je Lončar.

Saša Obradović tvrdi da je njegovoj ekipi bilo sasvim normalno da igra pred punom dvoranom i 20.000 ljudi.
“U Grčkoj nas je, očekivano, dočekala napeta atmosfera. Ali mi smo već imali takvih utakmica na pretek. Zato nam je bilo važno da se isključimo iz svega toga, iz tog sveta. Uprkos brojnim izostancima, ostalo je to jezgro reprezentacije“.

I onda je došao taj dan velikog finala – 9. avgusta. Rusi spremni kao zapete puške da se revanširaju za poraz iz druge faze takmičenja.
“Teško mi je da poverujem kad neko kaže da je prošlo 20 godina. Kao da je juče bilo, a eto toliko smo omatorili“, istakao je Šćepanović, a onda se prisetio samog finiša finala i blokade Željka Rebrače na Mihailu Mihajlovu.
“To je bila odlučujuća rampa. Nakon što ga je zalepio, bili smo baš blizu pobede. Da je Mihailov dao koš verovatno bi bio drugačiji ishod. Rebarača je celo prvenstvo, a pogotovo to finale odigrao majstorski, dok je Bodiroga bio na standardno vrhunskom nivou“.

Bodiroga je bio i proglašen za najkorisnijeg igrača šampionata ali svi su pričali o Željku Rebrači.
“Ja i danas čestitam Dejanu na osvojenoj nagradi, ali da je i Željko dobio tu titulu, ne bi bilo nezasluženo. Ali, siguran sam da bi svaki put obojica menjali individualna priznanja za uspeh tima“, ocenio je Tomašević.

Prisećajući se finala, Mića Berić kaže da su, uprkos svim nedaćama i preprekama pre i za vreme šampionata, svi u ekipi verovali da mogu do zlata.
“Finale je bilo teško za gledanje. Niko nije davao neke prertetano optimističke izjave. Potajno smo se spremali za zlato. A ta Rebračina banana – lupio je Mihajlova i vratio ga na parket. On i Bodiroga su bili najbolji, a uz njih smo bili i mi ozbiljni šrafovi da bi mašina radila. Svako je imao svoju ulogu“.

Saša Obradović rado se priseća tog finalnog okršaja, iako kaže da je bilo dosta napetosti i tenzije.
“Sve je super što je bilo pre tog finala, ali to finale protiv Rusije je bilo zaista sjajno. Bila je teška, nervozna i napeta utakmica, a bili smo i veliki rivali na terenu. Celo to prvenstvo mi je mnogo značilo jer sam dobio prave uloge, u polufinalu i finalu posebno. Statistički sam, ako se dobro sećam, bio među boljim igračima po poenima i asistencijama, a mnogo više mi je značilo to što sam komandovao igrom i radio onaj posao koji se kroz statistiku ne vidi – u odbrani“.

Ono što je tu ekipu iz 1998. godine razlikovalo od timova pre i posle je činjenica da je čak šest od 12 igrača dolazilo iz domaćih klubova.
“Bar pola ekipa je dolazilo iz domacih klubova. A čini mi se da je prethodno uvek bilo po dva, eventualno tri igrača. Svakako je tadašnja jugoslovenska liga bila jača i situacija sada je sasvim drugačija“, primetio je Šćepanović.

Obradović navodi da se niko od igrača koji su igrali u Atini nije osećao kao neka vrsta „drugopozivca“.
“Kao što kaže ona reklama – ili jesi, ili nisi lav. Uz dužno poštovanje svih igrača, oni koji su otišli u Grčku pokazali su da su veliki šampioni i da su zasluženo uzeli zlato“.

Selektor Željko Obradović nije želeo da kuka kako ovaj ili onaj nedostaju i na kraju se takav stav isplatio. Zanimljivo, to je Jugoslaviji bilo drugo uzastopno zlato, jer 1994. nije učestvovala na SP u Kanadi zbog sankcija, kasnije je došlo i treće u Indijanopolisu.
“Željko je uvek bio usresređen na ono što ima, a mi smo imali njegovu podršku i veru da smo mi bili 12 najboljih. Ja sam to osetio i na svojoj koži. Imao sam individualne razgovore sa Željkom i od početka mi je stavio do znanja da, bez obzira što nema ovih iskusnijih igrača, da maksimalno veruje u mene. To mi je mnogo značilo i iskreno se verujem da sam uspeo to da mu vratim“.

I za kraj kakvo bi to titula bila bez prave proslave. A jedan deo momaka već je i u tome bio iskusan zahvaljući zlatu iz 1995. godine. U svakom slučaju, opet se sve vrtelo oko Glifade.
“Slavili smo posle utakmice u nekom klubu-restoranu na put ka Glifadi, čini mi se. Ali nije bilo isto mesto kao tri godine ranije. Naravno, zaglavili smo do jutra, ali kako čarter nije bio prerano sutradan, imali smo par sati da odspavamo. Posle je bio tradicionalni doček ispred tada Savezna skupštine, pa odlazak na Beli dvor kod Slobe. To je bio prvi i jedini put da su nas vodili tamo”, zaključio je Berić.

Pišu: Nikola Stojković i Marko Protić

Foto: MN Press

Izvor: Mozzart

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *