Povratak na mesto zločina

Objavljeno: 29.7.2018.


Piše: Zoran Milošević




Kolonijalizam i kolonijalne države koje su dugo vladale Južnom Amerikom, donoseći joj bedu, zaostalost i nejednakost, posle decenija neprekidnih poraza vratili su se na vlast

Južna Amerika, kao i 70-ih godina prošlog veka, postaje svetska laboratorija neoimperijalizma, s tim da se sada ne koriste vojno-policijske snage za obračun sa levičarima i represiju. Nema masovnih hapšenja, logora… Sada su ključni „kreditna kabala“, obojene revolucije, medijsko i sudsko diskreditovanje i kažnjavanje političkih protivnika, i sve je to „uživo“, pred kamerama. Rezultat je isti: odstranjivanje s vlasti levo orijentisanih političkih partija i pokreta, što tamošnji analitičari vide kao „okrutni revanš desnice“.

KRAJ JEDNOG CIKLUSA Od kraja 2015. levičarske partije i pokreti Južne Amerike doživeli su snažne udarce i velike poraze (prvo u Argentini i Brazilu, a potom i drugde) i to ne slučajno. Ipak, kako ocenjuje direktor Instituta Južne Amerike Ruske akademije nauka Vladimir Davidov, levičari su državama ovog kontinenta doneli „istorijski pozitivan napredak“. Na primer, nivo siromaštva se smanjio sa 44 na 28 odsto.

Ciklus se završio, a šta sledi narodima Južne Amerike možda je najbolje objasnio urugvajski književnik Raul Zibeči. „Kada južnoamerički ciklus ispari, nastupiće vreme izvlačenja pouka za duži vremenski period i opisivanje onog što se dogodilo. Nije nevažno ni to što će okončanje ciklusa biti katastrofično za narod i leve političke snage, što će sabrati brojne dileme i brige koje se tiču budućnosti, jer ćemo se morati suočiti sa desnom represivnom politikom.“

S druge strane, južnoamerički levičari konstatuju da se moraju usvojiti novi strateški zadaci. Nemoguće je istovremeno upravljati državom, graditi pravedni socijalni poredak i boriti se s napadima spolja i iznutra. Zbog toga je neophodno da povrate veru u sebe, zatim da shvate da realni politički rad i realna politička borba nisu mogući bez grešaka i protivrečja, što će dovesti do toga da prestanu da sumnjaju u levičarsku ideologiju, vrednosti i ciljeve, te da ojačaju.

Nakon duge i nepravedne neoliberalne vladavine Južnom Amerikom, vladavine koja je bukvalno razrušila čitave države i brojne narode, 90-ih godina prošlog veka, a posle pobede Uga Čavesa na predsedničkim izborima u Venecueli (1998), desničarske vlade počele su da se raspadaju kao kule od karata. U Južnoj Americi tada nastaju narodne vlade sa socijalističkim programima „socijalne pravde“. U doba procvata socijalizma 2009. od 10 država Južne Amerike osam je imalo vlade sastavljene od levo orijentisanih političkih partija. Pored toga, narodni pokreti su ojačali u Centralnoj Americi i Karipskom basenu (vodili su ih Farabundo Marti u Salvadoru, sandinisti u Nikaragvi, Alvaro Kolom u Gvatemali, Manuel Zelaja u Hondurasu i Leonel Fernandez u Dominikanskoj Republici). U Gvatemali i Paragvaju levičari su prvi put u istoriji ovih država ušli u vlade, razrušivši dvopartijski sistem koji je postojao čak 100 godina.

Za vreme vladavine levice u Južnoj Americi stvorena je i nova geopolitička strategija, koja se ogledala u težnji ka izbavljanju od zavisnosti od SAD i redefinisanju kao samostalnog međunarodnog aktera u svetskoj politici. No, s „okrutnim revanšom desnice“ nova geopolitika Južne Amerike dovodi se u pitanje.

LATINOAMERIČKE INTEGRACIJE I KONZERVATIVNA RESTAURACIJA Da podsetimo, maja 2008. stvoren je Savez južnoameričkih nacija (SJAN), a u februaru 2010. Zajednica država Latinske Amerike i Karipskog basena u koju je ušlo 33 države. Od 20 država Zajednice 14 je imalo levičarske vlade (70 posto). Prva polovina XXI veka, bez sumnje, demonstrirala je snagu pokreta. Ekonomski, socijalni i politički uspesi bili su ne samo nesumnjivi nego rekordni i čudili su svet primerom suvereniteta, dostojanstva, autonomije. Drugim rečima, Južna Amerika je živela sve bolje u vreme promena, što je promenilo i geopolitički balans u regionu. Zbog ovoga, deo elita velikih južnoameričkih država odlučio je da poništi sve reforme koje su donosile veliku dobrobit većini i koje su donele državnu nezavisnost od međunarodnih centara moći i SAD.

Borba je bila stalna i iscrpljujuća. Iako je vlada Uga Čavesa uspela da se odbrani od državnog udara organizovanog od SAD 2002, nije mogla da spreči praksu nedemokratskih smena vlada (obojenim revolucijama) u Boliviji (2008), Hondurasu (2009), Ekvadoru (2010) i Paragvaju (2012). Da nevolja po južnoameričke levo orijentisane partije bude veća, od 2014, koristeći se ekonomskom krizom, pokušaji destabilizacije svih država sa levičarskim vladama se umnožavaju, a dobijaju i jedinstven centar sa ciljem „konzervativne restauracije“ prethodnog stanja (do 1998). Sve desničarske koalicije u Južnoj Americi imale su međunarodnu podršku (Zapada) i neograničena sredstva na raspolaganju.

Posledica je ekonomski bojkot i medijsko žigosanje Venecuele, parlamentarni prevrat u Brazilu i sudski progon političara sa levim političkim ideologijama i programima. Sudi se Dilmi Rusef i Luli u Brazilu, Kristini Kiršner u Argentini i Horheu Glasu u Ekvatoru. Takođe desničarske vlade snažno udaraju na Savez južnoameričkih nacija i Zajednica država Latinske Amerike i Karipskog basena, sa ciljem njihove neutralizacije. Sve ovo je izazvalo i ekonomsku krizu, jer udaraju na zajedničko tržište Južne Amerike (formirano Sporazumom o slobodnoj trgovini u obe Amerike), želeći da ga zamene Tihookeanskom alijansom (gde glavnu reč vode SAD).

Trenutno u Južnoj Americi postoje samo tri levičarske vlade: u Venecueli, Boliviji i Urugvaju. Kolonijalizam i kolonijalne države koje su dugo vladale Južnom Amerikom, donoseći joj bedu, zaostalost i nejednakost, posle decenija neprekidnih poraza vratili su se na mesto zločina.

Konzervativna restauracija nastupa na sledeći način. Prvo, sprovodi se na regionalnom nivou i ima dva pravca delovanja: prvim se razbija ekonomski obrazac koji su stvorili levičari. Od druge polovine 2014. zbog neoliberalne međunarodne akcije protiv socijalističkih država ceo region se suočio sa ekonomskom krizom, koja se u poslednje dve godine preobratila u recesiju. Posledice su, između ostalog, svađe između bivših saveznika (na primer Venecuele i Brazila), a južnoamerički mediji uveliko pišu o propasti socijalizma u ovom delu sveta, iako ima i suprotnih primera kao što je Urugvaj, koji je najrazvijenija država na jugu od reke Rio Grande, dok levičarska Bolivija ima odlične makroekonomske pokazatelje, čak na nivou planete.

Drugi pravac neoliberalne strategije je moralno diskreditovanje levičarskih vlada i političara – optužuju se za različita nemoralna činjenja i prestupe. Pitanje korupcije je postalo najefikasniji instrument razbijanja levih vlada i partija. Najbolji primer je Brazil, gde su odlično pripremljenom političkom operacijom smenili predsednicu države Dilmu Rusef, da bi se kasnije pokazalo da su optužbe lažirane i da se, kada je u pitanju korupcija, radi o globalnom licemerju. Međutim, ona nije vraćena na mesto predsednika.

ŽRTVE SOPSTVENOG USPEHA Prema nekim mišljenjima (na primer, Rafaela Koriere) levičari su postali žrtve sopstvenog uspeha. Prema podacima Ekonomske komisije Latinske Amerike i Karipskog basena, tokom poslednje decenije, zahvaljujući levičarskim vladama, čak 94 miliona ljudi izašlo je iz bede i prešlo u srednju klasu. U Brazilu je od 2003. do 2013. 37,5 miliona ljudi izbavljeno od siromaštva, ali ti milioni nisu mogli da utiču na korumpirani parlament, koji je glasao za smenu Dilme Rusef. Takođe, bivši siromašni, a sadašnji pripadnici srednje klase, osetivši bolji život, žele da žive još bolje. Pomenuti Koriere smatra da ova kategorija stanovništva Južne Amerike sebe i dalje oseća siromašnima, bez obzira na to šta su stekli, siromašni su ne na temu novca već svojih želja. Levičari su se borili da usavrše poredak i da budu bogatiji, ali sve su merili kriterijumima zapadnih vrednosti. Pitanje je, dakle, kako da se levičari izbore sa čovekovom prirodom i njegovom pohlepom. Ovaj problem je mnogo složeniji od razmatranog hegemonističkog sistema što formira ideologiju i vrednosti koji odgovaraju interesima (zapadne) elite i njenim slugama u Južnoj Americi.

Kolonijalne demokratije (kakve su sada u većem broju država Južne Amerike) moguće je nazvati i „medijskom demokratijom“, jer su mediji postali važna komponenta političkog procesa, važniji su od partija i izbornog sistema. Dakle, mediji su postali velike partije, koji, u slučaju Južne Amerike, deluju protiv progresivnih i levičarskih političkih partija i političara, a u interesu neoliberalne elite. Više nema nikakvog značaja volja većine, kakvi su politički programi i izborne kampanje i da narod treba da bude u glavnoj ulozi tokom kampanje, već je važno samo šta mediji prikazuju – oni su postali glavni kreatori javnog mnjenja.

Uslovno govoreći, levi pokret Južne Amerike moguće je podeliti na tri grupe. Prvo na tzv. leve fundamentaliste (poistovećuju globalizaciju sa imperijalizmom i imaju parole o „frontalnom sukobu“). Druga grupa su tzv. levi populisti, kojima je važniji stav glasačkog tela i prisustvo u vlasti od svega drugog. Ovakve partije su na vlasti u Venecueli i Boliviji. Treća grupa su tzv. levi reformatori (ili umerena levica), koji ne idu na frontalni sukob sa neoliberalnim partijama i desničarima. Zapravo može se reći da prihvataju ekonomski neoliberalizam, iako su svesni njegovih posledica u socijalnoj sferi. Takve su Partija radnika u Brazilu i Blok „Konsertasion“ itd.

Levičarske partije Južne Amerike svoju politiku formiraju u skladu sa potrebama „borbe sa siromaštvom“. Ovde važi njihova glavna parola: tržište nije u stanju da reši pitanje siromaštva i, drugo, privatno preduzetništvo nije sposobno da se izbori sa velikom socijalnom nejednakošću i siromaštvom. Zbog toga smatraju da su rešenja povećanje uloge države (rešava prvo pitanje) koja se mora umešati ne samo u socijalnu sferu nego i u ekonomsku i sprovesti reforme u cilju umanjivanja siromaštva i umekšavanja negativnih uticaja tržišta. Prema podacima Svetske banke trenutno oko 128 miliona ljudi (23,2 odsto celokupnog stanovništva) Južne Amerike živi u bedi (tj. raspolažu sa manje od dva dolara dnevno). Od ovih 128 miliona 9,5 odsto živi u uslovima krajnjeg siromaštva, jer imaju dnevno manje od dolara na raspolaganju. Zbog toga je važan aspekt borbe levih partija i pokreta borba za socijalnu pravdu i smanjenje broja ljudi koji žive u bedi.

Piše: Zoran Milošević za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *