Čovek kao nesavršena mašina

Objavljeno: 7.7.2018.


Piše: Boris Nad




UTOPIJA (TRANS)HUMANIZMA: TRIJUMF CIVILIZACIJE MAŠINA (2. deo)

Poslednja reč Kisindžerovog „doba razuma“ je pokret poznat pod imenom transhumanizam. Ovaj pokret začinje se u drugoj polovini prošlog veka. Simbol transhumanizma je latinično slovo „N“, od reči „human“ – ljudsko, kome je dodat znak plus: „H+“. Cilj transhumanizma je „transgresija ljudskog“, odnosno prevazilaženje samog čoveka kao „nesavršene mašine“, i to putem veštačkih dodataka, ekstenzija i aplikacija, ka perfekciji mašina

Henri Kisindžer u svom tekstu ( Kako završava doba prosvetiteljstva) ipak propušta da uoči da to nije nikakva „novina“, eksces ni „bizarna nuspojava tehnološkog razvoja“, već sasvim logičan završetak istorijske epohe koju nazivamo modernom. Nije u pitanju kvar ili anomalija već progres ali ne čoveka nego progres mašine. Put kojim smo krenuli ima svoje zakonomernosti i svoje putokaze, kao i svoj obavezni smer: „Mi smo morali da dođemo do toga – do ere kiborga, hibrida, mutanata i himera“, zaključuje ruski mislilac Aleksandar Dugin. „I došli smo da toga.“

Naime, za „oslobođeni analitički razum“ čovek više nije delo Božjeg stvaranja ni biće stvoreno po Božjem liku, već mašina, ili je mašina supremni uzor koji on tek treba da dosegne. Čovek je, zapravo, jedna nesavršena mašina: „Prve simptome preobražaja čoveka u mašinu modernog doba“, piše Dragoš Kalajić u svojoj Mapi (anti)utopija, „srećemo upravo u doba početka agonije Boga, u renesansi. Tako italijanski lekar Baljivi, u Praxis medica (1696), ukazuje na sličnosti anatomije čoveka sa svetom mašina, kroz niz ciničnih pitanja: ’Vilice naoružane zubima, šta su drugo nego klešta? Stomak nije drugo nego jedna retorta; vene, arterije, čitav vaskularni sistem, sve su to hidraulične cevi; srce je opruga, utroba je filter, rešeto; pluća su meh, a šta su drugo mišići nego konopci?’“
Odbacujući metafiziku i hrišćansku dihotomiju duše i tela, Holbah piše delo Sistem prirode u kome čoveka, uključujući i mišljenje, tumači putem mehaničkih kretanja i kroz organizaciju materije. De Lametri godine 1747. objavljuje knjigu Čovek mašina, u kojoj bolesti i smrt objašnjava kao kvarove na mašini, a ideal besmrtnosti izjednačava sa perpetuum mobile. Vek kasnije, za Helmholca, ljudsko telo je samo puki motor koji materiju preobražava u radnu energiju. Čovek je mašina čija je prava svrha rad putem kojeg se realizuju njegove potrebe, fantazme i želje. I sama mašina je jedna od njegovih fantazmi. Ali u vreme Helmholca to više nije „usamljeni glas, već samo jedan od glasova masovne liturgije mašini i njenom motoru, koji je zamenio umrlog Boga“ (D. Kalajić).

Čovek neće postati, on već jeste rob mašine
Moderni čovek je od mašine i posredstvom rada mašine očekivao sopstveno oslobođenje. Umesto toga, već tokom industrijske revolucije, kako primećuje Marks u Komunističkom manifestu (1848), on „postaje puki i prosti dodatak mašini“. Potčinjavanje modernog čoveka mašini je dobrovoljno i potpuno: „Moderni čovek, prihvativši kao svoju, aksiologiju imanentnu mašini“, uočava Dragoš Kalajić, „spoznao je svoju slobodu realizacije svake želje. No, tu se mašina isprečila između čoveka i realizacije želje kao medijum, posrednik…“
Ovaj „medijum“ je ukinuo svaku slobodu čoveka, koju je zamenio slobodom mašine: „Prenevši sve želje i ciljeve, ciljeve i vrednosti u nadležnost i autoritet sveta mašina … čovek je danas u stanju da realizuje svaku želju, ali nijedna želja koju realizuje, nije njegova želja, jer je on sam, samo surogat mašine, imitacija imitacije, iluzija iluzije. Zato u tom carstvu totalne slobode, nema ni traga verodostojne ljudske slobode. U tom carstvu, vlada sloboda mašine, koja je slobodna ’od’ čoveka i (slobodna) ’za’ svoje ciljeve, ciljeve puke reprodukcije i multiplikacije“ (D. Kalajić) – naravno, multiplikacije mašina.
U delu Mapa (anti)utopija, objavljenom 1978, Kalajić je predvideo i nastupanje epohe transhumanizma, pokreta koji teži da prevaziđe ograničenja čoveka pretvarajući ga u mašinu koja je bez ostatka integrisana u civilizaciju mašina: „Čovek i praktično postaje mašina, od moderne hirurgije i tehnika transplantacije, koje sve veći broj organa zamenjuju veštačkim, mehaničkim organima, do upravo pomenutog sistema komunikacija… Naime, čovek neće postati rob mašine jer je to već bio ili jeste, a u doglednoj budućnosti, mašine više neće imati potrebe za ljudima, ni kao robovima…“

Transgresija ljudskog i smrt čoveka: „H+“
Za to, doduše, nisu odgovorne mašine, već jedino čovek koji je, posredstvom analitičkog razuma, „sam sebe preobrazio, makar u svojoj svesti ili fikciji, u onaj model, koji se može izraziti kibernetskom formulom i potom reprodukovati u seriji mašina“.
Poslednja reč Kisindžerovog „doba razuma“ je pokret poznat pod imenom transhumanizam. Ovaj pokret začinje se u drugoj polovini prošlog veka. Simbol transhumanizma je latinično slovo „N“, od reči „human“ – ljudsko, kome je dodat znak plus: „H+“. Cilj transhumanizma je „transgresija ljudskog“, odnosno prevazilaženje samog čoveka kao „nesavršene mašine“, i to putem veštačkih dodataka, ekstenzija i aplikacija, ka perfekciji mašina.
Cilj je biće oslobođeno nesavršenosti ljudskog i samo prividno stvoreno prema obličju čoveka. Otuda svet veštačke inteligencije ili nove civilizacije mašina, koja se upravo rađa pred našim očima, nije prekid ni diskontinuitet, već, naprotiv, kako primećuje Dugin, samo „rezultanta pravca poslednjih vekova, kada je čovečanstvo ozbiljno poverovalo u mit napretka i evolucije. ’H+’ je poslednji logičan zaključak cele epohe Novog doba, moderne“. Osnovna ideja moderne bila je oslobađanje čoveka od svih njegovih „nesavršenosti i ograničenja“, a „sada smo dospeli do praga ostvarenja tog cilja“. Sama tehnologija je postala ideologija koja nepogrešivo vodi ka ostvarenju utopije civilizacije mašina, a ono što preostaje je još „samo jedan, poslednji korak – prelazak granice ljudske vrste“ (A. Dugin).
Pokušaj čoveka da se „integriše“ u taj svet unapred je osuđen na neuspeh. Odnosno, on se može integrisati u njega, ali po cenu gubitka svoje ljudske suštine, po cenu da prestane da bude čovek – odnosno, po cenu smrti čoveka. „Postčovek“ više nije ni biološko a ni duhovno biće, pa čak ni autonomna individua o kojoj je maštalo „doba razuma“. On pripada uistinu podljudskom i subindividualnom nivou. To je obećanje i utopija transhumanizma. A utopije se, kako nas uči istorija, ostvaruju, doduše, ne onako kako su bile zamišljene.
Na kraju puta Za razliku od Kisindžera, koji smatra da se „naše vreme kreće u suprotnom smeru“ od onog koji su pre dva veka zacrtali „suštinski filozofski uvidi“ epohe prosvetiteljstva, šireći se uz pomoć „novih tehnologija“, preostaje nam da zaključimo da je to i dalje jedan te isti smer, jedan te isti, „istorijski proces“, onaj koji je započeo u „veku filozofa“. Upravo je prosvetiteljstvo čovečanstvu obznanilo novu religiju: religiju razuma i progresa, otvarajući epohu vladavine svemoćne mašine. Umesto da služi Bogu, kao u srednjevekovnoj Evropi, čovek Zapada je odabrao da služi mašini. Umesto da podržava i razvija „božanski element u čoveku“ (Platon), on se okrenuo ka onom što je „samo ljudsko“, i još niže od toga, ka podljudskom i demonskom.
U govoru na Festivalu G10 u Amsterdamu, Aleksandar Dugin je izrekao sledeću misao: „Mislim da se približavamo ’trenutku singularnosti’ – to je trenutak kada će neuralnim mrežama biti dozvoljeno da preuzmu odgovornost u složenoj situaciji. Sviramo istu melodiju, a ako nismo srećni, ne možemo reći: ’Stani ovde’; to nije moguće. Trebalo bi da ovim putem krenemo ispočetka – od prve note ove simfonije. I trebalo bi da se upitamo: ko je autor koji je započeo ovaj proces urbanizacije, koji je stvorio vozove, liberalizam, demokratiju, napredak, rakete, računar, nuklearnu sintezu… Ko je stvarni autor? I to je suština: jer to je bila ljudska odluka, to nije bio ’prirodni proces’… I zašto se ne zapitamo: da li je ovo od početka pravi smer? Da li je ta odluka bila ispravna?“
U pitanju je, dakle, ljudska odluka, možda i sasvim svesna odluka, da se čovek odrekne svega ljudskog i prihvati „aksiologiju mašine“, pretvarajući samog sebe u podljudsko i bezlično „biće“, u mašinu.
Futurističke vizije danas opisuju svet budućnosti koji „ravnopravno“ nastanjuju ljudi, transljudi i postljudi, roboti, kiborzi i mutanti kao „sastavni deo društva“ u kome će se „novonastali društveni odnosi uređivati potpuno novom pravnom i etičkom regulativom“. Jednog jutra, upozorava Dugin, mogli bismo se „probuditi sa robotima oko sebe, savršenim poreskim obveznicima, koji donose demokratske odluke, šalju jedni drugima SMS poruke, od robota do robota…“ Da li to znači da se, „korak po korak, pripremamo za veliku zamenu, da smo već spremni da se samozamenimo i da budemo zamenjeni“?

Piše: Boris Nad za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *