Slučaj Tomija R.

Objavljeno: 10.6.2018.


Piše: Filip Rodić




Kako je domovina Magna karte postala tiranija

Hapšenje i ekspresno izrečena zatvorska kazna zbog „izveštavanja“ o suđenju grupi silovatelja i pedofila u Velikoj Britaniji izazvali su buru nezadovoljstva širom sveta. Iza rešetaka našao se kontroverzni Tomi Robinson, a ekspeditivnost pravosuđa, iako sa zakonskom osnovom, izaziva sumnju u časne namere sistema

Studenti Fakulteta dramskih umetnosti Pavle Terzić i Gavrilo Vučetić uhapšeni su i ekspresno osuđeni na 13 meseci zatvora zbog organizovanja neprijavljenog skupa posle predsedničkih izbora aprila 2017. godine. Izveštavanje o suđenju bilo je potpuno zabranjeno i nijednom mediju nije bilo dozvoljeno da javnosti iznese podatke o samom procesu. Možete da odahnete. Ovo se nije dogodilo. Makar ne u Srbiji. Dvojica studenata, koliko je nama poznato još čekaju konačnu presudu, iako je pretres pred Prekršajnim sudom počeo još oktobra prošle godine, a mediji imaju svu slobodu da izveštavaju, demonstranti da demonstriraju i tako dalje. Da nije ovako i da je bilo kako drugačije s pravom bi skočili svi. Od medijskih udruženja, preko ambasada do OEBS-a i Evropske komisije (samo bi Johanes Han pokušao da bude uzdržan koliko god je moguće).

Nešto jako slično gore opisanom fiktivnom slučaju dogodilo se, međutim, u jednoj drugoj zemlji. Ne nekoj banana republici zatucanog i zaostalog „Zapadnog Balkana“, nego u kolevci parlamentarizma i domovini Magna karte, Velikoj Britaniji. Kontroverzni desničarski aktivista i odskora „novinar“ Stiven Jaksli-Lenon, javnosti poznatiji kao Tomi Robinson, uhapšen je zbog „ugrožavanja javnog reda i mira“ i ekspresno osuđen na 13 meseci zatvora zbog „nepoštovanja suda“, o čemu je, po naredbi suda, bilo zabranjeno izveštavati pa su svi revnosniji mediji morali na brzinu da brišu svoje vesti.

BANDE SILOVATELjA Robinson je u zatvoru završio jer se smatra da je prekršio prethodnu uslovnu kaznu izrečenu zbog sličnog „prekršaja“. Prošle godine je u Kanterberiju osuđen na tri meseca uslovno jer je u sudu snimao dešavanja u vezi sa procesom protiv tridesetak (uglavnom muslimanskih) članova organizovane grupe silovatelja devojčica starosti već od 11 godina. Sada, iako je prvobitno uhapšen zbog „ugrožavanja javnog reda i mira“, osuđen je jer je izveštavao o procesu, protiv slične bande u Lidsu. Poučen prethodnim iskustvom, Robinson je 25. maja bio vrlo pažljiv u tome da ne priđe samoj zgradi suda i da zadrži neophodnu udaljenost, pored toga, izveštavajući o očekivanoj presudi, sve vreme je koristio reč „navodni“ formalno-pravno ne dovodeći u pitanje presumpciju nevinosti, i sve vreme se konsultovao sa policajcima prisutnim na licu mesta kako bi bio siguran da ne krši zakon. Kako su optuženi za gnusne zločine silovanja pristizali u sud, Robinson im je glasno upućivao pitanja, što je uobičajena praksa gotovo uvek kada se radi o nekom slučaju visokog profila bilo gde u svetu. Scena dobro poznata svakom novinaru koji je ijednom izveštavao sa bilo kojeg suđenja, od Specijalnog suda u Beogradu, do Haga.

Problem je, međutim, u tome što su britanske vlasti, što zbog do perverzije dovedene političke korektnosti (ogromna većina optuženih su muslimani poreklom iz bliskoistočnih ili centralnoazijskih država), što zbog sopstvene krivice (postoje ozbiljne sumnje da su u ove slučajeve manje ili više direktno umešani predstavnici vlasti od socijalnih radnika, do policije a mnogi su već i smenjeni i podneli ostavke zbog toga), zabranile izveštavanje o ovim procesima, tobož zbog toga da se ne bi uticalo na porotu. U konkretnom slučaju Tomija Robinsona, ovaj argument, međutim, ne stoji, jer je on došao na izricanje presude, kada već ne postoji mogućnost nekog „uticaja na porotu“, a imena i druge detalje o optuženima koje je on mogao preneti javnosti već su objavili i najveći britanski mediji, uključujući i državni „Bi-Bi-Si“. Da li su i oni zbog toga osuđeni?

PRAVI MEDIJSKI MRAK Ako i prihvatimo da je proces protiv silovatelja u interesu pravde morao biti u medijskom mraku (što je vrlo čudno, jer se širom zapadnog sveta na ovaj način zataškavaju gotovo isključivo procesi kada su optuženi imigranti i manjine, a ne pripadnici većinskog, domicilnog stanovništva), sumnju u pravičnost i u borbu za javni interes baca činjenica da je sudija Džefri Marson Robinsona na 13 meseci zatvora poslao u roku od svega nekoliko sati posle hapšenja i da je medijima zabranio da i o tome izveštavaju. Ovo je utoliko čudnije što u procesu protiv Robinsona nije bilo nikakve porote na koju bi se moglo uticati.

Ako britanske vlasti zaista veruju da je zatvaranje Tomija Robinsona legitimno, onda je umesto međunarodne medijske blokade trebalo organizovati konferenciju za novinare i odgovoriti na pitanja koja bi predstavnici javnosti imali da postave i objasniti do detalja svoje postupke. Ovako, ne samo da novinari nisu bili u mogućnosti da postave pitanja, nego nisu smeli uopšte da izveštavaju iznoseći samo gole činjenice o hapšenju i zatvaranju Tomija Robinsona.

Možda zatvaranje Tomija Robinsona i jeste legalno, ali teško se može reći da je legitimno i da je zakon koji omogućava zabranu istinitog i preciznog izveštavanja o krivičnom procesu pravedno i da se iz bilo kog moralnog ugla ovakvo postupanje (istinito i precizno izveštavanje) može nazvati zločinom koji zaslužuje odlazak u zatvor. Mišljenja o ovome su, međutim, podeljena i to po liniji koja ne bi bila baš očekivana. Dok, pre svega američki, konzervativci ovo porede sa zakonitim, ali nemoralnim kažnjavanjem ljudi koji su crnačkim robovima u Americi 19. veka pomagali da prebegnu u Kanadu, liberalni Ričard Plendberi za „Dejli mejl“ piše da je „Robinson dobio šta je i zaslužio, jer je rasista“.

U Robinsonovu odbranu stao je veliki broj poznatih ličnosti, uključujući i glumca Džejmsa Vudsa, njegovu koleginicu Rozan Bar, sina predsednika SAD Donalda Trampa Juniora, pevača Morisija, 600.000 ljudi širom sveta koji su potpisali peticiju za Robinsonovo oslobađanje kao i desetine hiljada koji demonstriraju već nedeljama od Melburna, preko Tel Aviva i Berlina do Londona i Sjedinjenih Država.

Robinsonov advokat upozorio je povodom ove presude da slanje njegovog klijenta u zatvor na više od godinu dana u stvari predstavlja smrtnu presudu. „On će najverovatnije umreti u zatvoru, s obzirom na njegov profil i verodostojne pretnje koje je dobijao, a sudija u suštini kaže da ga je za to baš briga“, naveo je Vil Čemberlen. Da advokat ima veoma osnovanog razloga da strahuje za Robinsonov život ukazuje i slučaj jednog Britanca koji je osuđen na godinu dana zatvora jer je u blizini džamije ostavio sendvič sa slaninom i koji nije živ dočekao slobodu. Nama je poznatiji slučaj generala Radoslava Krstića koji je jedva preživeo pokušaj islamskih ekstremista da ga zakolju dok je bio u zatvoru u Velikoj Britaniji.

Piše: Filip Rodić za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *