Godina koja je trajala četvrt veka

Objavljeno: 10.6.2018.

Piše: Miroslav Stojanović

Nigde čuvena šezdeset osma nije ostavila tako dubok (i krvav) trag kao u Nemačkoj: dva (posve različita) pola i simbola studentske pobune, Rudi Dučke, s idejom o (radikalnoj) promeni društva „maršom kroz institucije“ i Andreas Bader, čija se „gradska gerila“ (famozna Frakcija crvene armije, RAF) opredelila, u ime očekivane (a izostale) revolucije, za nemilosrdni rat s državom (u kojem je palo mnogo glava na obe strane), bombe, otmice i atentate, udarajući više od dve decenije u „samo srce kapitalizma“

Ni pola veka od čuvene šezdeset osme, koju neki pišu i označavaju velikim slovom, nema (ni ) u Nemačkoj konsenzusa oko njenog učinka, njenih pluseva, kontroverzi i posledica. Oko (bar) jednog, međutim, nema spora: ništa u ovoj zemlji, u njenom društvenom i političkom biću, nije više bilo kao pre.
To, istina, nije nemačka osobenost. I u drugim zemljama koje je zahvatio (gotovo) planetarni talas pobunjene mladosti i dotad nepoznate, eksplozivne energije, ova godina, prepuna istorijskih uzbuđenja (Vijetnamski rat, prisilno gašenje „praškog proleća“ tenkovima Varšavskog pakta), imala je gotovo prevratničku snagu.
Prva žrtva Ono što situaciju u Nemačkoj čini osobenom, jeste činjenica da je njena šezdeset osma počela ranije, ako ne već koncem pedesetih, ono (sigurno) godinu dana pre, 67, ubistvom studenta Bena Onezorga i trajala je, za razliku od drugih zemalja, uključujući i našu, gde je sve (relativo brzo), prohujalo sa (silovitim) vihorom, dramatično i tragično, još četvrt veka!

Najpre o (nesrećnom) Benu Onezorgu, čija je smrt radikalizovala studente u Zapadnom Berlinu i pripremila eruptivnu atmosferu u kojoj su, i iz koje su, planule sve potonje varnice, uvlačeći čitavu zemlju u vanredno stanje i nemilosrdni rat države sa (terorističkom) „gradskom gerilom“ u kojem je, tokom četvrt veka, palo, na jednoj i na drugoj strani, mnogo glava.
Beno Onezorg se, tog, za njega tragičnog, 2. juna 1967. godine našao među studentima koji su pred operom u Berlinu protestovali protiv posete iranskog šaha Reze Pahlavija. Kad su šah i njegova supruga, Farah Diba, u pratnji gradonačelnika Zapadnog Berlina Hajnriha Alberca, ušli u zgradu opere (na programu je bila Mocartova „Čarobna frula“), policija je brutalno nasrnula na demonstrante.
Jedan od policajaca u civilu, Hajnc Kuras, pucao je u tom metežu, iz neposredne blizine, u potiljak Onezorgu. Danas na to podseća, na zgradi opere, skulptura Alfreda Hrdičke „Smrt demonstranta“. U nemačkim medijima, i istorijskim knjigama, taj događaj se, najčešće, označava kao „dan koji je promenio republiku“.

Atentat na ikonu buntovnih studenata

Tek će, međutim, jedan drugi događaj, takođe atentat, zapaliti, ne samo (Zapadni) Berlin, nego celu (Zapadnu) Nemačku: atentat na harizmatičnog vođu, i ikonu, buntovnih studenata, jednog od lidera Socijalističkog nemačkog saveza studenata (SDS), Rudija Dučkea.
U njega je, dok je, na biciklu, iz stana u Berlinu, kretao u apoteku da nabavi lek za sina („starog“ svega nekoliko meseci) tri hica ispalio fanatični (duhovni) „naslednik“ nacista Jozef Bahman. Dva su Dučkea pogodila u glavu, treći u rame. Preživeo je kuršume, ali ne i posledicu atentata, epilepsiju. Umro je 1979. Atentator Bahman je, umesto kajanja, žalio što ga nije „dokusurio“. Nije, rekao je, imao para da nabavi automatsku pušku i „pretesteriše prljavu komunističku svinju“.
Ogorčeni studenti su „krenuli u napad“ na (berlinsku) Špringerovu izdavačku kuću, čiji su listovi, posebno bulevarski (visokotiražni) „Bild“ pripremali atmosferu, proglašavajući ga „državnim neprijateljem broj jedan“, za Dučkeovo smaknuće („zaustavite crvenog Dučkea da ne bi došlo do građanskog rata i krvoprolića“).
Rudi Dučke (puno ime Alfred Vili Rudolf Dučke) rođen je, inače, u istočnonemačkom Šenefeldu 1940. Ugrabio je „poslednji voz“ da pređe na zapadnu stranu, 10. avgusta 1961, tri dana pre (surovog) zatvaranja granice, podizanja (famoznog) Berlinskog zida. Studirao je, veoma uspešno, sociologiju i filozofiju na Slobodnom univerzitetu u Zapadnom Berlinu.

Vanparlamentarna opozicija

Pridružio se ubrzo Socijalističkom savezu studenata, jednom od glavnih izvorišta, i uporišta, takozvane „vanparlamentarne opozicije“ i žestoke pobune: protiv rata u Vijetnamu i američkog imperijalizma, protiv kapitalizma i društvenih nepravdi u sopstvenoj zemlji, protiv autoritarnih odnosa u porodici, školi i na radnom mestu, one autoritarnosti i slepe poslušnosti koja se, po Herbertu Markuzeu (njegove ideje su „inficirale“ tadašnju studentsku mladež) završila nacizmom, protiv sistema u Zapadnoj Nemačkoj na čijim ključnim mestima su se još nalazili istaknuti i uticajni (bivši) nacisti, protiv „olovnog ćutanja“ očeva o vremenu nacističke tiranije i njihovom učešću u holokaustu, protiv svih tabua, za svaku vrstu slobode i oslobađanja, uključujući i slobodnu ljubav…
Mnogo zapaljivog materijala uz (često naivan, romantičarski) san o društvu jednakosti i ličnih sloboda, sa crvenom socijalističkom bojom (ne onom sovjetskom) pri čemu su najčešće„prizivani“, i na zastave isticani, Mao (Cedung), Če (Gevara) ali i „treći (jugoslovenski, socijalistički) put“.

Militantna struja

I dok su Dučke i njegovi drugovi bili uvereni da se radikalne društvene i političke reforme birokratskog i okoštalog sistema mogu ostvariti „maršom kroz institucije“, iz ove usplamtele studentske zajednice „rodila“ se, i odvojila jedna militantna, anarhistička struja, koja će, umesto Dučkeovog „marša kroz institucije“, uz poklič „uništavajte sve ono (i svakog) što (i ko) vas uništava“, krenuti revolucionarno, prevratnički i teroristički, bombama i atentatima na simbole kapitalističke moći i dominacije, bankare, industrijalce, visoke državne činovnike, diplomate, policajce, nemačke i NATO oficire, uključujući i one američke.
Ta struja militantnih šezdesetosmaša, „Frakcija crvene armije (RAF), kako je sebe nazvala, a u istoriju će ući kao „Grupa Bader (Andreas) – Majnhof (Ulrike)“, i „gradska gerila“, računala je da će, ciljajući u samo „srce kapitalizma“, steći simpatije „obespravljenih“, i uz pomoć oružja, izvršiti prevrat i revoluciju.
Do prevrata i revolucije nije došlo, ali su „rafovci“ „prve generacije“, predvođeni Andreasom Baderom i najužom grupom, u kojoj su se još našli Gudrun Enslin, Karl Raspe i (dotad veoma poznata), levičarska novinarka, oštrog pera, Ulrike Majnhof, stekli nesumnjivu podršku u jednom delu mladih buntovnika (o čemu svedoči regrutovanje njihovih naslednika, druge i treće generacije urbanih terorista, koji su vodili nepoštedan, krvavi rat s državom sve do nemačkog ujedinjenja!) i simpatije jednog broja kritičkih (levičarskih) intelektualaca. Nobelovac Hajnrih Bel je, zbog toga, i apela da se „zaustavi histerija“, tražeći posebno „pomilovanje“ za Majnhofovu, bio zasut žučnim kritikama iz tabora konzervativaca.

Sartrov susret (u tamnici) sa Andreasom Baderom

U taj krug „simpatizera“ su, kad se cela grupa našla u nevolji, i na robiji, Andreas Bader i Ulrike Majnhof, davljenički, pokušali da uvuku čuvenog francuskog pisca, filozofa i angažovanog intelektualca Žan Pol Sartra. Bila je to, očigledno, ideja Majnhofove. Veliki filozof, kojeg je tema socijalizma i revolucije intelektualno opsedala (u taj kontekst su se uklapale njegove posete Sovjetskom Savezu, Kini, Jugoslaviji i Kubi, posebno njegovi razgovori sa Če Gevarom) ozačio je negde njihovu grupu kao „ineresantnu“ i sa „smislom za revoluciju“.
Pismo Ulrike Majnhof (nosi njen potpis) upućeno Sartru bilo je davljenički vapaj. Kad nisu uspeli dugim, iscrpljujućim štrajkom glađu da isposluju, ako ne slobodu, ono bar izlazak iz totalne (i zaista surove) izolacije u zatvoru Štamhajm, setili su se da bi Sartr, eventualnom posetom, mogao da im pomogne. Iako zna da je bolestan (dva infarkta), nevolja u kojoj se nalaze preča je od svih obzira, pisala je Majnhofova, tražeći od velikog Francuza da intervjuiše Badera jer „bule“, policajci, „ nameravaju da ga ubiju“. Pri (eventualnom) pravljenju intervjua, nije potrebno, podsećala ga je, da se Sartr saglašava sa svim što bi oni hteli. Važno je da pod njegovim (zvučnim) imenom nađu zaštitu i da, uz njegovu pomoć kao marksiste, filozofa i moraliste, saopšte javnosti ono što ih rukovodi u njihovoj „antiimperijalističkoj borbi“.
Sartr je, zaista, iako sa izvesnim zakašnjenjem, došao na razgovor sa Andreasom Baderom. Zna se da su rodonačelnik egzistencijalizma i rodonačelnik (nemačkog) terorizma 4. decembra 1974. razgovarali u zatvoru blizu Štutgarta čitav sat. Iako do intervjua nije došlo, bila je to , medijski i politički, svetska senzacija.

Istorijski važan dokument

Ta poseta odjeknula je kao bomba i ozbiljno uzdrmala vladu (tadašnjeg) kancelara Helmuta Šmita. Bio je to za njega krajnje delikatan trenutak. Zatočenici su već bili uspeli da se profilišu kao „borbena grupa“ koja se suprotstavlja „zatvorskom teroru i strogoj izolaciji“, poslednjim sredstvom: štrajkujući već (pre)dugo glađu. Vlada se suočila sa strahom da bi Sartrova poseta mogla da podstakne novi „talas simpatija“ u međunarodnim razmerama sa „državnim neprijateljem broj jedan“ i dodatno ohrabri opasnu formaciju „urbane gerile“ u ilegali.
Iz strogo čuvanog dokumenta, zapisnika o Sartrovom razgovoru sa Baderom, koji je sačinila kriminalistička policija pokrajine Baden Virtemberg, za koji „Špigl“ tvrdi da ima „istorijsku vrednost“, otkriva se ono što se na osnovu Sartrovog obraćanja novinarima posle posete Štamhajmu nije moglo zaključiti: filozof je tretirao RAF uočljivo kritički i takođe uočljivo se trudio da Andreasa Badera nagovori da se mane terorizma!
Upozorio je Badera da narod očigledno „nije saglasan“ sa oružanim (i terorističkim) akcijama koje preduzima RAF, da bi tim akcijama možda mogla da se promeni „situacija u Gvatemali“, ali ne i u Nemačkoj. Zašto je ovde drukčije, pitao je, očigledno razočarani Bader. Zato, uzvratio je Sartr, što ovde ne postoji „taj tip proletarijata“.

Nepopustljivi Helmut Šmit

Policijski „zapisničari“ su, inače, konstatovali da razgovor filozofa i teroriste „nije bio prijateljski“. Sartrovo očekivanje da „iz prve ruke“ upozna i shvati ideološke principe kojima se rukovodi njegov sagovornik, nije se ostvarilo. Najopasniji nemački terorista jednostavno se time nije bavio. Čitao je već pripremljen tekst, pun fraza i kontradikcija. Teško je, međutim, reći koliko je tome doprineo sam Bader a koliko policijska „obrada“ tog „istorijskog“ susreta i razgovora. U svakom slučaju, Bader je, po policijskom svedočenju, posle ovog razgovora „delovao deprimirano“.
Štrajk glađu okončan je posle stotinak , i za vlast i za teroriste, veoma dramatičnih dana. Presudnu ulogu u tome odigrala je „naredba“ koja je stigla od njihovih drugova izvan zatvora: prekinite sa štrajkom, borbu za vaše oslobađanje nastavljamo našim oružjem. Teroristi „druge generacije“ su, s tom namerom, oteli „Lufthanzin“ avion pun putnika (otmica je okončana u Mogadišu, intervencijom nemačkih specijalaca) i, u septembru 1977, organizovali otmicu moćnog predsednika nemačkih industrijalaca Martina Šlajera.
Njihov pokušaj da ovim otmicama ucene vladu i isposluju oslobađanje grupe oko Badera je propao: Helmut Šmit je ostao nepopustljiv. Priznao je, znatno kasnije, da je Žrtvovao Šlajera, ali je, kaže, „spasio državu“.
Andreas Bader je nađen mrtav u zatvorskoj ćeliji. Zvanično je saopšteno da se radilo o samoubistvu pištoljem, pošto je saznao da je iznuda s otmicama propala. Verzija u koju mnogi nisu hteli da poveruju: Štamhajm je važio za najbolje čuvani zatvor u Nemačkoj, pa je planula sumnja da bi neko, uz tako stroge kontrole, mogao neopaženo da doturi oružje „državnom neprijatelju broj jedan“, pod danonoćnom, neprestanom, prismotrom…

Piše: Miroslav Stojanović za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *