DEGRADACIJA OBRAZOVANjA U SVETU

Objavljeno: 10.6.2018.


Piše: Zoran Milošević




Poznati američki geopolitičar Zbignjev Bžežinski još 2012. upozorio je na sve lošiji kvalitet obrazovanja u SAD. Bivši savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Džimija Kartera tada je kao jednu od stvari koja ga najviše zabrinjava naveo pad kvaliteta obrazovanja u SAD gde, kako je naveo, oko 52 posto studenata ne mogu da na karti pokažu gde se nalazi Njujork. Više od 70 studenata (koji su bili upisani 2003. pa do 2010. godine) nije moglo da na karti pronađe Irak – državu sa kojom su SAD ratovale. Takođe američki studenti u 30 posto slučajeva na karti sveta ne mogu da pokažu okeane (niti znaju kojom bojom se predstavlja voda)

Sa čime je povezan pad kvaliteta obrazovanja u SAD? Sa novcem, jednoglasni su, eksperti misle da nije. Sve države zapadnog dela sveta imaju novca. Prema nekim mišljenjima pad obrazovanja u svetu dogodio se kada je propao Sovjetski Savez, koji je u ovoj sferi bio pokretač kvaliteta i na Zapadu. Kao glavni argument navode priznanje bivšeg američkog predsednika Ronalda Regana da je „najmoćnije oružje SSSR-a bilo obrazovanje“. No, kada je SSSR nestao započete su reforme obrazovanja koje su dovele do njegove potpune degradacije. Sada se među univerzitetskim profesorima i naučnicima više priča ko koliko zarađuje, ima li među studentkinjama ljubavnice, gde putuje itd. nego o naučnim problemima i knjigama.
Rektor jednog od američkih univerziteta, na primer, primećuje: „Raspolažemo metodama da utvrdimo pad kvaliteta obrazovnog sistema. Ako su pre pet do šest godina studenti poneli znanje iz srednjih škola koje se ocenjivao sa prosečnom ocenom 4,2 danas je to 2,8. Sada studenti koji su upisani sa prosečnom ocenom 4,2 (a takvih je više od 70 posto), nisu sposobni da izvrše elementarnu analizu tražene informacije. Ovi studenti kada imaju zadatak da napišu seminarski rad na zadatu temu isti traže na internetu i prezimaju ga, naravno dodajući svoje ime kao autora. Istovremeno, da primene jednostavnije metode istraživanja nisu sposobni. Takođe beležimo kod studenata i pad rada u grupi, smanjenje motivacije da uče i poštuju disciplinu“. Pomenuti neimonovani rektor je zaključio da su slabo osmišljena reforma obrazovanja, komercijalizacija i mediji glavni krivci za pad kvaliteta u sferi obrazovanja.

BOLONjSKI SINDROM „Bolonja“, tj. reforma obrazovanja na osnovama bolonjskih principa se smatra jednim od glavnih krivaca degradacije obrazovanja u svetu, odnosno tamo gde je primenjena. Ovaj sistem je zahtevao da se obrazovanje smanji za godinu dana, a to je sprovedeno na račun kvaliteta studiranja.
Emprijska istraživanja ukazuju na katastrofalan pad nivoa školskog i visokog obrazovanja čak do nivoa potpune degradacije. Na univerzitetima više ne prepoznaju talentovane naučnike i profesore, pored sve nove metodologije. Član Ruske akademije nauka Vladimir Igorovič Arnold, na primer, navodi da školsko obrazovanje Francuske, Engleske i SAD jednostavno propada zbog nedovoljno osmišljenih reformi sprovedenih u drugoj polovini XX veka (Časpis „Nauka i žiznь“). Glavni fakor je masovna primena tehnologija. Umeće korišćenja kompjutera i kalkulatora dovelo je do gubljenja sposobnosti da se logički misli i shvata, ne samo prirodni, nego i društveni zadaci. Drugim rečima, „pad kvaliteta obrazovanja u svetu postaje veoma aktuelan i važan problem, ali na koji se još adekvatno ne reaguje“.
Obrazovanje je sve proteklo vreme imalo glavnu ulogu u razvoju ne samo ekonomije. Od nivoa obrazovanja direktno je zavisio kvalitet radne snage, a posledično se odražavao i na stanje ekonomije i proizvodnje roba, usluga i ideja. Degradacija obrazovanja je posledica reformi kojim je cilj bio da se upis na univerzitet učini dostupnim većini mladih, a na štetu kvaliteta studija. To je proizvelo pojavu novih, manje više privatnih univerziteta koji su ispunjavali formu, ali ne i suštinu u obrazovnom procesu. Investitori su prepoznali u masovnom univerzitetskom obrazovanju šansu da zarade, pa su snižavali kriterijume do potpune degradacije obrazovnog procesa, tačnije do nivoa pare – diploma (bez učenja i bez obaveze da se na studijama provede četiri godine). Ovakvi univerziteti su od kritičke javnosti dobili različite epitete, a najčešće su ih imenovali „pseudouniverzitetima“. No, to nije dovelo do njihovog gašenja. Naprotiv, broj ljudi koji su dobijali diplomu bez znanja se samo uvećavao, a oni su po pravili ulazili u sferu politike i dalje krojili sudbinu stanovništvu, čak i u sferi visokog obrazovanja. Jednostavno formirao se samouništavajući perpetuum mobile koji je zacementiran primoravanjem brojih država o strane Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke, Evropske unije itd. da primene tzv. Bolonjski proces. Istovremeno ovaj proces je doveo do dodatne birokratizacije obrazovne sfere. Počelo je sve da se meri, ocenjuje („rejtinguje“) na nauci netipičan i besmislen način. Došlo je do prakse da naučni rad ako nije objavljen u konkretnom časopisu (na koji birokratija, biznis i politika ukazuju kao najvažniji) se ne smatra naukom. Za male države ovo je značilo da njihovi nacionalni jezici više nisu jezici nauke, jer su po nekom nepisanom pravilu nametani američki časopisi privatnih izdavača.

STRATEGIJA (NE)OBRAZOVANjA No, objašnjenje degradacije obrazovnog sistema, koje se, evidentno je događa, prema našem mišljenju najbolje je objasnio jedan anonimni profesor, a čiji članak je objavio portal politikus.ru. Prema njemu, obrazovanje se planski uništava tokom sedam etapa: prvo se smanjuje stvaralačka motivacija nastavnika, zatim se umanjuje njihov autoritet, potom se birokratizuje i liberalizuje obrazovni proces, što dovodi do uništavanja intelektualne atmosfere, zatim se događa pogrešan izbor rukovodećih kadrova i na kraju sve se to maskira da javnost ne primeti. Da pojasnimo.
Smanjivanje kreativne motivacije nastavnika. Opšta ideja: u većini slučajeva na univerzitetu rade samomotivisani ljudi, koji svoj posao rade dobro ne zbog plate i ne iz straha od kazne, već zato što im je posao zanimljiv i smatraju ga važnim i potrebnim. Kako smanjiti radnu i stvaralačku motivaciju tih čeličnih ljudi? Treba ih poniziti i to tako da se veoma naljute na sistem kojem služe. Izraženi osećaj pravičnosti, koji je obično karakterističan za samomotivisane ljude, u ovom slučaju odradiće svoj crni deo posla – ljudi neće moći da služe sistemu koji ih je nepravedno ponizio kao i ranije.
Konkretne radnje. Pokazatelj socijalnog statusa čoveka u društvu i indikator mere vrednosti rada i zasluga čoveka u društvu je plata (dohodak). Plata profesora i docenata treba da bude na nivou nosača, kasira i čistačica. U ponižavanju profesora, gle čuda, sada prednjače privatni univerziteti, ali sve više i javnih prati ovu «modu». Kao prvo, to će sniziti njihov status u društvu, a kao drugo to će poniziti same univerzitetske nastavnike i stvoriti kod njih osećaj ljutnje na sistem. Pri tom je važno dovesti situaciju upravo do apsurda – da profesori i doktori nauka zarađuju manje od čistačica. Takva iracionalna situacija uvodi čovekov razum u stanje afekta. U visokim obrazovnim ustanovama dodatno treba stvoriti iracionalne i ponižavajuće deficite papira, toalet-papira, udžbenika, štampača, itd. Dostojanstveni vitez ne služi gospodaru-idiotu, a profesor koji poštuje sebe neće moći svim svojim snagama da služi takvom fakultetu.
Smanjivanje autoriteta pedagoga. Opšta ideja: kada se realizuje prva tačka, jednim potezom ubija se nekoliko muva. Budući da je bogatstvo pokazatelj socijalnog statusa čoveka, studenti će se u većini slučajeva odnositi prezrivo prema siromašnim predavačima, jer će ih smatrati glupima i nesrećnima. Jer na parkinzima univerziteta studnti često dolaze raskošnim džipovima, a profesori gradskim prevozom. Da bi izbegli poniženje, brojni profesori počinju da prodaju ispite kako bi došli do bogatstva. Tako se rađa korupcija na univerzitetu. U takvom odnosu proces prenošenja znanja dobija efektivnost blisku nuli.
Birokratizacija nastavnog procesa. Opšta ideja: u brojnim državama postoji izreka: Da vojniku ne bi padale na pamet ružne pomisli, treba da bude stalno zauzet. Nije važno čime, samo da je zauzet. Kako u glave nastavnika ne bi pronikle dobre i pametne misli, oni takođe treba stalno da budu zauzeti nekakvim pustim i glupim poslom. Budući da među univerzitetskim nastavnicima nije uobičajeno sređivati travnjak, treba izmisliti analogiju tome.
Konkretne radnje. Analogija sređivanju travnjaka na univerzitetima može da bude popunjavanje beskonačnih i nepotrebnih papira i izveštaja. Svake godine treba menjati formu osnovnih dokumenata, kako bi se iznova sačinjavala celokupna dokumentacija. Ali nastavnici su tvrdoglavi i postojani ljudi. Čak i u besmislenoj stvari oni mogu da nađu stvaralački element. Kako bi se ta mogućnost isključila, u administraciju je potrebno uvesti element nesistematičnosti – oko 30% papira treba dostaviti hitno i od danas za sutra.
Liberalizacija nastavnog procesa. Opšta ideja: obučavanje čoveka nečemu novom u većini slučajeva izaziva otpor. Zato je nasilje neodvojivi deo svakog efektivnog nastavnog procesa. Odsustvo nasilja veoma snižava efektivnost nastave. Setimo se starih filmova s Brusom Lijem i Van Damom ili nastavnika „Beli lotos“ iz grotesknog filma Ubiti Bila 2. Sećate li se kako su tamo učitelji učili svoje đake? Rezultat je bio – i-ha-haj! Kako bi se smanjio kvalitet obrazovanja, potrebno je da se nastavni proces maksimalno liberalizuje. Čovek (a student posebno) je lenjo biće, te studentu, koji se oslobodio školske i roditeljske kontrole, a nije ušao u drugi sistem kontrole, neće biti do studija.
Konkretne radnje (koje su posebno zaživele sa tzv. bolonjskim procesom). Slobodno (iako ne de iure, ali de facto) pohađanje predavanja, biranje nastavnika od strane studenta, biranje univerziteta tzv. mobilnost studenata i neograničen broj mogućnosti da se ispiti i kolokvijumi polože, minimalno odustajanje od studija (idealno bi bilo kad takve pojave uopšte ne bi bilo), a što više priredbi i izbora za mis Univerziteta.
Uništavanje intelektualne atmosfere. Opšta ideja: predavanja i vežbe nisu glavna stvar na univerzitetu. Glavno je stvaranje obrazovnog polja. Upravo zato (zapadni) univerziteti love dobitnike Nobelove nagrade i poznate naučnike i spremni su da im debelo plate samo za prisustvo. Zašto naučnici vole da putuju na konferencije i simpozijume (na kojima se, istinu govoreći, više provodi i pije, nego što se razmatraju naučni problemi)? Zato što tamo postaju pametniji! Stotina pametnih glava na jednom mestu stvara jedinstveno „polje uma“, a ljudi koji čine to polje postaju primetno pametniji i rađaju dobre ideje. Međutim, to intelektualno polje se lako ruši pod uticajem niskih vibracija. Dovoljno je uvesti u to polje desetak idiota i „piši propalo“ – polja više nema. Ako idiota bude bilo više, onda oni već počinju da stvaraju svoje polje idiotstva, u kom ljudi postaju glupi. Konkretne radnje. Treba ukloniti pregrade za prijem idiota, nekulturnih i agresivnih ličnosti na univerzitet. Za to je potrebno sledeće: Lišiti univerzitetske nastavnike prava da studente biraju samostalno; Učiniti upis na fakultete bezličnim (pomoću elementarne kontrole lica lako se mogu ustanoviti gore nabrojani patološki tipovi); Smanjiti upisni prag do nivoa jediničara (za to je potrebno povećati kvotu upisa) i sve opravdati opstankom i zaradom.
Kako povećanje broja studenata ne bi zahtevalo dodatna budžetska sredstva, treba učiniti sledeće: Višak studenata treba sam da plaća svoje studiranje; Broj nastavnika ne treba povećavati, već svakom nastavniku treba povećati obim posla. Povećanje broja studenata po nastavniku korisno je još i zbog toga što obezličava nastavni proces pretvarajući ga u proizvodnu traku.

NEGATIVNA SELEKCIJA Izbor rukovodećeg kadra. Opšta ideja: na najviše rukovodeće dužnosti u obrazovnom sistemu treba postaviti ljude koji ne odgovaraju tim dužnostima. Pri pravilnom izboru i raspoređivanju kadra brz raspad sistema je zagarantovan. Konkretne radnje. Koga treba postaviti na najviše rukovodeće dužnosti u obrazovnom sistemu? Prvo, ljude koji nemaju autoritet i poštovanje među svojim kolegama. Drugo, „jake privrednike ili menadžere“, ali ne mislioce koji su u stanju da formulišu celovitu predstavu o složenim sistemima. Treće, sive ljude koji nemaju talenat i dostignuća. U tom slučaju oni će shvatiti da su u potpunosti dužni svom pokrovitelju i idealno će se povinovati i čuvati tajnu. Za destabilizaciju obrazovnog sistema posebno su vredni sledeći psihološki tipovi: glupi, ambiciozni, hiperaktivni, agresivni, kukavice i oni koji se sa svime slažu.
Maskiranje. Opšta ideja: da program uništavanja obrazovanja ne bi naišao na otpor javnosti, treba ga zamaskirati. Treba puno lagati. Socijalna psihologija tvrdi da što je obmana veća, lakše je u nju poverovati. Ljudi su skloni da misle da loši ljudi (neprijatelji) neprimetno mogu da ih prevare, ali malo ko je spreman da poveruje da ih dobri ljudi (svoji) drsko obmanjuju.
Konkretne radnje. Kao prvo, potrebno je stvarati neprekidnu buku u sredstvima masovnog informisanja o modernizaciji, inovaciji, „bolonjizaciji“ itd, naravno, uz što češće korišćenje stranih reči i izraza koje javnost ne razume, ali deluju visokonaučno. Za to se mogu uspesi konkretnih ličnosti (pobede na olimpijadama, konkursima i sl.) predstavljati kao uspesi sistema uopšte. Kao drugo, potrebno je odvlačiti pažnju javnosti na drugostepena pitanja. Za to je potrebno periodično počinjati besmislene reforme: menjati sistem ocena od 1 do 5 na 1-10 ili 1-20, menjati trajanje studija čas sa četiri na pet, čas sa pet na četiri godine; prvo uvoditi, a zatim izbacivati sistem osnovnih i master studija, studiranje po modulima i sl; predlaganje skraćivanja ili produžavanja letnjeg raspusta (nezadovoljnih će biti u oba slučaja) i sl. Neka u borbi protiv drugostepenih novotarija aktivni deo nastavnika koristi i troši svoju protesnu energiju.
Primedbe uz program. Navedeni program je sačinjen za period od pet do deset godina. Posle tog perioda počinje da deluje pojačivač sa pozitivnom povratnom spregom (kada diplomci počinju i sami da predaju u školama i na fakultetima, da pišu udžbenike itd.). Posle toga degradacija obrazovnog sistema dobija nepovratni karakter koji se sam održava. To je otprilike sve. Kao što vidite, ništa nije teško.

Piše: Zoran Milošević za pecat.co.rs

One thought on “DEGRADACIJA OBRAZOVANjA U SVETU

  1. Istina je tu pred nasim ocima.
    Nazalost mi precesto zmirimo.
    Sreca je da …
    Dolazi novo vrijeme.
    Ne treba nas biti strah da budemo hrabri.

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *