Povratak Kardeljevog unuka

Objavljeno: 9.6.2018.


Piše: Svetlana Vasović Mekina




Kakve je uslove Ustav SFRJ iz 1974. postavio za nastavak srpskog puta ka Evropskoj uniji.

Nije tajna da se brojne, a među njima najveće države EU protive proširenju (ne samo zbog tzv. „zamora Unije“), a posle prošlonedeljne rasprave u Evropskom parlamenu (EP) o dugoročnom budžetu Unije do kraja 2027. godine, postalo je jasno da Unija uopšte ne planira „širenje na Balkan“ ni u bliskoj ali ni u daljoj budućnosti, s obzirom na to da se u dogovorenom budžetu ne spominje ni „p“ od proširenja. Uprkos tome, neki beogradski mediji i dalje potpiruju nadu da nam je ulazak u EU nadohvat ruke, samo da Srbija prizna Kosovo.

JANŠINO OTKRIĆE Da priznanje Kosova, međutim, nije jedini a ni poslednji „uslov svih uslova“, slučajno je otkrio prošlog petka, u žaru predizbornih čarki, prvak slovenačke desnice i pobednik izbora održanih u nedelju Janez Janša. Napadnut od strane rivala sa levog spektra političkog pola jer 1991. godine, kada je vodio resor ministarstva odbrane Slovenije, nije rešio spor sa Hrvatskom oko granice na kopnu i moru, on je „iz prve ruke“ (kako je istakao) otkrio da će to pitanje biti rešeno čim „Hrvatska reši granično pitanje sa Srbijom i BiH i to tako što će im postaviti svoje uslove“. Ukratko, ako Beograd ne poklekne pred svim uslovima Zagreba, dobro upućeni Janša tvrdi da Hrvatska Srbiju „neće pustiti u Evropsku uniju“.

Nemačka kancelarka Angela Merkel, koja pripada istoj političkoj grupaciji u EU kao i Janša, lično je pre mesec dana zaoštrila uslove za ulazak Srbije i drugih kandidata sa Balkana u Uniju stavom da niko više ne sme u EU ukoliko ne reši sporenja sa susedima, prvenstveno u vezi sa pitanjem oko granice. Tako je podržala istovetne pretnje Evropske komisije (EK), a time je EU, priznaje Janša, „dala Hrvatskoj u ruke veoma moćno oružje za ‘pregovore’ sa komšijama“.

CRVENA MAPA Ni jedna od ovih činjenica nije omela deo beogradskih medija da se raspišu na temu „ko nas koči, ko uslovljava, a ko podržava put Srbije u EU“, uz prigodnu mapu na kojoj su crvenom bojom ofarbani protivnici proširenja, naizgled u manjini (Češka, Litvanija, Francuska i Velika Britanija, koja ionako uskoro nestaje iz EU), a nasuprot njima u zeleno obojena većina članica EU koja „želi brži prijem“ ili prvo „traži ispunjenje uslova“ (Hrvatska, Slovenija, Nemačka, sve žute). U svetlu novih saznanja, kada bi crvenom bojom obeležili i zemlje od kojih neke glasno a druge „iza kulisa“ odbacuju ideju proširenja bez obzira na postignuća kandidata, od Holandije, preko Danske i Nemačke do nemačkoj politici privrženih Slovenije i Hrvatske, jasno je da bi se veći deo karte EU „zacrveneo“… Jeste da Ljubljana i Zagreb na rečima obećavaju pomoć Srbiji na putu ka EU, ali reči ne koštaju ništa, a dela dokazuju suprotno, recimo, kada su se nedavno najviši slovenački zvaničnici ponudili, među njima i predsednik države Borut Pahor, da intenzivnim lobiranjem ubede preostalih pet članica Unije da što pre priznaju Kosovo.

KARDELjEV UNUK Tu se nudi, među prvima, Igor Šoltes, u domovini stigmatizovan jer je unuk Edvarda Kardelja, omraženog komunističkog vođe nekadašnje SFRJ. Šoltes je u hijerarhiji EP, potkraj svog mandata, dogurao do mesta izvestioca za Kosovo, a sa te pozicije je, kako je nedavno izvestio „Blic“, tražio od Beograda da pod hitno reši kritična pitanja i to pre početka izborne kampanje za Evropski parlament, jer će posle toga biti mnogo teže. Pod „hitno“ je protumačeno kao zahtev da Srbija naprečac prizna Kosovo, što bi za Šoltesa (isto kao i za Junkera ili Mogerinijevu) bila kruna političke karijere pre nego ih posle izbora odmeni nova „garnitura“.

Nameće se pitanje – zašto bi „posle bilo teže“, i zašto je priznanje Kosova za jednog evroposlanika iz Slovenije odjednom tako životno važno pitanje, ultimativan uslov? Odgovor nije težak: bliže se izbori za EP zakazani na proleće 2019. Zato Šoltesu, kao i većini njegovih kolega uhlebljenih u institucijama EP, još „koliko juče“ treba neko „jače postignuće“ za predizbornu kampanju, inače kako da uveri bazu da mu poveri još jedan „evropski“ mandat. U suprotnom – može da zaboravi na divnu apanažu u Briselu i Strazburu, jer mu birači u zavičaju nisu zaboravili kako ih je „nadmudrio“ kada je tik uoči prethodnih izbora 2014. godine osnovao stranku „Verujem“ za koju je deo lakovernog izbornog tela poverovao da donosi svež vetar ne samo u evropsku nego i domaću politiku, da će stati na put korupciji i privrednom kriminalu… A onda je Šoltesova partija, zajedno sa njegovim predizbornim obećanjima, netragom iščezla pošto je preuzeo funkciju u EP. I sad se setio da ubira zakasnele političke poene na račun Srbije, pritiskanjem Beograda da što pre prizna Kosovo.

Tako Kardeljev potomak, posle gotovo četiri decenije od Edvardove smrti, na tlu Srbije ponovo praktikuje dedinu politiku, po zlu zapamćenu. Da podsetimo – proces demontiranja bivše Jugoslavije započeo je zapravo dve decenije uoči otcepljenja Slovenije, kada su u proleće 1971. usvojeni amandmani na Ustav (usvojen 1963). U tekstu „Kako je SFRJ sistematski uništavana: Strah od srpskog pitanja“, beogradske „Novosti“ opisuju kako je u fazi nastajanja spornih amandmana došlo do sukoba između Josipa Broza i srpskog rukovodstva, jer su Marko Nikezić i njegova ekipa bili za javnu raspravu, ali su to Hrvatska i Slovenija, uz podršku Tita i Kardelja, definitivno odbile. Suština tog sukoba ogleda se u rečima Edvarda Kardelja upućenim Ustavnoj komisiji: „Nije pitanje u tome da li je Jugoslavija savezna država ili savez država. Za nas je to na kraju krajeva sasvim sporedno pitanje… Jedino što tu nedostaje i što bih ja dodao je u autonomnim pokrajinama (u čl. 1)… Očito je da danas nismo spremni da prihvatimo takav položaj autonomne pokrajine unutar republike, da ona bude izjednačena sa pozicijom republika u Federaciji.“

Kardelj je tada posao izjednačavanja položaja srpskih pokrajina (Kosova i Vojvodine) „ostavio za narednu fazu, koja je vrlo brzo nastupila u toku pripreme Ustava iz 1974.“ (Novosti, 12.6.2016.).

Valja se setiti i tadašnjeg komentara profesora Pravnog fakulteta u Beogradu Mihaila Đurića povodom amandmana kojima je kumovao Edvard Kardelj: „Jugoslavija se ustavnim amandmanima svodi gotovo samo na geografski pojam, budući da se na njenom tlu ili, tačnije, na njenim razvalinama, i to pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda koji u njoj žive, uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak međusobno suprotstavljenih nacionalnih država.“

Prošlo je 27 godina od raspada SFRJ, a Kardeljev unuk se u ime EP dosetio da bi u Srbiji mogao da okuša sreću da, na tragu dedine politike, ponovo vedri i oblači. U to ime je već uspeo da se vine i na mesto potpredsednika delegacije pri stabilizacijsko-pridružiteljskom parlamentarnom odboru EU-Srbija. Što mu nije smetalo da se prošle jeseni lati i role izvestioca EP za Kosovo. Zanimljivo je da on, pravnik po profesiji, u takvom angažmanu ne vidi sukob interesa, naprotiv. Tako već pola godine u EP istovremeno „zastupa“ interese Srbije, kao i aspiracije Prištine. „Sputnjik“ je, čim je Šoltes „nasledio Kosovo od Ulrike Lunaček“, upozorio da je već svojim prvim istupom „prekoračio crvene linije dajući statusno pristrasnu izjavu kako bi pridobio simpatije Prištine i ublažio nezadovoljstvo koje je vladalo u albanskim krugovima posle odluke Surinama da povuče priznanje Kosova“. I zaista, Šoltes se već u prvom intervjuu obavezao da će naterati ostalih pet članica Unije koje nisu priznale Kosovo – da to urade. Tako je, napuštanjem statusne neutralnosti EU kada je reč o odnosima Beograda i Prištine, unuk Titovog komunističkog ideologa postao pravi vesnik nove evropske politike koja je ponovo uvela granice između država članica, politike koja isključuje i ograđuje Uniju bodljikavom žicom. To je politika za koju Dejan Židan, prvak stranke koja je u Sloveniji nasledila Kardeljeve komuniste, u završnici kampanje za parlamentarne izbore održane, 3. juna, upozorio da EU pod takvim vođstvom – neće opstati.

STRATEGIJA ČEKANjA Žestoki dueli stranačkih rivala zbog graničnog spora sa Hrvatskom u finišu slovenačkih izbora otkrili su još jedan nauk. Jesu se prvaci levice i desnice svađali ko je kriv što to pitanje nije rešeno još 1991, ali svi su se složili u jednom – ne valja žuriti, nikakve nagodbe sa Hrvatskom sklapati naprečac, već čekati na povoljnije političke i geostrateške prilike. Razočarani Židan je podsetio da, otkako je Slovenija 2004. ušla u EU, „verovali smo u vladavinu prava koju EU garantuje“, a sada su „desne radikalne stranke u Evropi uzele maha, što je opasno, jer i EK vodi desnica, pa više ne važi što je pravno ispravno, već je važno gde imaš prijatelje“. Tu slovenački premijer u ostavci Miro Cerar vidi razlog zašto Zagreb već godinu dana, protivno međunarodnom pravu, uspešno izvrdava da primeni pravosnažnu arbitražnu presudu o demarkaciji. Slovenački lideri ocenjuju da 15 odsto sporne teritorije na kopnu i moru nije stvar trgovine sa Zagrebom, zato su u ime slovenačkih nacionalnih interesa namerni da čekaju – novi saziv EP, novi saziv EK, drugačiji raspored snaga, patriotski odlučni da neće povlačiti poteze koji bi naštetili državi i budućem rodu.

To je naravoučenije vredno pomena. Uostalom, prošlo je šest meseci otkako je Šoltes obećao Prištini da će naterati preostalih pet EU država da potpišu priznanje, pa ni jedna od njih nije priznala Kosovo. Zato i nije čudno što se nedavno dosetio (ako je verovati pisanju dela beogradske štampe) da preokrene tajming svog delovanja, tako što je poslao ultimat Beogradu da „reši kritična pitanja pre početka izborne kampanje za Evropski parlament“ (dakle, do novembra ove godine!), s naglaskom da je priznanje Kosova „uslov svih uslova“.

Na pitanje „Pečata“ da li kao izvestilac EP za Kosovo očekuje da Srbija prizna Kosovo pod hitno, odnosno do izbora za novi saziv Evropskog parlamenta, Šoltes odgovara drugačije, „satnicu priznanja“ ne pominje: „Važno je da se još u ovom mandatu postigne što veći napredak i da Srbija kao i ostale države regiona sprovede što više nužnih reformi na ključnim područjima. Taj period uoči evropskih izbora, koji su zakazani za maj iduće godine, treba što bolje iskoristiti, jer ćemo dobiti novi sastav vlade kao i EK, za koje ne znamo kuda će jedriti.“

Jasno je da svaku priliku treba što bolje iskoristiti, za građane Srbije je dobro da se država reformiše, da se bori protiv korupcije i kriminala, uspostavi vladavina prava, poradi na suzbijanju siromaštva… Tu ne treba da utiče niti išta menja činjenica da Unija nema razrađene planove na osnovu kojih bi konkretizovala svoja ranija obećanja i bar približno definisala godinu (ili bar dekadu) u kojoj bi Srbiju primila u punopravno članstvo. Zato, s te strane, za Srbiju nema žurbe da povuče ijedan potez zbog kojeg bi zažalila buduća pokolenja.

SLOVENAČKI PRIMER Kada se sve sabere, nije mali broj likova a ni država koje opstruiraju ulazak Srbije u EU. Da Unija ne žuri da primi „novajlije sa Balkana“ u svoje redove, potvrđuje i najava da je sledeći samit „EU-Zapadni Balkan“ zakazan tek za 2020. godinu, i to u vreme kada će Unijom predsedavati – Hrvatska!

Ako znamo da je Slovenija, kao predsedavajuća EU u prvoj polovini 2008, minirala i iz sve snage kočila hrvatske pristupne pregovore, primoravajući Zagreb da popusti oko otvorenih bilateralnih problema, onda nije teško naslutiti da Srbiji na „evropskom putu“ ni pre ni posle 2020. neće cvetati ruže. To valja imati na umu još naročito otkako je obelodanjeno da po briselskim kuloarima kruže i „tajni dokumenti“ čiji je cilj da ometu širenje Unije. Prošle sedmice je, na primer, uoči sastanka Saveta za spoljne poslove EU tenzije podigao „non pejper“ koji svedoči o protivljenju pojedinih država, na čelu sa Francuskom i Holandijom, da Makedonija (ovog meseca) dobije datum za početak pregovora o priključenju EU čak i ako spor sa Grčkom u vezi imena okonča pozitivno do početka samita lidera Unije, zakazan za kraj juna 2018. Upravo zbog sličnih „non pejpera“ i ostalih „dušebrižnika“ iz EU čije je pregalaštvo usmereno samo za sopstveni ćar, bilo bi dobro da i Srbija, poput Slovenije, do tančina izmeri koristi i štetu pre nego potpiše bilo kakve „pravno obavezujuće“ papire.

Zaboravljen
Da su zemljaci tokom proteklih pet godina „zaboravili na Igora Šoltesa“, svedoči i identičan naslov u ljubljanskom Delu, pre godinu dana. List se prethodnog dana u članku „Polovina naših evroposlanika je problematična“ bavio vlasništvom pojedinih slovenačkih poslanika u EP, da bi naknadno utvrdio da Šoltesova stranka „Verujem“ još uvek postoji na papiru, iako je on lično iz nje izašao jula 2014. i nije više ni njen član, posle čega je nestala sa domaće političke scene. To je u Sloveniji bio prvi takav, prepreden primer nastanka stranke za „jednokratnu“ upotrebu, kao odskočne daske za lukratuvnu funkciju u Evropskom parlamentu.

Za „Pečat“ iz Ljubljane Svetlana Vasović Mekina

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *