Nalozi razuma i iskustva

Objavljeno: 18.5.2018.

Piše: Nataša Jovanović

SPC o Kosovu i Metohiji

Sveti arhijerejski Sabor SPC na majskom zasedanju ovog tela doneo je dugo očekivani dokument – Saopštenje SPC o Kosovu i Metohiji. U njemu se, u susret sve većim pritiscima da Srbija potpiše pravno-obavezujući sporazum sa tzv. državom Kosovo, SPC jasno odredila o pitanju budućnosti KiM ukazujući na obavezu predstavnika države da brane teritorijalnu celovitost Srbije, izrazila protivljenje priznanju otcepljenja Kosova i Metohije, kao i razmeni teritorija po principu „svoje za svoje“. Iako se pozvala na Ustav Srbije i Rezoluciju 1244 SB UN, kao i na suzdržanost a ne žurbu ka „konačnom rešenju“, SPC je zamereno da nije ponudila rešenje, bar ne onakvo bez koga Srbiji neizostavno sledi mračna perspektiva. „Da li je rešenje da sve negiramo, da budemo protiv svega, znači da imamo zamrznuti konflikt i da čekamo neko bolje vreme?“, upitao je predsednik Aleksandar Vučić.

O tome da li Poruka SPC zaista nije ponudila rešenje, da li je zalaganje za status kvo kapitulantski čin, te koji bi, s obzirom na to da je Sabor jasno poručio da bi formalno-pravno prihvatanje tzv. kosovske nezavisnosti bio protivpravni čin, mogao biti sledeći korak Crkve, ukoliko se vlasti ne privedu „poznaniju prava“, razgovaramo sa vladikom budimljansko-nikšićkim Joanikijem, naučnim savetnikom u Institutu za političke studije dr Milomirom Stepićem, istoričarem dr Milošem Kovićem i pravnim istoričarem dr Zoranom Čvorovićem.

Vladika budimljansko nikšićki Joanikije
Vladika budimljansko nikšićki Joanikije

Čuvajući temelje, osiguravamo budućnost
Ako Vlada zanemari glas SPC i verujućeg naroda, znaćemo koga su poslušali

Kakav je značaj dokumenta SPC o Kosovu i Metohiji, kao i značaj sabornog glasa Crkve u prelomnim trenucima kada se od Srbije traži da potpiše pravno-obavezujući sporazum sa tzv. državom Kosovom?

Sveti Arhijerejski Sabor SPC je još 2003. godine objavio Memorandum o Kosovu i Metohiji. To je vrlo iscrpan i opširan tekst koji za Crkvu ima snagu zakona. Saborska poruka od ove godine, o istom pitanju, oslanja se u svemu na pomenuti Memorandum dodatno osvetljavajući veoma složeno stanje sa kojim se narod susreće i bori na Kosovu i Metohiji, izražavajući nadu „da će se problem, stvoren najpre oružanom pobunom albanskih separatista, a potom okupacijom Pokrajine, rešiti isključivo mirnim putem na načelima pravde i prava“. Kroz ceo tekst Poruke provejava svest da Kosovo i Metohija u svom ukupnom duhovno-istorijskom značenju, za sve pravoslavne Srbe u svetu, „predstavlja samu srž našeg crkveno-narodnog bića i postojanja bez koje se gubimo u procesu opšte globalizacije i sekularizacije“. Obavezni smo da čuvamo svoj temelj, na takav način osiguravamo budućnost svojoj crkvi i svojoj državi u celini.

Svedoci smo pokušaja obezvređivanja ovog dokumenta sa obrazloženjem da on ne nudi rešenje. Šta je rešenje?

Najbolje je da se rešenje traži, kao što je i naglašeno u Poruci, mirnim putem u okviru Rezolucije 1244 i u skladu sa Ustavom Srbije.

Da li situacija nalikuje na onu iz 1937. kada Crkva nije podržala svetovne vlasti o veoma krupnom pitanju?

Moramo imati u vidu da je pitanje Kosova i Metohije za srpski narod ključno, i ako gledamo od 1389. naovamo – svevremeno, a pitanje Konkordata, koliko god bilo važno, odnosilo se na međuratni period naše istorije i već je stvar prošlosti. Naš sabor nije imao nameru da se sukobljava sa aktuelnom vlašću u Srbiji nego da jasno saopšti jednoglasno usvojeno mišljenje o Kosovu i Metohiji i da pomogne da se pronađe pravedno i održivo rešenje.

Šta ako Vlada zanemari glas SPC i verujućeg naroda?

Onda će se znati koga su poslušali. Bilo bi dobro da i njima postavite isto pitanje.

Dr Miloš Ković
Dr Miloš Ković

Crkva je odbila svaku nezavisnost
Ovo je Poruka koja nam stiže iz našeg drevnog, osam vekova dugog duhovnog i istorijskog iskustva

Da li je Poruka SPC incident ili očekivana reakcija, nastavak onoga što je Srpska crkva činila i propovedala već punih osam stotina godina?

Poruka Svetog Arhijerejskog Sabora o Kosovu i Metohiji višestruko je važan dokument. No srpske političke i medijske elite su sasvim spremne na iracionalnu i opasnu razmenu – da se zbog praznih obećanja o pridruživanju poluraspadnutoj i prema Srbima neprijateljskoj EU, odreknu Kosova i Metohije, svojih sunarodnika, svoje istorije, svoje državne teritorije, budućnosti svoje zemlje i svoje dece.

Poruka Sabora je pisana sa izrazitom samosvešću koju srpskoj Svetosavskoj crkvi daje njena neprekinuta misija i istorija, duga osam vekova. Upravo je ona, u prvih nekoliko vekova svoje istorije, kroz kultove srpskih svetaca, uobličila ono što mi danas zovemo srpskim nacionalnim identitetom. Zato, suočena sa Porukom, koja nam stiže iz našeg drevnog, osam vekova dugog duhovnog i istorijskog iskustva, „argumentacija“ onih koji bi da se, na svom evropskom putu, „zbog mira i stabilnosti“, „stranih ulaganja“, „oslobođenja od mitova“ odreknu Kosova i Metohije, izgleda tako prazno i besmisleno. Kao uvelo, jesenje lišće, koje, nošeno blagim vetrom vere i iskustva, otpada sa grana i ostaje na blatnjavoj zemlji.

Ona je, u isto vreme, najneposredniji nastavak njenog Memoranduma o Kosovu i Metohiji iz 2003. godine, u kome je temeljno obrazloženo skoro sve što se može pronaći u Poruci. U javnosti je već primećeno i da nema suštinske razlike između Poruke Svetog Arhijerejski Sabora i Apela za odbranu Kosova i Metohije, obznanjenog na Badnji dan 2018, koji je, zajedno sa stotinama najuglednijih ličnosti našeg javnog života, potpisalo 12 episkopa Srpske pravoslavne crkve. Sada su iza tog stava stali Sveti Arhijerejski Sabor i cela Srpska pravoslavna crkva.

Svojom porukom Srpska crkva je jasno i glasno odbila svaku nezavisnost „Kosova“, uključujući i postepen, „puzeći“ put ka nezavisnosti, zasnovan na nekom budućem „sporazumu o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine“. Sveti Arhijerejski Sabor izjasnio se i protiv podele Kosova ili razmene teritorija sa „Kosovom“. O tome svedoči posebno važno pozivanje Poruke na Ustav Republike Srbije i na Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN. Najveći deo dokumenta, na osnovu svakodnevnog iskustva Srpske crkve i naroda na Kosovu i Metohiji, podseća na sve ono što bi čekalo Srbe u ovim pokrajinama, ukoliko bi ih se Srbija, podelom ili „sveobuhvatnom normalizacijom“, odrekla: uništenje, raseljavanje, preotimanje svetinja i brisanje tragova bilo kakvog istorijskog postojanja.

Zbog toga se Crkva zalaže za jedino što nalažu razum i iskustvo: za nastavak pregovora sve do uspostavljanja jednakih prava i sloboda za sve stanovnike Kosova i Metohije, u okvirima pravnog poretka Srbije i važećih normi međunarodnog prava.

Kako tumačite činjenicu da je Poruka iako napisana odmereno i promišljeno, sa punom svešću o odlučujućem trenutku u kome je nastala dovela do razmimoilaženja Srpske crkve i srpske države oko odnosa prema ovom temeljnom nacionalnom pitanju?

Napad predsednika republike na Poruku Sabora i prećutkivanje njenog teksta i čak postojanja od strane medija pod kontrolom vlasti, svedoče o tome da idemo ka sukobu između države sa jedne, i crkve i društva sa druge strane. Jer, kao i Crkva, svi ključni učesnici u javnoj raspravi o Kosovu, na univerzitetima, u institutima, u SANU, Matici srpskoj, izjasnili su se protiv podele i priznanja nezavisnosti, u prilog „zamrznutog konflikta“. Snishođenje i služenje državi nisu u tradiciji Srpske pravoslavne crkve. Vekovni život u tuđim, pa i neprijateljskim državama, od Osmanskog i Habzburškog carstva preko NDH do današnje Crne Gore, naučio ju je da pruži otpor uvek kada je na to prisiljena. To je Crkva odmetnutog i obešenog patrijarha Jovana Kantula, vođa pobuna i seoba patrijaraha Arsenija III Crnojevića i Arsenija IV Jovanovića Šakabente, mitropolita i vojskovođa Svetog Petra Cetinjskog i Petra II Petrovića Njegoša, prote Atanasija Bukovičkog na čijem krstu se zakleo Karađorđe i mitropolita Melentija koji je na Ljubiću udaranjem u doboš vratio posustale Srbe u bitku, mitropolita Mihaila koji se sukobio sa kraljem Milanom i bio smenjen voljom Austrije, patrijarha Varnave koji je stradao pružajući otpor Konkordatu Jugoslavije sa Vatikanom, patrijarha Gavrila Dožića koji je pozdravio prevrat 27. marta 1941, i sa Svetim vladikom Nikolajem proveo rat u internaciji i u logoru Dahau, popa Radojice Perišića iz hercegovačkog sela Kazanci koji je pravi začetnik ustanka 1941. godine, Svetog vladike Nikolaja i Svetog Justina Ćelijskog koji su umeli da pruže otpor i Kraljevini Jugoslaviji i Titovoj Jugoslaviji…

Dr Milomir Stepić
Dr Milomir Stepić

Mudre reči iz „glave cijela naroda“
Šta to može da bude toliko vredno da bi nadoknadilo gubitak Kosova i Metohije?

Arhijereji su svojom saborskom Porukom odagnali čak i veštačke dileme oko stava SPC o kosovsko-metohijskom delu Srbije. Nema sumnje da njihove mudre reči dolaze „iz glave cijela naroda“. Štaviše, argumenti, zaključci i sugestije iz Poruke gotovo do poslednjeg slova slažu se sa mišljenjima većine kompetentnih srpskih naučnika. Bilo da su se oni opravdano samoisključili iz tzv. unutrašnjeg dijaloga ili pak u njemu u najboljoj nameri učestvuju (uprkos tome što ih predsednik nije udostojio ličnog prisustva).

Međutim, Poruka je u suprotnosti sa idejama strane u tzv. unutrašnjem dijalogu koju su činile NVO i ličnosti odabrane na osnovu njihove pro-EU orijentacije i „političke izuzetnosti“ (koje predsednik jeste udostojio ličnog prisustva). Ne uklapa se ni u tobože dalekovide, mesijanske namere da se „odreknemo mitomanije“, „suočimo sa realnošću“, „ne slavimo poraz“, „oslobodimo kosovskog balasta“ i „okrenemo životu“. Naprotiv! Arhijereji dijametralno drugačije gledaju na „mir, stabilnost i budućnost naše dece“ od naših državnika, upozoravajući ih da „ne smeju nikada da daju svoju saglasnost na otuđenje Kosova i Metohije“ niti da se zalažu za podelu koja „ne bi bila ništa drugo do priznavanje ’nezavisne države Kosovo’ i poklanjanje najvećeg dela teritorije Pokrajine“. I dramatično opominju: „U svetskoj istoriji nema primera da neki narod u miru, dve decenije posle oružanog sukoba, daje svoje za svoje.“

Istakli su mudri arhijereji da Kosovo i Metohija jesu „neotuđivi središnji deo Srbije“ i da ih je nemoguće tek tako amputirati budući da predstavljaju „samu srž našeg crkveno-narodnog bića i postojanja“. Odricanje od dela teritorije takvog značaja u zamenu za „nešto čime bismo bili zadovoljni“ nije politički pragmatizam već avanturizam. Šta to može da bude toliko vredno da bi nadoknadilo gubitak Kosova i Metohije? To nije neka druga teritorija, čak ni hipotetički Republika Srpska (cela ili deo) koja je ionako srpska defakto država. Naročito nije uključivanje u EU, koja je lažno predstavljena kao toliko ukusna, velika i nasušno potrebna „šargarepa“ da bi je Srbi prihvatili kao kompenzaciju i donosioca blagostanja. Trebalo bi otrežnjujuće da deluju reči Poruke: „Prosperitet Srbije se ne može graditi na dezintegraciji onoga što predstavlja kamen temeljac njenog identiteta i njene istorije i državnosti.“

Nije Sveti Arhijerejski Sabor obradovao naše državno vođstvo. Reakcije su da „nije ponudio rešenje“, a „bez rešavanja tog problema“ Srbiji sledi mračna perspektiva. Pažljivijem čitaocu nije promaklo da Poruka implicitno „nudi rešenje“. Ona pozivanjem na Ustav Srbije i Rezoluciju 1244 SB UN postavlja pitanje čemu žurba ka „konačnom rešenju“ u nepovoljnim okolnostima. I sam predsednik je nedavno ukazao na notornu činjenicu – da za desetak godina prva svetska sila (i to „punog spektra“) neće biti SAD nego Kina. A ona ne samo da ne priznaje „nezavisno Kosovo“ već je na specifičan način i srpski ratni saveznik (NATO je 1999. gađao njenu ambasadu). Poznato je da Kina to ne zaboravlja. Nema sumnje da će tek uslediti povoljni uslovi za razrešavanje kosovsko-metohijskog pitanja. Zalaganje za status kvo (neki to zovu „zamrznuti konflikt“) ne podrazumeva pasivno, defanzivno i kapitulantsko srpsko ponašanje, već činjenje svega mogućeg da se prilika dočeka spremno. Za sada, potrebno je stanje na Kosovu i Metohiji nazvati onako kako su to učinili arhijereji u Poruci – „okupacijom Pokrajine“.

Dr Zoran Čvorović
Dr Zoran Čvorović

U skladu sa praksom Svetosavske crkve
Da li kada u saopštenju opominju da ono što je „stvoreno na bezakonju ne donosi mir i perspektivu“, arhijereji Srpske crkve govore o prošlosti, kako ih optužuju ili pak šalju poruku o izvesnoj budućnosti?

Saopštenje SA Sabora Srpske crkve šalje potpuno jasnu poruku srpskom narodu i onima koji u ime tog naroda vrše vlast u državi Srbiji o značaju Kosova i Metohije za nacionalni identitet svih Srba, kao i o posledicama koje bi nastupile za državu Srbiju i srpski narod ukoliko bi se naše političke vođe pod spoljnim pritiscima saglasile sa „otuđenjem Kosova i Metohije“ iz sastava Srbije. Kada u saopštenju kažu da „stvoreno na bezakonju ne donosi mir i perspektivu“, arhijereji Srpske crkve ne govore o prošlosti, kako ih često optužuju zlonamerni ili neupućeni, već i te kako o budućnosti u kojoj bi se našao srpski narod, ali i sami kosovsko-metohijski Albanci. Tu budućnost srpski episkopi ne procenjuju iz ugla briselskog „štapa i šargarepe“, već kako i priliči Crkvi, iz milenijumskog državno-pravnog iskustva kristalizovanog u latinskoj izreci koja je postala sastavni deo i zdrave srpske pravne svesti – Iustitia regnorum fundamentum (Pravda drži zemlju i gradove). Jer zašto bi država koja danas kapitulira pred separatistima, sutra bila jača od mafije.

Da li se obnova vladavine prava u Srbiji može izvesti sa građanima koji su se pomirili da je separatistička akcija etničkog čišćenja jača od njihovog prava na život, slobodu, imovinu i državu?

Ako se danas abolira izdaja, zašto bi se sutra krivično odgovaralo za ubistvo, silovanje ili korupciju. Šta ostaje od autoriteta aparata prinude države koja se dobrovoljno odrekla dela svoje teritorije i da li ćemo u tom slučaju dobiti golu vlast bez autoriteta? Odbrana Kosova i Metohije u sastavu Srbije ispit je solidnosti ne samo naše nacionalne već i građanske, odnosno pravne svesti. Jednom rečju, ako državi Srbiji nema budućnosti bez obnove ustanova pravne države, takva obnova je iluzorna ukoliko se najpre ne odbrani ustavni i međunarodno-pravni položaja KiM kao sastavnog dela Srbije.

Koliko su osnovane zamerke da se SPC svojim stavom zalaže za zamrzavanje konflikta?

Pošto poziva na odbranu pojedinačnih prava svih koji žive na Kosovu i Metohiji i pošto rešenje kosovsko-metohijskog pitanja traži u okvirima Rezolucije 1244 UN, Srpska crkva ne može biti optužena da se zalaže za bilo kakav, pa ni za „zamrznuti konflikt“. I laiku za pravo bi moralo da bude jasno da jedino rešenje spora na osnovu prava trajno otklanja razloge za konflikt, dok bi ozakonjenje nasilno izdejstvovanog svršenog čina bilo samo odlaganje, odnosno zamrzavanje konflikta. Upravo zbog toga što su svesni da svako rešenje mimo prava nosi potencijal budućeg sukoba, Anglosaksonci, kao majstori za zamrzavanja i odmrzavanja sukoba širom sveta, i pritiskaju državu Srbiju da u slučaju KiM pristane na bezakonje.

Da li su određujući se o pitanju budućnosti KiM, i ukazujući na obavezu predstavnika države da brane teritorijalnu celovitost Srbije, episkopi Srpske crkve samo uradili ono što su činili i njihovi prethodnici?

Odbrana KiM je danas centralno nacionalno pitanje srpskog naroda, a Srpska crkva je još od Svetog Save, već 800 godina, i verska, i nacionalna ustanova Srba. Ako je ovakvo saopštenje SPC potpuno u skladu sa istorijskom praksom naše Svetosavske crkve, onda najava pojedinih predstavnika države Srbije da će o pitanju KiM sprovoditi drugačiju nacionalnu politiku od one za koju se zalažu svi episkopi – predstavlja potpuni raskid sa osam vekova starom tradicijom „saglasja“ Srpske crkve i srpske države oko temeljnih nacionalnih pitanja. U srpskoj istoriji država je samo dva puta bila oponent Srpskoj crkvi. Prvi put su predstavnici države u crkvenoj jerarhiji videli suparnike za vreme kralja Milana Obrenovića, koji je rusofila mitropolita Mihaila označio kao ključnu prepreku svojoj maniji da Srbiju po svaku cenu evropeizuje. Drugi put Srpskoj crkvi se nije suprotstavila verski i etnički homogena srpska država, već u ime međuverskog i međunacionalnog mira jugoslovenska država, koja je 1937. godine nameravala da zaključi Konkordat sa Vatikanom. I u jednom i drugom slučaju međunarodni faktor je bio inicijator deobe između države i Srpske crkve. Oba puta država je izašla kao gubitnik u sukobu sa Crkvom i srpskim narodom, a političke garniture koje su predvodile ove sukobe posle njih su nepovratno sišle sa političke pozornice. Pošto je uz Crkvu uvek bio srpski narod, ni u jednom od ova dva slučaja ishod nije proizveo deobe, što bi se svakako desilo da je jedna vlastodržačka manjina uspela da nametne svoje odluke u inat precima, istoriji i nacionalnom etosu. I u slučaju nasilno uklonjenog mitropolita Mihaila i u slučaju Konkordata, Crkva je izdržala u borbi sa odnarođenim političkim garniturama samo zahvaljujući tome što se nije uplašila kratkotrajne sile „ovog sveta“.

Piše: Nataša Jovanović za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *