Od obožavanja do anateme

Objavljeno: 12.5.2018.


Piše: Miroslav Stojanović




Dva veka Karla Marksa

Upotreba i zloupotreba (nedužnih) ideja: Svet nema mnogo takvih ličnosti čiji je uticaj na tok (planetarno) društvenih zbivanja i istorije, egzaltirano hvaljen i žestoko osporavan, bio direktno ili indirektno, po učincima i (često tiranskim) posledicama, bez presedana, toliko presudan

Karl Marks sigurno nije mogao ni sanjati da će mu za dvestotu godinu od rođenja (5. maj 1818) otuda stići jedina, zvanična i zvučna čestitka: od rukovodstva najmnogoljudnije zemlje sveta. I jedinog, još preostalog, ako se ne računa i Severna Koreja, sledbenika njegovog, (toliko) hvaljenog i (još više) osporavanog (marksističkog) učenja. Ako je i pomišljao da bi, tamo daleko, negde uopšte i mogla da se upali iskra revolucije, koju je čitavog života priželjkivao, onda je to bio Japan. Nikako Kina.

POGREŠNE PROCENE Nije to bila jedina (velika) omaška čoveka koga su njegove vatrene pristalice držale za proroka: nikad i nigde nije pogodio gde će, i kada, doći do revolucionarnih prevrata. Njegove nesporne (i često tačne) naučne analize o ćudljivim menama i promenama kapitalizma, njegovim „uprogramiranim“, i neizbežnim, cikličnim krizama i potresima, upućivale su ga, iako to paradoksalno zvuči, na fatalno pogrešne procene.

Dotad, i zadugo potom najglasovitiji i najžešći kritičar (još mladog) kapitalizma bio je jednostavno uveren da jedino može, i da će najpre „proključati“ tamo gde je industrijalizacija uzela maha i gde se (već) formirala brojnija, i organizovanija, radnička klasa. U njegovoj zemlji, Nemačkoj, na primer, i njenim zapadnim susedima, Francuskoj i na britanskom ostrvlju.

Prvu zemlju socijalizma, Rusiju, otpisivao je apriori i bespogovorno. Ne zbog iskonskog i naglašenog (ličnog) animoziteta prema slovenstvu (o čemu su se, inače, lomila i lome koplja). Bio je duboko uveren da seljačka Rusija, s moćnom (i tu se, ispostaviće se, prevario!) peterburškom monarhijom, bez industrije i radništva, jednostavno nije „predodređena za revoluciju“.

S vremenom je menjao uverenja ne samo o revolucionarnim podnebljima nego i o izvorištima potencijalnih revolucija. U čuvenom „Komunističkom manifestu“ (najviše, posle Biblije, štampanoj literaturi), koji je ortački „sročio“ sa velikim prijateljem i kompanjonom Fridrihom Engelsom, a obnarodovao koju nedelju pre revolucionarne 1848, konstatuje da je ukupna istorija društva zasnovana na borbi klasa. Buržoazija ruši monarhiju, a buržoaziju uzima na nišan proletarijat. Kasnije je izvorište mogućih revolucija video u društvenim i ekonomskim okolnostima: krize rađaju revolucije. Verovao je da će se iz revolucionarne 1848, kojoj je prethodila velika trgovinska kriza prethodne godine, zaista dogoditi „veliki prasak“. Uzalud. Ređale su se nove krize, ne i revolucije.

EKSPLOZIVNA NEJEDNAKOST Nije se obistinilo ni njegovo verovanje da će kapitalizam, profitnom nezajažljivošću i pohlepom (inače njegovom pokretačkom snagom), sam sebe „ugušiti“. Naprotiv. Pokazivao je neočekivanu vitalnost u metamorfozama, „izmišljajući“ nova „eldorada“ i proizvode gotovo ni iz čega (famozni „bankarski derivati“, na primer), dovodeći do dramatičnih i drastičnih, „gargantuanskih“ i nezamislivih raslojavanja.

Tomas Piketi je, u već čuvenoj studiji „Kapital u 21. veku“ koja je dobila planetarnu rezonancu, upozorio na „eksplozivnu nejednakost“ (posebno u Americi) koja „deformiše društvo“. Sledeći primer, a ima ih bezbroj, za to je zaista drastična ilustracija: 25 američkih direktora (famoznih) „hedž fondova“ zaradili su 2013. dvadeset i jednu milijardu dolara – duplo više od ukupnog prihoda 150.000 (nesrećnih) američkih vaspitača. Jedan od ovih direktora „vredi“, dakle, više nego 17.000 vaspitača (!), izračunao je autor „Mond diplomatika“ Rasel Džekobi.

Ovaj autor konstatuje da Piketi „efikasno dokumentuje eksploziju nejednakosti“ u Americi, kritikujući tamošnje „akademske ekonomiste“ koji to brane, objašnjavajući razlike u prihodima „delovanjem racionalnih tržišnih sila“, nagrađujući, precizno „talenat i zasluge“. Otkriva da je reč o ekonomistima koji spadaju u gornjih deset odsto u hijerarhiji bogatstva: oni imaju, upozorava Piketi, „žalosnu tendenciju da brane svoje privatne interese tvrdeći, neuverljivo, da zastupaju opšti interes“.

KINESKI POKLON Uz euforične pohvale Marksovom učenju koje je ugrađeno u (nesporno) prosperitetnu „zemlju socijalizma“, pri čemu bi se marksistički čistunci verovatno malo namrštili, prisećajući se Deng Sjaopingove krilatice (nije važno da li je mačka crna ili bela, važno je da lovi miševe), s „mešavinom dva sistema“, iz Kine je, za veliku godišnjicu, stigao i veliki poklon. U njegovom rodnom (i pitoresknom) Triru 5. maja otkriven je spomenik „tvorcu naučnog socijalizma“: Marksova bronzana statua, teška više od dve tone, visoka je pet i po metara.

O estetskim vrednostima spomenika u nemačkim medijima (i javnosti) nije bilo previše pohvala. Gradske vlasti su, očigledno, imale drukčije kriterijume: većina odbornika gradske skupštine, uz samo nekoliko protivnika, prihvatila je, još prošle godine, kinesku ponudu. Najstariji nemački grad (nešto više od sto hiljada stanovnika) na obali Mozela, dobio je, tako, još jedan turistički „mamac“: rodna kuća Karla Marksa, dobro očuvana, bila je, i bez toga, nezaobilazno odredište mnogobrojnih hodočasnika.

Uostalom, uprkos tolikoj „starosti“ i brojnim znamenitostima, Trir je najpoznatiji po svom najznamenitijem žitelju. I jednoj od najznamenitijih ličnosti ne samo nemačke istorije. Samo u ovoj zemlji, uz brojne spomenike, njegovo ime nosi više od pet stotina aleja, ulica i pasaža! Najviše ih je, istina, na istočnoj strani, na tlu bivše, i ugašene (socijalističke) Nemačke Demokratske Republike, ali i u mnogim gradovima na (odvajkada kapitalističkom) zapadu. Jedan istaknuti funkcioner vladajuće (konzervativne) Hrišćansko demokratske unije (CDU) pokrenuo je inicijativu da se te ulice preimenuju, da se izbriše ime čoveka čije su, eto, „tvorevine“ (socijalističke) građene na „pogrešnim temeljima“ njegovog učenja „bankrotirale“ (gotovo) „sve odreda“… Inicijativa je glatko odbijena.

JUNKER BRANI MARKSA Marks je odbranjen. Nemačka nema mnogo ličnosti takvog, svetskog, formata, čiji je uticaj na tok svetske istorije nemerljiv. I bez presedana. Njegove ideje zaista su imale neverovatnu, revolucionarnu, pokretačku i prevratničku snagu. I kad su upotrebljavane i kad su zloupotrebljavane. Zbog kojih je bivao obožavan i anatemisan: optuživan je, naime, za sva zla i zločinstva (bezdušne likvidacije hiljada, i miliona nedužnih ljudi, progonstva i gulazi) koje su činili, i počinili, njegovi (navodni) sledbenici. Iako ideje – u čijoj osnovi je bila (možda utopijska) vizija o humanijem, socijalno pravednijem odnosu među ljudima, humanijem i radikalno drukčijem odnosu između rada i kapitala, lišenog bestidne eksploatacije i ponižavanja – bez opakih izvršilaca nisu bile, ni (objektivno) mogle biti destruktivne i zločinačke. Od tih optužbi, i krivice, našao je za potrebno da ga, na svečanosti u Triru, brani i Žan-Klod Junker, predsednik Evropske komisije, za koga bi se moglo sve reći samo ne to da je – levičar!

Ako su se Marksova predskazanja o revolucijama, njihovim uzrocima i izvorištima pokazala kao (potpuno) promašena, brojni istraživači njegovog nasleđa, a među njima i oni krajnje kritički nastrojeni, nalaze dosta razloga da se, i danas, bave posebno „mladim Marksom“ i posebno njegovim ekonomskim teorijama, kao iznova aktuelnim, posebno tezama sročenim u političkoj ekonomiji i (čuvenom) „Kapitalu“. Na toj podlozi nastale su čitave biblioteke, pa je Marks i po tome jedinstven i neponovljiv slučaj i fenomen.

RENESANSNA LIČNOST Oni s manje teoretskih, i naučnih, ambicija, bave se, više feljtonski nego naučno, njegovom zaista osobenom, gotovo renesansnom ličnošću enciklopedijskih znanja: bio je, u isto vreme, istina s nejednakim uspehom i uverljivošću, pravnik (studirao je u Bonu i Berlinu), filozof (doktorirao na temi iz istorije filozofije, „Razlika između Dekartove i Euklidove filozofije prirode“), (neuspeo) pesnik, hrabar (i proganjan) novinar (glavni urednik, između ostalog, provokativnih i veoma, za dvor, kritičkih „Rajnskih novina“), radnički tribun, „profesionalni“ revolucionar, prvi čovek (čuvene) Prve (radničke) internacionale, veliki ljubitelj umetnosti, hedonista koji je živeo „punim plućima“, nikad asketski i „proleterski“.

Rođen je, inače, u bogatoj porodici, jevrejskih korena, iako je, „ponemčen“, u strogo katoličkom Triru, prešao u luteransku veru. Njegov otac, poznati pravnik i advokat, prvi je u porodičnoj lozi sa svetovnim obrazovanjem: sve prethodne muške glave bile su rabini. Karl Marks je u Triru živeo 17 godina. Prešao je u Bon, na studije prava, prepuštajući se lagodnom, veselom (i raspusnom) studentskom životu. Da bi ga „uozbiljio“, otac ga seli u (zahtevniji) Berlin, ali ga tamo, više od prava, interesuju umetnost, novinarstvo, filozofija i – politika.

SRBI KAO „REMETILAČKI FAKTOR“ Najveći deo života proveo je, međutim, izvan Nemačke, u izgnanstvu. Pariz, Brisel, na kraju London, gde će ostati do kraja života, cele trideset i tri godine (umro je 14. marta 1883). I gde će napisati svoja najznačajnija dela, od čega inače nije mogao, s porodicom, da (pristojno) živi. Priskakao mu je, izdašno, u pomoć (bogati) sabrat Engels, iako je, kažu, Marks tu velikodušnu pomoć primao s (intimnom) nelagodom.

Manje uspešan kao sociolog i istoričar nego ekonomista, Marks je, ortački s Engelsom, pravio (gotovo rasističke i nedopustive) crno-bele podele na prosvećene narode i one druge, gotovo varvare. U prve je ubrajao zapadnjake, Engleze, Nemce, Francuze, u ove druge Bretonce (u Francuskoj), Baske (u Španiji), Rumune, Grke, Čehe, Slovake i sve južne Slovene.

U našoj feljtonistici, manje u nauci, često se barata s (navodno bespogovornim) činjenicama da Marks i Engels „nisu voleli Srbe“. Tretirali su nas, zaista, često u kontekstu famoznog „istočnog pitanja“ (raspada ili opstanka nekad moćne otomanske imperije), gde smo se, ustanički i bundžijski, u takvoj interpretaciji pojavljivali, s „manjkom istorije“ i „istorijske svesti“, kao remetilački faktor.

Na Zapadu (gotovo) ništa novo. Samo što nas danas, za razliku od onog juče, često optužuju zbog „viška istorije“ i „fascinacije (istorijskom) prošlošću!“

Piše: Miroslav Stojanović za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *