Makron, novi kralj Evrope

Objavljeno: 12.5.2018.


Piše: Boris Nad




EVROPSKA RENESANSA ILI EVROPSKI RASPAD

Posle dugog odsustva Francuska se pod Makronom spektakularno vratila na globalnu scenu. Ambicije mladog lidera daleko nadilaze skromne okvire današnje Francuske. Konačna potvrda za to nije francusko učešće u kratkotrajnoj (i neuspešnoj) vojnoj kampanji u Siriji već Makronov susret sa američkim predsednikom Trampom. Makron se sada kandiduje za novog lidera globalizma, ali šta ga kvalifikuje za tu ulogu?

Poseta predsednika Francuske Emanuela Makrona Sjedinjenim Državama ocenjena je u Jelisejskoj palati kao uspeh, bez obzira na to što su izostali bilo kakvi konkretni dogovori: Tramp nije prihvatio nikakve ustupke Evropskoj uniji a nastup Makrona delovao je kao nastup šarlatana. „Za Makrona“, piše Julija Amalija Hejer za nemački Špigl, „uprkos nekim slikama koje su se graničile sa blamažom, poseta je bila uspeh. Vratio se sa putovanja sa još jačom pozicijom na svetskoj sceni.“

Makron je već opisan kao „dete sa plakata evropskog liberalizma“, i to dete koje pati od Napoleonovog sindroma. Oponenti mu zameraju autoritarni i monarhistički stil vladanja. Ipak, on sebe radije vidi kao „spasitelja Evrope“. „Sada ga i neki Amerikanci posmatraju kao spasioca Zapada i njegovih vrednosti“, piše Hejerova u pravom hvalospevu posvećenom Makronu. Pre samo godinu dana ulogu lidera i neformalnog „predsednika Zapada“ – mesto koje je ostalo upražnjeno odlaskom Baraka Obame – pokušavala je da igra Angela Merkel, ali ona nije bila prikladna za tu ulogu, a Nemačka, osim toga, i nije pravi Zapad. „Merkelova je bila istorijska figura“, primećuje ekonomista Svetske banke Ašoka Modi, „ali njeno vreme je prošlo“. Nova Merkelova „ozbiljno oslabljena, veoma će se razlikovati od prethodne verzije“.

Kad Evropljani marširaju

Da bi uspeo u svojim političkim ambicijama, Makron najpre mora da ubedi druge u sopstveni uspeh. Kampanja koja se vodi za Makrona otuda često prelazi granice dobrog ukusa: suvlasnik Monda ga je već poredio s Napoleonom na Jeni i „duhom novog sveta“, sa nekim ko, poput Napoleona, stvara istoriju, samo što je za razliku od Bonaparte Makron bez konja. On je poslednja uzdanica pravih Evropejaca i „vesnik evropskog boljeg sutra“, sintetički evropski odgovor na uspon populizma.

Prema izveštaču jednog beogradskog nedeljnika, francuski predsednik je „jedini evropski državnik koji razmišlja o EU i budućnosti Starog kontinenta u opsegu od 360 stepeni“. On to čini sa „visoko podignutom zastavom EU“ u ruci – iskreno i hrabro do te mere da s ponosom „priča i o svojoj baki s kojom je slušao Šopena i pio toplu čokoladu“. Samouveren, obrazovan i uspešan, „okružen mladim i radoznalim ljudima, izdancima jednog od najuspešnijih evropskih programa ’Erazmus’“, Makron ipak najradije maršira uz note Ode radosti, himne EU, i to preko Cour Carree u Luvru, gde ga dočekuje „njegova Brižit sa svojom decom i unucima“, koji su, naravno, „i njegovi“ – jer „tako pobeđuju Evropljani…“

Na čemu se gradi optimizam Makrona i njegovih pristalica? Dok su pogledi na svet drugih lidera zemalja članica EU „zamagljeni“, i to zbog nacionalnih partikularizama i egoizma, Makron je jedini zapadni lider čija vizija ostaje globalna. Upravo zato Makron može da ponudi rešenja za probleme koje već dugo tište Evropljane i lagano rastaču projekat evropske budućnosti. A njihov spisak je poduži: migracije, terorizam, ekonomska kriza, evro, separatizam, Rusija, Kina…

Makronizacija i makronizam

Evropa je prestala da funkcioniše i o tome danas postoji konsenzus između evropskih vođa. Odgovor koji nudi Makron je njegov program „evropske renesanse“, obnova EU u znaku gesla „više Evrope“. To je stara ideja: nefunkcionalni i labavi savez treba pretvoriti u Sjedinjene Evropske Države, a put ka tome vodi preko stvaranja evropskog monetarnog fonda i zajedničkog ministra finansija, jedinstvenog sistema evropske odbrane i bezbednosti. Rešenje je, ukratko, „evropska superdržava“, koja će imati „evropski suverenitet“. Bivša zamenica urednika pariskog Monda Natali Nugered, na stranicama britanskog Gardijana, pozdravila je Makronov „ambiciozni projekat obnove (EU), koji zahteva istu onu energiju koju su evropski ’očevi osnivači’ pokazali 50-ih godina prošlog veka“.

Već neko vreme na Zapadu su u opticaju termini „makronizacija“ i „makronizam“. S tim u vezi, kako primećuje Zoran Čvorović, „svakako nije slučajno to što i liberali iz ruske filijale Karnegi centra o fenomenu ’makronizacije’ već govore kao o ’mogućem načinu obnove Zapada’. Pri tome, podvlače kako će sam Makron svojim primerom pokazati koliko je ’makronizacija’ obrazac ’uspešne priče’ (success story) za suprotstavljanje probuđenim ultralevim i ultradesnim populistima (Z. Čvorović: Makron – novo lice Evropske unije).

S one strane bučne, patetične a često i neukusne retorike, treba primetiti da u Makronovom programu evropske obnove nema ništa novo: „Njegov nacrt povremeno ima karakter čudotvorne kutije“, primećuje Barbara Vezel u komentaru za Dojče vele. „U njoj se nalazi bezmalo svaki reformski predlog o kojem se u novijoj istoriji raspravljalo u EU“. Nijedan među njima nije izostavljen. Čak ni oni koji su međusobno nespojivi. Na osnovu toga, zaključuje Vezelova, Makron pokušava da se predstavi kao novi vođa, kao novi „kralj Evrope“.


Ko su pravi Evropljani?

Na drugoj strani su svi ostali, „propovednici straha“, „evropski mesečari“, oni koji nemaju rešenje za sadašnjost ni odgovore za evropsku budućnost i vraćaju Evropu nazad, duboko u „mračnu prošlost“. Njegovi protivnici se obično opisuju kao pobornici „jeftinog populizma“, „političari koji se plaše suda ljudi koji s teškoćom čitaju i tabloide“. Makron se ne usteže da o njima i njihovim biračima govori sa krajnjim prezirom.

Gde je, zaista, prava Evropa? Da li su istinski Evropljani samo oni koji „slušaju Šopena uz toplu čokoladu“, tehnokrate i menadžeri multinacionalnih korporacija i svemoćnih banaka osuđeni na uspeh, i njihovi glasnogovornici – liberalni političari Makronovog tipa? Ili su Evropljani i francuski železničari i radnici, pobunjeni pariski studenti i milionska armija nezaposlenih – svi oni koji jednodušno odbacuju Makronove „reformske planove“, uključujući i njegovu reviziju zakona o radu, zato što u njima vide rušenje poslednjih ostataka radničkih prava?

„Evropa“, tvrdi Makron, „predstavlja jedino mesto u svetu gde su pojedinačne slobode, duh demokratije i socijalne pravde toliko blisko povezani“. Kakvu socijalnu pravdu ima na umu Makron? Odgovor na to pitanje možda pružaju njegove izmene važećeg zakona o radu, koje su već izazvale i nastavljaju da izazivaju snažne proteste, koji povremeno prete da parališu Francusku.

„Francuska se oseća kao da živi na vrhu vulkana“, primećuje jedan komentator. Francuski sindikati svakodnevno najavljuju nove proteste, a Žan-Luk Melanšon, koji je na proteklim izborima osvojio gotovo 20 odsto glasova, poziva na moralnu pobunu protiv „društvenog državnog udara“.

Makronov „kopernikanski obrat“ zapravo se svodi na demontiranje postojeće socijalne države ili onog što je od nje ostalo i na potpunu deregulaciju radnih odnosa. Kako primećuje naučni saradnik RAN Jelena Filipova, ovde je u stvari reč o „uvođenju američkog liberalnog modela uređenja radnih odnosa koji ukida evrokontinentalni koncept prava na rad“. I to je Makronova „demokratska revolucija“ po meri Evropljana.

Nejednakost u globalnom selu

Prošle godine u Davosu, na najvećem svetskom okupljanju liberalnih elita, iznet je zaprepašćujući podatak: da svega osmoro pojedinaca raspolaže bogatstvom od 426 milijardi dolara, baš kao i 3,6 milijardi najsiromašnijih na planeti. Ovakva nejednakost nikad nije bila viđena u istoriji. Kako primećuje Slobodan Reljić, „ova polovina čovečanstva koja staje na drugi tas liberalne vage nisu invalidi nesposobni za rad, osobe zaostale u razvoju, rođaci smeđovratih tropastih lenjivaca. Ne, normalan svet…. A onda – liberalnim učinkom napravljeni toliko siromašnim. I to sve u ’globalnom selu’, gde je navodno sve postalo tako blizu. Nijedan faraon, cezar, kan, car, šah, sultan, kralj, nikakvi Staljini i Hitleri nisu uspeli da stvore svet tolikih razlika. Nikad i nigde“. Ali čak ni to nije vrhunac. „Vrhunac je apsolutna bezosećajnost takvog liberalnog sveta pred tom činjenicom.“

Makron je ponikao iz tog „liberalnog sveta“ i on bez rezerve predstavlja njegove interese, vrednosti i ideale. Mogu li njegov patos i retorika zaraziti radničku klasu – pojam koji je, poput reči „eksploatacija“, postao tabu za „progresivne medije“? Jednako kao što ne okleva da na pariske studente, koji su se solidarisali s pobunjenim radnicima, pošalje policijske jedinice opremljene za razbijanje protesta, ovaj „poklonik vladavine prava“ se ne usteže ni da naredi učestvovanje u bombardovanju jedne suverene zemlje – Sirije, i to na osnovu optužbi koje vređaju inteligenciju.

Javno iskazana želja Makrona da Zapad i Francuska ostanu u Siriji – „skoro na trajnoj bazi“, čak i onda „kad poslednji terorista bude ubijen“, kako bi gradili „novu Siriju“ – odviše podseća na „novu Libiju“, koju je stvorio njegov prethodnik Nikola Sarkozi. I ilegalne akcije u frankofonoj Africi prizivaju mračna poglavlja francuske kolonijalne istorije. Treba li podsećati da je Libija zemlja koja je posle zapadne intervencije beznadežno potonula u haos i u kojoj se sve do danas nastavlja krvava agonija građanskog rata?


Sintetički proizvod Žaka Atalija

Posle „50-minutnog rata“ u Siriji, i Dojče vele je promovisao francuskog predsednika u „novog evropskog vođu“: „EU i svet sada vide novog francuskog predsednika: otrežnjenog, ozbiljnijeg i odlučnijeg nego ikada – Makron, nesumnjivi autoritet i glavni komandant. Time on izrasta u državnika u koga sve njegove kolege iz EU upiru pogled…“ Prethodno ga je magazin Figaro nazvao „republikanskim monarhom“, poredeći ga sa Lujem XIV, Kraljem Suncem. Po pariskim kuloarima, a sve češće i u štampi, nazivaju ga i „princem“ ili „kraljem republike“. Poredili su ga i sa Napoleonom, „kraljem pomiriteljem“ Anrijem IV, Kenedijem, pa i sa samim Jupiterom.

Emanuel Makron kao novi lider globalizma zapravo je izbor uticajnog francuskog mislioca Bernar-Anrija Levija, koji je o njemu već napisao „proročanske“ reči: „Šta god da donosi budućnost, centralna činjenica je očigledno jasna: Makron je video ono šta su njegovi prethodnici samo naslućivali. On je instrument ili prepreka za dalekosežne događaje koji se oblikuju pred našim očima.“

Levijev izbor možda i ne treba da nas čudi: bivši bankar Makron je već ranije prozvan „sintetičkim političkim proizvodom Žaka Atalija“, još jednog uticajnog ideologa globalizma. Meteorski uspon Emanuela Makrona tesno je vezan za njegovo ime.

Drugim rečima, pošto je Amerika odustala od namere da predvodi veliki globalistički projekat, novi centar i motor globalizma trebalo bi da postane temeljno „reformisana“ EU, i to na način koji nudi Makron. Trampova Amerika, napisao je krajem prošle godine francuski mislilac, već je izdala globalizam, a „Pax Americana se potom srušila kao kula od karata, što je geopolitički ekvivalent krahu berze“. Posle Amerike, na redu je Evropa. Ima li Evropa za to volje i snage?

Makronov plan je mrtvorođenče

„Disfunkcionalnost EU više nije održiva“, izjavio je nedavno francuski predsednik. „EU je suviše slaba, suviše spora i suviše neefikasna.“ Model evropskih integracija kakav smo do sada poznavali je iscrpljen, evropske institucije su paralisane, a projekat zacrtane evropske budućnosti se nezadrživo kreće ka dezintegraciji ili je ona već uveliko u toku.

Može li, međutim, EU uopšte biti reformisana onako kako to zamišlja Makron, prema receptima iz njegove „čudotvorne kutije“, koja više liči na spisak lepih želja nego na konkretan politički program? Kada je reč o EU, ona je i do sada počivala na osovini Pariz–Berlin. Posle izbora održanih u septembru, Nemačka tone u sve dublju političku krizu. To nemačku kancelarku dovodi u delikatan položaj. Ali EU ne čine samo Nemačka i Francuska. Predložene reforme već je odbacio niz zemalja Centralne i Istočne Evrope, a dubljim integracijama suprotstavlja se i grupa severnih članica (Holandija, Danska, Švedska, Finska, Irska i baltičke republike), koje su o tome već zauzele jasan zajednički stav.

Konačno, ukoliko reforme koje predlaže Makron zaista dovedu do stvaranja snažne evropske zajednice, da li će takva Evropa postati novi centar globalizacije koji će preuzeti „zastavu slobode“ iz ruku posustale Amerike – Amerike koja se sve više okreće (ekonomskom) nacionalizmu, u znaku devize America first, i nije nimalo naklonjena EU? Prema izjavi Donalda Trampa datoj u Mičigenu, neposredno po susretu sa Makronom i Merkelovom, EU je stvorena „kako bi potkradala Ameriku“. Tramp je, u stvari, najavio nastavak trgovinskog rata sa Kinom i EU, uz poruku da je „doba katastrofalnih trgovinskih sporazuma prošlost“.

Kakvu budućnost može da očekuje EU bez podrške svog, još uvek moćnog „transatlantskog partnera“? Tu podršku zatražili su najpre Makron 23. aprila, potom Merkelova u Vašingtonu 27. aprila. O stavu SAD prema budućnosti EU možda najbolje govori ocena predsednika komiteta Kongresa za Evropu i Evroaziju Dejne Rorabahera, „da je EU na putu da nestane i da je moguće da dođe do nove vrste koalicije iz Centralne i Istočne Evrope, koja bi mogla da obuhvati Balkan i zemlje poput Austrije, Poljske, Češke, Mađarske, a možda i Rumunije, Bugarske i Srbije“.

Sve u svemu, zaključuje ruski geopolitičar Aleksandar Dugin, „Evropa, a to je jedino u šta ne treba sumnjati, sigurno neće postati novi centar globalizacije. Ona nema ništa od onoga što je potrebno za to: ni potencijala, ni volje, ni snage“. Kao što ni Francuska više nema potencijala da pokrene „ponovnu evropsku izgradnju“. Makronov plan za obnovu je mrtvorođenče, konstatuje nemački Špigl, dok Njujork tajms ocenjuje da se grandiozno zamišljen plan „upravo raspada pred našim očima“.

Evropa, između računice i strasti

Kada Makron govori o Evropi, piše nemački Špigl, „on to čini iz posvećenosti, zračeći energijom i strašću. Dok govori, on poskakuje poput boksera u ringu, a ispred njega je šest punih čaša vode…“ Jednom rečju, „on se ne stidi velikih ideja, a ni pokazivanja strasti i patosa“.

Stvarnost je, međutim, mnogo prozaičnija od toga. S jedne strane ove osovine je Nemačka, koja postaje sve osamljenija, ne samo unutar EU – s druge oslabljena Francuska, kao poslednji „iskreni nemački saveznik“. Francuska se već dugo nosi s očajnim stanjem svojih javnih finansija, a francuske banke se nalaze na ivici bankrotstva. Kako primećuje Siniša Ljepojević, „te banke su, kao i u Nemačkoj, kreditirale francuski izvoz, a sada se ti krediti ne vraćaju niti će biti vraćeni“. Ispod naglo obnovljenog evroentuzijazma krije se nesigurna nada da će francuske finansije i bankarski sistem biti spaseni tuđim – i to nemačkim – novcem.

Sudeći prema izjavi datoj za ZDF, Merkelova je više nego uzdržana prema predlozima Makrona: ona ne želi „preklapanje garancija i odgovornosti, niti da (državne) dugove jednostavno pretvorimo u zajedničke“. „Pojednostavljeno rečeno“, dodaje komentator Dojče velea, „Nemačka nema nameru da plaća dugove Francuske i drugih zemalja ukoliko ne dobije nešto zauzvrat“. A tu je i zjapeća „finansijska rupa“ stvorena izlaskom Britanije iz EU. Nemačka je za sada pokazala spremnost da „pokrije deo te rupe“.

To je stav nove vlade, ali ne dele baš svi Nemci evroentuzijazam nemačke kancelarke.


Nemci će platiti za sve

Kritičari predloženih reformi u Nemačkoj upozoravaju na opasnost od stvaranja „unije transfera i dugova“. Za Klemensa Fuesta iz minhenskog ekonomskog instituta Ifo, poglavlje (nemačkog) koalicionog ugovora o Evropi doslovno je „katastrofalno“, budući da će Nemačka plaćati više, a da za to ne traži nikakve protivusluge: „Taj program može da se baci u kantu za đubre i da se (umesto njega) napravi novi.“

„Makronova želja da francusko-nemački savez transformiše EU“, piše Politiko, „sada se razbija o zid nemačke inertnosti“. Formiranjem takozvane velike koalicije u Berlinu, politička kriza u Nemačkoj nije okončana. Zapravo, „Nemačka je tek ušla u stanje političke krize“, kaže za Pečat Manuel Oksenrajter, nemački politički komentator i urednik magazina Cuerst: „Angela Merkel i njena vlada sprovode potpuno deformisan politički program, u inostranoj kao i u domaćoj politici. Sve veći deo stanovništva odbacuje ovaj program i izlazi na ulice protiv Merkelove i njene vlade. Politička budućnost Nemačke nikad nije bila toliko nesigurna i nestabilna, još od bezuslovne kapitulacije nemačke vojske 1945. godine.“ To je realnost na koju će u svom četvrtom mandatu nemačka kancelarka morati ozbiljno da računa.

U odnosu na Nemačku, dodaje Oksenrajter, „Makron ima jednu prednost: da će Nemačka platiti za njegov evropski projekat, jer je Markon nešto poput njenog poslednjeg prijatelja u EU. ’Le boche payera tout’ (Švabe će platiti za sve), rugali su se Francuzi Nemcima posle Prvog svetskog rata. Merkelova je uspela da izoluje Nemačku svojom politikom pritiska na istočnu i južnu Evropu. Makron zna za tu svoju prednost“.

Građanski rat u Evropi

EU je zapravo klinički mrtva, a Markonova „evropska renesansa“ sve više liči na očajnički pokušaj spasavanja zajednice koju više ne vezuje nijedan zajednički princip. Evropska budućnost je sve neizvesnija, budući da je i sama Evropa, prema Makronu, pogođena „fascinacijom neliberalnim vrednostima“, što je dovodi u stanje „građanskog rata“ između liberala i „poklonika autoritarizma“, gde su „nacionalna sebičnost i egoizam postali važniji od onog što nas spaja“. U takvim okolnostima svako novo proširenje, uključujući i „proširenje na Zapadni Balkan“, postaje ili nemoguće ili besmisleno. Vlasti u Beogradu trebalo bi da ovu činjenicu uzimaju u obzir.

Makronov „novi projekat EU“ nema ništa zajedničko sa Evropom i njenim narodima, evropskom istorijom i tradicijom, pošto je Evropa za njega samo deo globalnog i globalizovanog sveta, kao puko „zajedničko tržište bez prepreka, koje nam omogućava da funkcionišemo kao blok od 28 nacija danas, a 27 sutra…“

„U prošlosti“, primetio je tokom prošlih izbora francuski mislilac Alen de Benoa, „poslovni krugovi i finansijska tržišta podržavali su predsedničke kandidate koji su prema njihovom mišljenju bili najviše u stanju da zaštite njihove interese… Ovog puta oni su odlučili da predstave jednog od svojih.“ Izbor je pao na Emanuela Makrona.

Tako je stvorena „poslednja nada Evropljana“. Prema opažanju Alena de Benoa, Makron nije sposoban da odlučuje: on je „algoritam, sintetička slika, milioner iz telekomunikacione industrije, svirač na fruli koji je programiran da pleše na konopcu za one koji ne vide dalje od svog nosa. On je kandidat Kaste, kandidat dominacije i moći. On je libertarijanac-liberal koji Francusku vidi kao ’start-ap’ i sanja o ukidanju granica… On je čovek globalizacije, migracionog haosa i univerzalne radne nestabilnosti, vođa ’progresivnih’ nasuprot onim koji više ne veruju u progres jer su uvideli da on ne poboljšava njihove živote već, naprotiv, zamračuje njihovu svakodnevicu.“

To je, u grubim crtama, i orvelijanska, distopijska slika evropske budućnosti koju obećava „Markonova vizija“: Evrope obespravljenih, iskorenjenih i marginalizovanih individua, izložene migracionim tokovima i hirovima tržišta, oštro podeljene na elite i one koji to nisu; Evrope rastućih ideoloških, klasnih, rasnih i verskih razlika; Evrope „progresivnih“, urbanih i liberalnih naspram „zaostale“ i radničke Evrope, koja ne razume Makronov evropski patos ni značaj „evropskih perspektiva“ o kojima on govori a čije račune na koncu plaćaju oni sami.

Piše: Boris Nad za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *