Kako je Kosovo prestalo da bude Turska

Objavljeno: 11.5.2018.


Piše: Filip Rodić




Mnogi analitičari trenutne odnose Srbije i Turske smatraju najboljim još od vremena kralja Aleksandra i Kemala Ataturka. Ovakvo viđenje stvari nikako nije neosnovano, a do zbližavanja je došlo što zbog bilateralnih interesa, što zbog potresa na širem geopolitičkom planu

Od 2013. godine kada je predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan u Prizrenu izjavio da je „Kosovo Turska i da je Turska Kosovo“ proteklo je mnogo vode Savom i Dunavom, a još više Bosforom. Ta voda odnela je sa sobom najveći deo potencijalnog neprijateljstva i otvorila sasvim nove mogućnosti saradnje ne samo na ekonomskom nego i na političkom nivou. Ovog ogromnog potencijala svesni su i u Beogradu i u Ankari i to je jasno demonstrirano u više navrata, posebno tokom upravo okončane posete predsednika Srbije Aleksandra Vučića Turskoj.

Ankara se od te 2013, a posebno od 2016, našla u potpuno drugačijoj geopolitičkoj poziciji. Na južnim granicama, u Siriji i Iraku njena uloga je promenjena iz američkog u ruskog saveznika koji više ne povlači poteze u saglasju s Vašingtonom, Rijadom ili Tel Avivom, nego sa Moskvom i Teheranom uz poštovanje interesa i zvaničnog Damaska. Na istoku je sveprisutan latentni sukob s Jermenijom u kojem sve konce praktično drži Rusija. Na onome što je uslovno rečeno zapad, postoji sve izraženiji sukob sa Sjedinjenim Državama i NATO-om, a nešto diskretnije i sa Evropskom unijom. Jedini preostali smer u kojem Turska danas može konstruktivno da širi svoj uticaj je Balkan, a u Ankari su svesni da je sada nemoguće krenuti tim putem zaobilazeći ili, još gore, antagonizujući Srbiju.

KAMEN U CIPELI Odnose Srbije i Turske poslednjih deceniju i više najviše je, svakako, žuljalo pitanje Kosova čiju je jednostranu nezavisnost Turska priznala odmah, samo dan nakon proglašenja, i za koju je snažno lobirala, pre svega u Organizaciji islamske saradnje. Sada je indikativno da se ovo pitanje tokom susreta najviših zvaničnika Srbije i Turske više gotovo i ne pominje, a još više je značajno se „bratski odnosi“ Ankare i Prištine urušavaju sasvim pristojnim tempom. Stiglo se dotle da Erdogan otvoreno preti predsedniku vlade u Prištini Ramušu Haradinaju da će „morati da preuzme odgovornost“ i da će „okončati karijeru“. Konkretan povod za ovakav „emotivni“ istup turskog predsednika bilo je pitanje izručenja nekoliko turskih državljana, pripadnika gulenističkog pokreta, koji su se nalazili na teritoriji Kosova. Razdor između Prištine i Ankare dublji je od nekoliko gulenista i uzrokovan je suštinski time što prištinska administracija, kako je to Haradinaj sam priznao, nema sopstvenu spoljnu politiku, nego sledi Vašington, a Vašington je postao žestoko suprotstavljen zvaničnoj Ankari. Ako se stvari na širem geopolitičkom planu budu razvijale sadašnjim smerom, može se očekivati i da Ankara i Priština uđu u otvoreniji sukob, dok bi veze Srbije i Turske mogle samo da jačaju.

Slična, ali daleko blaža, promena kursa mogla bi se očekivati i u BiH. Iako Republika Srpska s razlogom zazire od uticaja Ankare u Bosni i uprkos snažnom porodičnom prijateljstvu koje veže Bakira Izetbegovića sa Erdoganom, Ankara bi u budućnosti mogla da ima lekovitu ulogu u ovoj bivšoj jugoslovenskoj republici. Dok Izetbegoviću rejting u Federaciji pada, Erdoganova podrška na predstojećim izborima mogla bi da ga osnaži, ali verovatno je da turski lider u pomoć neće pritrčati samo iz ljubavi. Da porodična ljubav u ovom slučaju nije bogomdana, pokazao je primer susreta Erdogana sa predsednicom Hrvatske Kolindom Grabar Kitarović koja mu je zatražila pomoć u sporu oko izmena izbornog zakona u BiH. Kako je profesor Nenad Kecmanović ocenio, tu je došlo do „kurcšlusa“, „jer su u Sarajevu jako negodovali zbog tog susreta“ i jer su se bosanski muslimani „osetili povređenim što Erdogan sa Kolindom nešto radi u prilog hrvatske strane“. S druge strane, koliko je bosanskim muslimanima važna podrška Turske, toliko je i Republici Srpskoj važna pomoć Rusije i nije nerazumno očekivati da bi Putin i Erdogan u duhu svog novog prijateljstva i saradnje mogli pomoći da se zaleče i neke rane u odnosima Banjaluka–Sarajevo uz, naravno, pomoć Beograda. Pitanje je samo koju će stranu u trvenjima između Ankare i Vašingtona Sarajevo, odnosno Bakir Izetbegović izabrati. Priština je, reklo bi se, već izabrala.

U kontekstu odnosa Beograda i Ankare i uopšte turske uloge na Balkanu važno je na umu imati i srozavanje odnosa Turske sa Briselom i najjačim članicama EU. Dok je sporazum o migrantima još na snazi i funkcioniše na, reklo bi se, dobar način jer nema više milionskih izbegličkih talasa, izveštaj Evropske komisije o napretku Turske je nikad gori i Ankara je njime veoma nezadovoljna. Dok se do sada uglavnom govorilo o „stagniranju“ Turske u procesu približavanja, danas se navodi da ta zemlja krupnim koracima nazaduje i njena evropska perspektiva je praktično zatvorena. Isto bi se, malo uvijenije, moglo reći i za evropsku perspektivu Srbije i ostatka onoga što se naziva „zapadnim Balkanom“.

EKONOMSKI ODNOSI Nije slučajnost što se putanja ovonedeljnih Vučićevih poseta poklapa sa trasom budućeg gasovoda „Turski tok“. Iako verovatno nije imao nikakvu svesnu nameru da igra na simboliku „Turskog toka“, državni interesi su Vučića naveli da ide baš tim putem. I sam je u Ankari ukazao koliko je i Srbiji važan ovaj rusko-turski projekat. „Želim da čestitam Turskoj na uspešnoj realizaciji projekata gasovoda TANAP, a posebno ’Turskog toka’. Nama je potrebno da nabavljamo gas. Ako Ukrajina zatvori gasovod, Srbija i Turska će se još više povezati“, rekao je Vučić. Interes za saradnju je obostran i Erdogan želi da se razmena njegove zemlje sa Srbijom, koja je prošle godine iznosila milijardu dolara, poveća na dve milijarde, da bi na kraju dostigla i brojku od tri milijarde dolara. Pored „Turskog toka“, za Balkan u celini je izuzetno važna i izgradnja auto-puta koji bi povezao Beograd i Sarajevo, o čemu je potpisan memorandum, a odabrana je i turska kompanija koja treba da radi projektnu dokumentaciju i da dâ predloge za finansijsku konstrukciju. Prema navodima srpskih zvaničnika, očekuju se i nove turske investicije i u tekstilnu industriju, ali i u poljoprivredu, što je sektor u kojem Turska vidi najveći potencijal za ulaganja u Srbiju. Najavljuje se i da je nekoliko kompanija iz Turske spremno da već ove godine otvore svoje pogone u Kraljevu, Lazarevcu, Malom Zvorniku, Požarevcu i Kragujevcu.

Piše: Filip Rodić za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *