NEMA NADE ZA „ZLATNU EVROPU“

Objavljeno: 6.5.2018.


Piše: Dejan Lukić




Da li je moderna Britanija poput Engleske u 16. veku duboko podeljena iznutra i sa gotovo istom nacionalnom dilemom, i da li se iz istorije mogu izvući pouke?

Britanija je trenutno u grču i na mukama kako da se, sa što manje troška, evakuiše iz Evropske unije, ali možda bi istorija mogla da pritekne u pomoć?

Aktuelni šef britanske diplomatije Boris Džonson proklamuje nedavno urbi et orbi da Ujedinjeno Kraljevstvo treba, jednostavno, da se drži rezultata narodnog referenduma na kome su se Britanci većinski izrazili za napuštanje Unije. Lakonski rečeno, ali bez respekta prema istoriji koja je na Ostrvu uvek bila –„učiteljica života“, mada često oblikovana prema britanskoj ćudi, ukusu i interesu.

FANTAZMOGORIJA O ZLATNOJ EVROPI Od kako je u Evropi počeo da lebdi duh ujedinjenog Kontinenta, pamte se i vremena kada je upravo Boris Džonson podsećao na ideju i viziju Adolfa Hitlera o jednoj ujedinjenoj Evropi „ali samo drugačijim metodama“. To bi prevedeno na engleski značilo – kako u jednoj nedavnoj analizi ispisuje Piter Frankopan („Ivning standard“) – da bi u toj i takvoj „Evropi fantazije“ Britanci mogli da se slobodno kreću, rade, propovedaju, putuju, stanuju, studiraju i žive na njihov britanski način, dakle „u domovini za sve istorije i etnicitete“.

Na Ostrvu se, tu i tamo, još dobro drži ovakva fantazmogorija o „zlatnoj Evropi“ kakvu je, izgleda, primio k srcu i Boris Džonson, mada i on ne previše glasno i eksplicitno. Zaljubljenici u ovakvu himeričnu Evropu gde cvetaju svi cvetovi uglavnom su alergični na „učiteljicu života“. Piter Frankopan, autor zanimljive knjige „Svileni putevi i nova istorija sveta“, naziva ovu Džonsonovu sanjariju o cvetanju svih cvetova u „zlatnoj Evropi“ lakomislenom konstrukcijom i fantazijom: „Neki odgovorni ljudi“, piše, „vide ne samo budućnost nego čak i prošlost kao materiju podložnu politički podobnim tumačenjima.“

Boris Džonson, nastavlja Frankopan, kada govori o nekoj himeričnoj budućnosti očigledno nije listao stranice istorije koje nas podsećaju kako su izbeglice i migranti iz vizantijskog Konstantinopolja galvanizovali evropsku umetnost i prosvetu donoseći sa sobom tekstove i ideje iz vizantijske imperije dok su glavom bez obzira bežali ispred Turaka.

Današnja Britanija je daleko od nekadašnje „zlatne Britanije“. Britanci su postali malo više lenji, troše previše vremena igrajući golf, oslanjaju se i dalje na nekadašnju slavu i uspehe – naprosto nisu više nekadašnji pravi protestanti.

KAO U VREME HENRIKA OSMOG Pozivanje na bogatu istoriju nije više atrakcija ni u današnjoj Britaniji. Stoga je korenita reforma zemlje prvi posao koji očekuje današnje Ujedinjeno Kraljevstvo.

Kao i daleke 1530. godine, u vreme Henrika Osmog, Engleska je poput današnje moderne Britanije bila zemlja duboko podeljena iznutra i sa gotovo istom nacionalnom dilemom. U toj dilemi je dominirala, kao i sada, podela na one koji su videli budućnost Kraljevine u „osami“ Engleske, i one koji su bili užasnuti od same pomisli na ekonomske i duhovne posledice „usamljene“ Engleske, otkačene od evropskog kopna… Podela je imala verifikaciju u praksi: katastrofalne posledice, netoleranciju, krv i nasilje – stanje koje će već sledećeg stoleća dovesti do građanskog rata. U tom ratu „oni koji su secovali na pogrešnog konja, s pravom ili ne, izašli su ruiniranih života, ako već nisu i glavom platili“.

Iz ove nacionalne havarije deo Ostrva koji se zvao Engleska izašao je kao pobednik: zato što je po većini ovdašnjih istorijskih ocena Engleska, za razliku od drugih delova Ostrva, imala sposobnost, ideje i snagu da postane globalna, morska, gusarska, individualistička i liberalna sila.

Današnji nostalgičari na Ostrvu ostaju entuzijasti ideje da je ovakav procvat Britanije moguć i danas iako Ujedinjeno Kraljevstvo u ovakvu budućnost ulaže isuviše malo. Prošle godine, na primer, samo oko pet stotina britanskih studenata završili su studije ruskog, arapskog ili kineskog jezika. To bi teško moglo da bude platforma za globalnu Britaniju, pogotovo kada se podaci uporede sa „onom“ Britanijom koja je, da bi postala globalna imperijalna sila, morala da prođe kroz decenije „pametnog investiranja“ u luke i brodogradnju, dok su diplomate i emisari učili jezike zemalja u kojima su se pružale izgledne mogućnosti za profit i uticaj: trgovci su se otiskivali u svet u potrazi za novim tržištima…

GUSARSKA, LIBERALNA SUDBINA Prilike za ovakvu lukrativnu invaziju sada su dramatično manje pa stoga i šanse za jednu globalnu Britaniju.

Današnje Ujedinjeno Kraljevstvo ne obećava sve cvetove, ali ostaje „radna etika“ kao pokretač prosperiteta kakav Britanija čuva, razvija i koristi, i danas: nekadašnje investicije u otvaranje novih tržišta.

Kada su Kolumbo i oni koji su ga sledili preplovili Atlantik, našli su Ameriku gotovo isključenu iz svetske trgovine ali je i takva Amerika otvorila puteve prosperiteta za „zlatnu epohu“ Evrope i sledstveno za zlatno doba same Engleske. Kao posledica toga Evropa se prvi put našla u centru globalne trgovine sa Engleskom u pročelju.

Istorija se ne ponavlja doslovno, ali ovdašnje aktuelne procene o budućnosti pozivaju se upravo na Englesku iz sredine 16. veka koja je poput današnje Britanije bila podeljena iznutra (danas 52% prema 48% na temu biti ili ne biti u EU).

Kao i danas, nekadašnja Britanija s početka 16. veka bila je podeljena na one koji su budućnost zemlje videli u Ujedinjenom Kraljevstvu na njegovom autohtonom, posebnom putu, i one koji u takvom „izolacionizmu“ vide mračne, ekonomske, duhovne, kulturološke i civilizacijske posledice. „Rezultat takvih podela bili su fanatična netolerancija, krvoproliće i nasilje koji su kasnije doveli do građanskog rata – porodice su se rasturile, neprijateljstva narasla, a oni koji su, s pravom ili ne, bili na slabijoj strani podele platili su najskuplju cenu.“

Iz ovakvog užasa engleski deo Ostrva izašao je kao „trijumfalni pobednik“ zahvaljujući tome što je Engleska, kako ceni Frankopan, sledila globalnu, pomorsku, gusarsku, individualističku, liberalnu sudbinu.

Zaključak je, održiv ili ne, da je Engleska imala „snagu i mudrost“ da investira u infrastrukturu kakvu danas predstavljaju luke na Temzi i u britanskim pomorskim gradovima: diplomate i emisari učili su strane jezike zemalja u kojima su se ukazale šanse i ekonomski interes: trgovci i industrijalci krenuli su u potragu za novim tržištima, kompanije su udruživale resurse i novac kako bi podelile rizike i neuspeh…

PRIČA KOJA SE NEVESELO ZAVRŠILA U Britaniji će se naći znatan broj onih koji veruju da bi ovakav model i danas imao svoje šanse: mada nešto prisebnije procene ne veruju u mogućnost ovakve reinkarnacije.

Kao koloritan doprinos ovakvom rasuđivanju, britanska štampa će, proteklih dana, objaviti kako je, spomenuli smo već, vrlo malo diplomaca na britanskim univerzitetima završilo studije ruskog jezika: sličan slučaj je sa arapskim ili kineskim jezikom. „Ovo ne može da bude platforma na kojoj se gradi moderna Britanija“, piše „Dejli mejl“.

Sve ovo i pored toga što je „radna etika“ u današnjoj Britaniji sačuvala njenu postojanost kavu su uostalom imali oni koji su se svojevremeno otiskivali u prekomorske avanture i nova otkrića sveta.

Današnji istoričari i političari uglavnom se slažu da su nekadašnje globalne avanture „protestantskog tipa“ otvorile puteve i prilike koje savremena Britanija uživa i da su uz to omogućile i „zlatno doba“ same Evrope.

U „Novoj istoriji sveta“ Frankopan ne očekuje da bi se ove prilike iz davnašnje Britanije ponovile u današnjoj Britaniji, pa je i razumljivo što još uveliko živi sećanje na Henrika Osmog koji je pokušao da iz imperije rimskog pape iščupa njegov „bregzit“ još u 4. veku, kako se ta priča neveselo završila i kako su istoričari tom delu istorije nadenuli ime „mračno stoleće“. Bilo je zaista „mračno“ ne samo u odnosu na Britaniju nego i u odnosu na celu Evropu – „privreda je atrofirala, građanski život kolabirao, a nade izneverene“ (Frankopan).

Ako je tačno da se istorija nikada doslovce ne ponavlja nego se vraća u spirali, onda bi bilo nade i za današnju Evropu sa njenom Evropskom unijom, mada, bar što se tiče Ujedinjenog Kraljevstva, nade za EU s ove strane Lamanša definitivno nema. Zato će, prošle sedmice, londonski „Standard“ preko cele stranice podsetiti kako je, istina, Henrik Osmi iščupao Englesku od papine jurisdikcije, ali je to dovelo do krvavog građanskog rata.

Piše: Dejan Lukić za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *