ODBROJAVANjE

Objavljeno: 15.4.2018.


Piše: Filip Rodić




NA IVICI ARMAGEDONA

Nikada u svojoj istoriji čovečanstvo nije bilo bliže potpunom uništenju nego što je sada. Ni trinaest paklenih dana iz oktobra 1962, kada je Kubanska kriza bila na vrhuncu, ne može se porediti sa situacijom u kojoj se danas nalazimo zbog Sirije – tada su na obe strane ipak bili razumni ljudi, što sada, izgleda, nije slučaj

Rusija obećava da će oboriti svaku raketu ispaljenu na Siriju. Spremite se, Rusi, jer one stižu, lepe i nove i „pametne“ – upozorio je u sredu ujutro „veliki raketaš“, američki predsednik Donald Tramp u nečemu što bi moglo postati prva objava rata preko „Tvitera“. Čovek koji nas je već doveo do ivice nuklearnog sukoba neobuzdano preteći severnokorejskom lideru Kim Džong Unu (kojeg je posprdno nazvao „malim raketašem“) iznenađujuće razumno je dodao da odnosi SAD i Rusije „nikada nisu bili gori, uključujući i Hladni rat“.

Rubikon je izgleda pređen kada Savet bezbednosti UN nije 10. aprila na vanrednoj sednici uspeo da se usaglasi oko rezolucije o Siriji. Prvo je Rusija uložila veto na američki nacrt rezolucije jer je taj dokument, kako je ocenio ruski predstavnik Vasilij Nebenzja, i osmišljen da njegova sadržina bude neprihvatljiva i da ne uspe, ne bi li se opravdala nelegalna akcija protiv Sirije. Usledile su dve bezuspešne ruske rezolucije od kojih je druga predstavljala ozbiljan pokušaj da se postigne kompromis i izbegne bilo kakva vojna akcija, jer je bila zasnovana na ranijem predlogu Švedske i predviđa ozbiljnu istragu međunarodne Organizacije za zabranu hemijskog oružja. Američka predstavnica Niki Hejli odbacila je ovakvu mogućnost optuživši Moskvu da krši princip nepristrasnosti i da želi da sama bira istražitelje i utiče na istragu drugim sredstvima. Ona se usudila da ovo izgovori pred Savetom bezbednosti iako je pre samo nekoliko dana ustanovljeno da su SAD još pred invaziju na Irak na ovo telo vršile pritisak koji se može porediti jedino sa mafijaškim načinom „poslovanja“. O ovome je svedočio prvi generalni direktor Organizacije, Brazilac Hoze Bustani, kojem je novoizabrani Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton 2002. godine ultimativno tražio da podnese ostavku sve uz otvorenu pretnju da će, ako odbije, „uslediti odmazda“, da se „pripremi za posledice“, te da „oni (SAD) znaju gde su mu deca“. Problem koji su SAD i Bolton imali sa Bustanijem sastojao se u tome što je, u predvečerje američke invazije pod izgovorom da Irak poseduje oružje za masovno uništenje, tvrdio da je ono „skroz uništeno“ i da „ništa nije preostalo“.

DA LI IMAMO POSLA S OPASNIM PSIHOPATOM? Kao što 2003. ni na koji način nije bilo dokazano da Sadam Husein poseduje bilo kakvo hemijsko ili drugo nedozvoljeno oružje, tako i danas nije jasno ni da li se hemijski napad u Guti uopšte dogodio, a kamoli da li iza njega stoji vlast Bašara Asada. Naprotiv, sve ukazuje da on nije imao ni sredstva, a još manje motiva da u momentu kada mu je potpuna pobeda nad teroristima nadohvat ruke povuče potez koji bi ga odvukao u sunovrat.

Posle ove sednice angloamerički napad na Siriju (uz vrlo aktivno lobiranje Izraela) deluje neizbežno i ovde situacija izlazi iz okvira zdravog razuma. S obzirom na to da je Rusija, još pre nego što su stvari dogurale ovako daleko, nedvosmisleno upozorila da će u slučaju napada na svoje snage u Siriji (a tamo ih ima bukvalno svuda gde su i zvanične sirijske snage) odgovoriti ne samo obaranjem ispaljenih raketa nego i uništenjem platforme sa koje su rakete lansirane, jasno je da je nemoguće napasti Siriju, a ne napasti istovremeno i Rusiju. Tada je Zapad još mogao da zauzme uravnoteženiji pristup i odmazdi pribegne tek kada se van svake razumne sumnje utvrdi da Asad zaista jeste poput bezumne zveri, da se bez ijednog logičnog razloga brutalno obračunava sa sopstvenim narodom. U ovom slučaju obraz je mogao biti sačuvan svima, a sada više ne. Jedna od strana mora biti poražena, što može voditi i porazu svih.

Zapad sada može izvršiti krajnje ograničeni napad poput onog prošlogodišnjeg na bazu Šajrat. Ovim bi američki jastrebovi mogli da na simboličan način pokažu snagu i šepure se pred svojom javnošću, ali danas, za razliku od pre godinu dana, čak i ovakav strateški i taktički zanemarljiv napad može imati užasne konsekvence. Tada su Rusi mogli da zažmure na jedno oko, a danas bi im to bilo mnogo teže da izvedu, a da se ne obrukaju. Na stolu je i mogućnost napada punog obima, kao što je bila agresija na našu zemlju1999. godine, ali se ruska reakcija ovaj put nikako ne bi ograničila samo na vraćanje premijera sa pola puta ka Vašingtonu, kao što je Jevgenij Primakov tada uradio. Moskva bi u ovom slučaju morala da uzvrati adekvatnim sredstvima, jer bi neminovno bili ugroženi ili ubijeni i njeni građani. A to znači rat čija bi se spirala teško zaustavila. Suštinski, za koju god opciju da se Zapad odluči, gubi kontrolu nad daljim tokom događaja i Moskvi prepušta odluku o tome kako će se stvari dalje razvijati. Povlačenje poteza kojim sebe lišavate bilo kakve mogućnosti da utičete na tok događaja nije karakteristika stratega nego kockara, i ukoliko Amerikanci sebi to dozvole, postaće svima jasno da se radi o psihički neuravnoteženom i suicidnom bolesniku, a ne garantu slobode, demokratije i sličnog.

KOJE SU RUSKE OPCIJE? Za razliku od SAD i ostatka Zapada, Rusija je, zasad, saterana uza zid i nema drugih opcija nego da se brani ukoliko bude napadnuta. Ipak, ona i dalje poziva na razum i uzdržanost. Dok je Tramp preko „Tvitera“ praktično objavljivao rat i pokazivao da se veliko dugme za lansiranje „pametnih raketa“ nalazi u rukama ludih ili glupih ljudi, Putin je izražavao nadu da će pobediti razum. „Stanje u kojem se svet nalazi ne izaziva ništa osim zabrinutosti. Situacija u svetu postaje sve haotičnija“, rekao je on i dodao da se „uprkos tome, ipak nada da će zdrav razum prevladati.“ Rusija nikako ne želi da bude uvučena u ozbiljan sukob sa SAD u Mediteranu, koji bi se lako proširio, ali ne sme sebi ni da dozvoli da bude nemi posmatrač u potencijalnom napadu na Siriju, jer bi to pokazalo njenu slabost i navelo Vašington da dodatno eskalira sukob. Zbog toga odgovor Moskve mora biti odmeren, ali čvrst i ne sme predstavljati potpuno poniženje Amerike. Za početak (a nadajmo se da bi, ako dođe do toga, to bio i kraj) najbolja varijanta za Rusiju bi bila da uspešno obori sve američke rakete, bez napada na platforme sa kojih su ispaljene. Izostanak uzvratnog udarca na američke brodove ili avione moguć bi bio, naravno, samo u slučaju da niko od Rusa prisutnih u Siriji ne strada u napadu.

Ako Rusija uspe da Vašingtonu demonstrira da su njeni odbrambeni sistemi sposobni da američke rakete pretvore u vatromet nad sirijskim nebom, Amerikanci bi mogli da se povuku, ali ukoliko nastave tvrdoglavo da napadaju, ruski odgovor bi morao biti sve žešći i, po mogućstvu, bez smrtnih posledica po američke vojnike, sve dok među Rusima nema žrtava. U suprotnom Moskva će imati svako pravo na samoodbranu i uništenje američkih ciljeva.

Vrlo ohrabrujuća činjenica za Rusiju je i to što u ovom trenutku u otporu Americi ona nikako nije sama. Ovo je nedvosmisleno jasno prilikom posete Moskvi 4. aprila stavio do znanja i kineski ministar odbrane Vej Fenge. „Doputovao sam u Rusiju kao novi ministar odbrane Kine kako bih svetu pokazao na koliko visokom nivou su naši bilateralni odnosi i koliko je čvrsta odlučnost naših oružanih snaga da ojačaju stratešku saradnju. Kineska strana je došla (u Moskvu) da bi pokazala Amerikancima koliko su bliske veze oružanih snaga Kine i Rusije… Došli smo da vas podržimo“, rekao je on. Važno je da je Fenge naveo Ameriku jer nije u kineskoj prirodi da olako iznose stavove kojih ne nameravaju da se drže i ovde se radi o do sada neviđenoj vrsti podrške upućene Moskvi iz Pekinga. Podrška je ponovljena i tokom glasanja o ruskom nacrtu rezolucije u Savetu bezbednosti, a i pred glasanje iznetim upozorenjem kineskog ministarstva spoljnih poslova Zapadu da ne interveniše u Siriji. Ovo ima utoliko veću težinu jer su i odnosi Pekinga i Vašingtona na najnižem nivou od kako su ponovo uspostavljeni u vreme vladavine Ričarda Niksona 1972. godine i jer se trgovinski rat među njima rasplamsava.

S druge strane, američki saveznici kao da se kolebaju. Britanska premijerka Tereza Mej izjavila je posle glasanja u Savetu bezbednosti (gde je nastup predstavnice Velike Britanije Karen Pirs obilovao glupošću i bahatošću) da je potrebno obezbediti još dokaza pre pokretanja bilo kakve akcije protiv Sirije (što je čudno, budući da joj u aferi Skripalj dokazi i nisu bili baš toliko neophodni). Ubrzo je, međutim, „prelomila mozak“ i zauzela još oštriji stav nego ranije, rekavši da je spremna da zaobiđe parlament ukoliko to bude bilo potrebno da bi se izvršio napad na Siriju. Predsednik Francuske Emanuel Makron, čija bi zemlja takođe trebalo da učestvuje u agresiji, samo što nije kleknuo na kolena i zamolio Rusiju da mu oprosti što mora da učestvuje u Trampovom maltretiranju Asada. „U ovom okviru nastavićemo da razmenjujemo tehničke i strateške informacije sa svojim partnerima, posebno sa Britancima i Amerikancima, i u narednim danima ćemo objaviti svoju odluku“, rekao je Makron 10. aprila i brže-bolje dodao: „Odluka koju donesemo ni u kakvom slučaju neće biti usmerena protiv saveznika (Asadovog) režima ili bilo koga drugog, nego protiv hemijskih kapaciteta režima. Ako donesemo takvu odluku.“

KOLIKO VREMENA IMAMO? U trenutku dok pišemo ovaj tekst (sreda, 11. april) sprovode se intenzivne pripreme za udar i kontraudar. Da su šanse da se SAD odluče za napad velike, najjasnije pokazuje upozorenje Evrokontrola, evropske agencije za kontrolu vazdušnog saobraćaja, koja je 10. aprila upozorila vazdušne kompanije da budu spremne na mogućnost da rakete polete na sve strane. „Zbog mogućih vazdušnih napada na Siriju raketama vazduh-zemlja i/ili krstarećim raketama u naredna 72 sata, i mogućnosti da dođe do prekida rada radio-navigacione opreme, potrebno je pažljivo planirati letove u Istočnom Mediteranu“, navodi se u upozorenju.

Prema raspoloživim podacima jedini američki brod koji bi odmah mogao da se upotrebi za napad na Siriju, raketni razarač „Donald Kuk“ (onaj što su ga ruski piloti maltretirali u Crnom moru 2014) isplovio je u ponedeljak iz luke u Larnaki put Sirije. Ovaj brod raspolaže sa 56 krstarećih raketa tomahavk, što je približno broj projektila koji su ispaljeni u prošlogodišnjem neslavnom napadu na sirijsku bazu Šajrat (od 59 raketa samo 23 su pogodile mete). Ekspediciona borbena grupa koju predvodi amfibijski jurišni brod „Ivo Džima“ po poslednjim podacima nalazi se u Arapskom moru i za putovanje do Sirije joj je potrebno nekoliko dana, dok bi borbena grupa okupljena oko nosača aviona „Heri Truman“ do svog odredišta u Sredozemlju trebalo da stigne za nedelju dana. U zavisnosti od toga za koju opciju se odluči Donald Tramp i od obima napada koji bi izveo, do udara može doći i pre nego što se ovaj broj „Pečata“ pojavi na kioscima, ali i za nedelju dana.

A Rusija je, čini se, već spremna za svaki scenario. Borbena gotovost ruskih snaga podignuta je na najviši nivo 10. aprila, a 8. i 9. aprila Crnomorska flota je isplovila iz svojih luka u otvoreno more. Takođe, postoje indicije i da je između 11 i 15 ruskih brodova koji su se nalazili u Tartusu isplovilo iz ove luke, zvanično da bi učestvovali u vežbama sa bojevom municijom. A za to vreme „Šarl de Gol“, jedini nosač aviona kojim Makron raspolaže, nalazi se na remontu.

Ukoliko se Amerikanci i njihovi sateliti odluče da udare na Siriju, Moskva će ili adekvatno odgovoriti, ili će izgubiti sav kredibilitet mukotrpno građen tokom proteklih godina i vratiti se na nivo posrnulog džina iz devedesetih godina. Ako je suditi po ranijem iskustvu, kada se Bil Klinton u jeku seks-skandala sa Monikom Levinski odlučio za napad na SR Jugoslaviju, ne piše nam se dobro, jer Trampa trenutno muči afera sa porno-zvezdom Stormi Denijels.

Piše: Filip Rodić za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *