KAKO SAD ŠIRE GLOBALNI NERED?

Objavljeno: 15.4.2018.

Piše: Zoran Milošević

Pouzdan signal da se SAD zaista kreću ka miru, odnosno odricanju od rata i sejanja haosa po svetu, biće otkazivanje poslušnosti američkih političara CIA. Za sada takvih signala nema, kaže Nikolas Dejvis.

Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je početkom aprila 2018. godine na Međunarodnoj konferenciji o bezbednosti, komentarišući američku spoljnu politiku na Bliskom istoku, rekao da „SAD ovde čuvaju situaciju ʼkontrolisanog haosaʼ, kako bi opravdali svoje vojno prisustvo“. Takođe je komentarisana i vest da je američki predsednik Donald Tramp hteo da povuče američku vojsku iz Sirije, ali ga nisu podržali u Pentagonu i CIA, a ni u Ministarstvu spoljnih poslova. Posle ove konferencije na kojoj je učestvovalo više od 850 eksperata i političara iz oko 85 država, mediji su počeli da se bave pitanjem kako je moguće da predsednik nema podršku takvih institucija, zatim „kako SAD šire haos po svetu, zašto ne može da se ova politika promeni i šta nas čeka u budućnosti?“.

Odgovor na sva ova pitanja, a posebno na poslednje možda je najbolje izrekao Nikolas Dejvis za portal antiwar.com. „Mirotvorac Obama je produžio rat za još osam godina, ali se CIA nada da će haos proširiti na veći deo sveta i posle njega.“ Prema njegovom mišljenju, da bi se Tramp obračunao sa ovim nasleđem (posebno „dostignućima“ Baraka Obame), potrebno mu je mnogo više resursa i podrške nego što ima. Naime, CIA je stvorila čvrste veze sa Britanijom, Francuskom, arapskim monarhijama i uvećala vojni budžet do nezamislivog nivoa. Pored toga Obamin „rat sa terorizmom“, pokriven globalnom propagandom, stvorio je i stvara više problema nego što ima rešenja. Trampova želja „da učini Ameriku ponovo velikom“ i da „reši inostrane probleme“ se beznadežno razilazi sa njegovim agresivnim i siledžijskim pristupom svakom međunarodnom problemu. Da su SAD na ovaj način mogle da reše bilo koji problem, već bi sve bilo rešeno, ali nije. Ni jedan jedini. Čak ni krasnorečje i miroljubive izjave koje emituju američki mediji tokom svake predizborne kampanje više nikoga ne mogu da obmanu.

KO VLADA SJEDINjENIM DRŽAVAMA To potvrđuju i informacije dobijene od bivših saradnika američkih tajnih službi i armije. Na primer, pukovnik američke vojske Flečer Pruti bio je rukovodilac specijalnih operacija Ujedinjenog komiteta načelnika štabova od 1955. do 1964. godine, a važan je jer je objavio knjigu „Tajna komanda – CIA i njeni partneri za kontrolu SAD i celog sveta“, koja je odmah zabranjena po objavljivanju 1973. godine. Hiljade primeraka je oduzeto iz knjižara i biblioteka, a jedan anonimni pukovnik je kupio 3.500 knjiga i poslao ih u Australiju kako bi se bar deo tiraža sačuvao. No, 2011. godine ova knjiga je ponovo objavljena u SAD, te je tako ne samo raskrinkana uloga CIA u politici SAD, već je otvoreno pitanje ko zapravo vlada ovom državom.

Pukovnik Pruti opisuje neobičnu ulogu CIA u SAD, a koja se sastoji iz onemogućavanja dolaska pacifista u Ministarstvo odbrane, posebno onih koji žele da spreče „korišćenje pretnji i oružanih snaga u stvaranju kriza, haosa i pokretanja napada na pojedine države“. Glavna misija CIA, kako je napisao Pruti, jeste da daje predloge gde otpočeti rat, odnosno koju državu napasti.

CIA je, kako kaže pukovnik, „hibrid obaveštajnih službi“, koja, između ostalog, sabira i analizira inostrane obaveštajne službe koje sprovode tajne operacije. Oba zadatka su neophodna radi formiranja predloga ratovanja. U knjizi Pruti opisuje kako je CIA pronikla u armiju SAD, ministarstva, Savet za nacionalnu bezbednost i druge vladine institucije i ustanove, tajno postavljajući svoje agente na najvažnije pozicije, kako bi obezbedila usvajanje svojih planova, ali i pristup neophodnim sredstvima (armiji, naoružanju, municiji i drugim resursima) za njihovu realizaciju.

PREBACIVANjE EKSTREMIZMA Krajem 2011. godine, posle razaranja Libije i ubistva Moamera Gadafija, CIA i njeni partneri su počeli prebacivanje boraca i oružja avionima iz Libije u Tursku radi napada na Siriju. Potom su u operaciju uključili Saudijsku Arabiju, Katar, Hrvatsku, kao i druge partnere da bi dostavili na hiljade tona oružja preko sirijske granice za raspaljivanje rata. Ovo je dovelo do uvlačenja u rat Rusije, Irana, Turske, Izraela, Jordana, Hezbolaha, kurdskih ustanika i drugih država i oružanih grupa sa Bliskog istoka. Istovremeno, Al Kaida je proširila delatnost na Afriku, kako su konstatovale Ujedinjene nacije u dokumentu „Prebacivanje ekstremizma u Afriku: motivi, stimulansi i prelomni momenti najma“, koji je urađen na osnovu razgovora sa 500 afričkih boraca. Ovaj dokument je pokazao da su specijalne operacije i vojni manevri u CIA u Africi bili prelomni momenat koji je dovodio do jačanja terorističkih organizacija poput Al Kaide, Al Šababa i Boko Harama. Drugim rečima, 71 posto ispitanih boraca iz Afrike je odgovorilo da je pošlo ovim putem posle ubistava i hapšenja drugova i rođaka od strane vladinih tajnih službi, što je bio važniji razlog od verskog (islamizma). Navodi iz dokumenta Ujedinjenih nacija potvrđeni su i drugim istraživanjima. Centar za zaštitu građana u konfliktima ispitao je 250 ljudi koji su ušli u oružane grupe u BiH, Somaliji, Gazi i Libiji i na osnovu toga je uradio studiju „Ljudska perspektiva: učešće građana u oružanim konfliktima“. U studiji se tvrdi da je najvažniji motiv za uzimanje oružja i stupanje u različite oružane grupe „zaštita porodice i sebe“.

Interesantno je i da „američke kontraterorističke operacije“ u praksi ne sprečavaju terorizam, nego raspaljuju rat, a jasno je da Vašington i nema neki plan „globalne borbe sa terorizmom“. Pukovnik Pruti ovo komentariše: „Što se čovek bolje upoznaje sa ovom delatnošću, tim više shvata da ove operacije retko (tačnije nikada) nemaju ostvarenje nekog nacionalnog cilja.“

U Africi CIA deluje prema vijetnamskom obrascu, tačnije koristi specijalne jedinice i vojne savetnike za organizaciju tajnih i terorističkih organizacija koje primoravaju stanovništvo da stupa u kontrajedinice koje se bore protiv njih, a zatim se to koristi da se opravda vojno mešanje SAD. Ovaj obrazac se primenjuje širom sveta, a upotrebljen je i u Jugoslaviji, Libiji, Siriji…

Američka vojna ekspanzija u Africi povezana je sa rastućim kineskim uticajem. Zbog toga su sad na ovaj kontinent uputili 6.000 specijalaca i vojnih savetnika koji pripremaju terorističke i tajne vojne jedinice. Cilj je, kako je upozorio bivši Trampov strateg Stiv Benon, „rušenje kineskog projekta Novog puta svile“. Kina je, jasno je, prevelika i premoćna da bi se na nju primenili principi američke doktrine Lidina (nazvana po neokonzervativnom teoretičaru i saradniku CIA Majklu Lidinu), koji smatra da „otprilike svakih 10 godina SAD moraju da uhvate neveliku državu na spavanju i da je postave uz stenu, kako bi pokazali u čemu se sastoji naš biznis“. Jasno je da Kina nije „dremljiva država“ i da ovaj princip nije moguće primeniti. Zato je zadatak CIA da širi haos i nasilje radi podrivanja kineske trgovine i investicija u Africi, te preobraćanje ovog kontinenta i marionetu SAD. Zato su idealne terorističke grupe, koje su („gle čuda!“), stvorene „američkim kontraterorističkim operacijama“.

PLANSKA DESTABILIZACIJA Još dve poučne knjige ukazuju na posebni položaj CIA u SAD i svetu. To su knjige Daglasa Valentajna „Program Feniks“, koja govori o genocidu u Vijetnamu i „CIA i organizovani kriminal: Kako nelegalne operacije korumpiraju Ameriku i ceo svet“. U ovim knjigama autor opisuje logu CIA u aktuelnim ratovima i njenoj sposobnosti da kontroliše političare u SAD.

Upravo ova sposobnost CIA se vidi i u nastupu američkog predsednika sa govornice generalne skupštine OUN rekao da SAD nameravaju da destabilizuju Severnu Koreju, Iran i Venecuelu, prvo ekonomskim ratom, a potom i organizacijom svrgavanja njihovih vlada vojnim prevratima ili masovnim rušenjem infrastrukture i ubistva civilnog stanovništva. No izbor „crnih ovaca“ nije razuman i nije zasnovan na racionalnoj oceni spoljne politike SAD. Ovo je produžavanje nezakonitog biznisa CIA protiv Bušove „osovine zla“, uključujući i propali, od Amerike, organizovani puč 2002. godine u Karakasu. Šta će Tramp preduzeti dalje protiv ovih „crnih ovaca“, ostaje da se vidi. Međutim, jasno je da ovo nije 2001, a ni 2011. godina kada se svet „pravio da ne vidi“ agresiju Britanije i SAD na Libiju.

U Venecueli CIA primenjuje strategiju koju je Nikson koristio u Čileu, fabrikujući ekonomsku krizu kao osnovu za vojni prevrat. No ubedljiva pobeda Jedinstvene socijalističke partije Venecuele na nedavnim gubernatorskim izborima ne ostavlja CIA planovima nikakvu legitimnost.

Bombardovanje i „preventivni udar“ SAD po Severnoj Koreji može izazvati brz američko-kineski rat. Kina je jasno pokazala da štiti Severnu Koreju i da će je štititi u slučaju američkog napada.

No, „kost u grlu“ CIA je Iran. Argument SAD protiv Irana je bio da ova država stvara vojni nuklearni program, a kasnije se pokazalo da CIA nije imala konkretnih dokaza za ovu tvrdnju. Zbog toga je bilo jasno da CIA stvara krizu u Iranu zarad izazivanja rata. Druga (netačna) optužba povodom Irana je „da ova država sponzoriše terorizam“. Činjenica je da Iran podržava Hezbolah i Hamas, koje SAD smatraju terorističkim organizacijama. Međutim, u stvarnosti to su odbrambene organizacije koje štite Liban i Gazu od redovnih napada Izraela.

Problem je „došao“ i do filma. Naime, poslednji dokumentarni film kompanije „Pi-Bi-Es“ o američko-vijetnamskom ratu pokazao je da američki političari, kao i njihovi savetnici, nisu verovali u pobedu. Međutim, uporno su ratovali jer im je CIA servirala podatke da je sve u redu i da treba da imaju poverenje u američku armiju, koja zna šta radi.

Odmah po početku rata u Vijetnamu, CIA je počela sa kršenjem Ženevske konvencije sprečavanjem ujedinjenja juga i severa ove države kroz političke izbore i to putem političkih ubistava (1956. godine). Podrška CIA represivnom režimu Ngo Din Zjema garantovala je eskalaciju nasilja. Ali nijedan američki predsednik nije imao hrabrosti da izvede armiju iz Vijetnama, a da ne otkrije granice njenih mogućnosti, kao i da ne otkrije militarističke mitove i interese zapadnih centara moći.

Poraz SAD u Vijetnamskom ratu svetu je doneo desetogodišnji mir. No, militaristička mašina ubrzo se oporavila, a „vežbala“ je novi sistem ratovanja u Južnoj Americi, da bi 1989. godine napadom na Panamu, a potom SR Jugoslaviju, Irak, Avganistan, Libiju i Siriju ponovo počela da melje. Tako su se SAD vratile ratu kao sredstvu geopolitike.

Međutim, u uslovima kada politička tajna služba (CIA) divlja po Vašingtonu i SAD, a njene tajne operacije seju nasilje i haos po svetu, predsednik Tramp se suočava sa pritiskom sa kakvim su se pre njega sreli samo Lindon Džonson i Ričard Nikson. Da bi sačuvao poverenje, prinuđen je da unutar države i na spoljnopolitičkom planu podržava ratove u Siriji, Iraku, Avganistanu, Jemenu, Somaliji i Istočnoj Africi, istovremeno da preti Severnoj Koreji, Iranu, Srbiji, Rusiji i Venecueli.

Ironično, ali predvidivo je da je upravo agresivna i protivzakonita vojna agresija SAD na različite države isprovocirala, na kraju, realnu opasnost za samu Ameriku koja se javlja kao potreba da se napadnuti ljudi zaštite od američkog siledžistva. Zato je Severna Koreja, a radi sprečavanja pokretanja Drugog korejskog rata, ubrzala izradu balističkih raketa koje mogu da budu „zadržavajući faktor i odgovor na američke pretnje“. Korejci se, poput brojnih drugih naroda, ne osećaju bezbednim, iako su ih lideri ubedili da mogu naneti nuklearni udar po najvažnijim delovima SAD. Za osećanje bezbednosti potrebno je nešto sasvim drugo od saznanja da „možemo naneti nuklearni kontraudar“. Potrebna je demontaža moći CIA.

Piše: Zoran Milošević za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *