Slom establišmenta

Objavljeno: 11.3.2018.


Piše: Marina Muštović




ITALIJANSKI IZBORI 2018

Italija je glasala u nedelju 4. marta. Izlaznost je bila rekordna – 73 procenta, a odmah po zatvaranju birališta u 23 sata počeli su da pristižu i prvi izborni rezultati koji su za intelektualne eksperte opšte prakse, novinarske zvezde, istraživače javnog mnjenja i ostalu politički korektnu radikal šik elitu okupljenu u studiju TV kanala „La7“, u direktnom programu „Izborni maraton“, delovali poput hladnog tuša

Kako je odmicala izborna noć, postajalo je sve izvesnije da će se desiti ono što je malo ko mogao da pretpostavi – da će ovi izbori ući u istoriju i to iz više razloga. Kao prvo, u pitanju je epohalni preokret i prva prava pobeda evroskeptika i politike antisistema u Evropskoj uniji, a ujedno i jasno upozorenje da su Italijani sa birališta poručili da su nezadovoljni stanjem u zajedničkoj evropskoj kući i da pod hitno treba menjati mnogo toga ukoliko postoji dobra volja da se ona očuva i ne uruši. Takođe, italijanski izborni rezultati su i evidentan dokaz da se briselski establišment očigledno prevario kada se ponadao da je izbornom pobedom Emanuela Makrona u Francuskoj definitivno zaustavljen populistički talas koji je počeo bregzitom i pobedom Donalda Trampa u Americi. Trijumf antipolitike Pokreta pet zvezdica i Lige za Sever dokazao je i da su Italijani posle dvadeset godina praznih obećanja, kako leve tako i desne „zvanične verzije“, odlučili da okrenu list. Naime, sveća narodnog strpljenja dogorela je do samog kraja, pa taktike i medijske manipulacije kojima bi se i dalje plašili birači i tako držali pod kontrolom sada mogu samo da izazovu kontraefekat. Pogotovo u situaciji kada je trećina njih ekstremno siromašna tako da i nema mnogo toga da izgubi ukoliko se odluči za „skok u prazno“, i umesto za izvesnu i samo još veću bedu glasa za neizvesnu, ali ipak možda bolju budućnost. Jer došli smo do tačke kada više nema propagande koja bi gladnog mogla da ubedi da je sit, a nekoga ko iz straha od kriminalnih belosvetskih bandi koje divljaju po italijanskim predgrađima na jedvite jade i samo kada mora izlazi iz kuće – da je bezbedan.

Koliko je jako narodno nezadovoljstvo najbolje ilustruju brojke izborne pobede: Pokret pet zvezdica, koji je na izbore izašao samostalno, osvojio je 32 procenta glasova, Liga za Sever 18, a njeni koalicioni partneri iz desnog bloka „Italijanska braća“ 5 procenata. A to, uz glasove minornih političkih stranaka koje nisu prešle cenzus, znači da je 60 odsto italijanskih birača ovoga puta odlučilo da glasa za evroskeptike i antisistemske snage koje u svojim izbornim programima građanima izričito obećavaju drastične promene: proterivanje oko 600.000 migranata koji ne ispunjavaju uslove za dobijanje političkog azila, a koji italijanske poreske obveznike mesečno koštaju 21 milion evra; drastično rezanje poslaničkih i senatorskih plata koji u vreme opšte besparice u proseku mesečno zarađuju od 10 do 15 hiljada evra, ukidanje penzije od nekoliko hiljada evra i to posle samo jednog mandata od četiri godine, luksuzne ručkove i večere u skupštinskom restoranu po ceni jednog sendviča u nekom skromnom kafiću… Međutim, pravu glavobolju za kastu italijanskih evrofila i mondijalista, a pogotovo za njihove kolege iz Brisela predstavlja najava da bi nova vlada mogla ukinuti ekonomske sankcije Rusiji zbog kojih Italija godišnje gubi oko 10 milijardi evra, ali i detaljno preispitati Ugovor iz Mastrihta i raskinuti ga u slučaju da proceni da je za Italiju kontraproduktivan. Osim toga, tu su i zahtevi za ukidanje surovih mera štednje i politike drastičnih rezova koja po mišljenju italijanskih evroskeptika ne samo što rapidno osiromašuje građane već i njihovu zemlju, jednu od osnivača Evropske unije, stavlja u neravnopravan, ponižavajući i gotovo kolonijalni položaj.

NOVA PLAVO-ŽUTA ITALIJA SA NEKOLIKO CRVENIH FLEKA Inače, posmatrajući novu postizbornu kartu Italije. uočavamo još jednu novinu: „čizma“ je sada podeljena na dva dela: plavi i žuti, sa samo nekolicinom „crvenih zona“ koje su, ujedno, i sve što je ostalo od decenijski tradicionalno vernih levičarskih izbornih baza. Severna Italija i deo Centralne „plave“ Italije pripadaju „desnom bloku“, gde su evroskeptici osvojili više od 23 procenta glasova, dok su njihovog koalicionog partnera Silvija Berluskonija, koji se sa mnogo optimizma i energije u 82. godini uključio u novu izbornu trku za premijersko mesto i ponadao da opet može da zavede birače istim starim obećanjima o „novom italijanskom privrednom čudu i opštem blagostanju“, i njegovu „Forca Italiju“ birači ovoga puta odbacili i kaznili sa svega 14 procenata glasova. Iako je pre izbora među članovima desne koalicije postignut jasan dogovor da će lider stranke koja osvoji najviše glasova automatski postati i lider desne koalicije, pobednik Mateo Salvini ima mnogo razloga za zabrinutost. Naime, Berluskoni očigledno ne namerava da održi reč i da se povuče sa liderskog mesta i prihvati poraz unutar koalicije. Berluskoni je 6. marta primio Salvinija u svom dvorcu u blizini Milana i stavio mu do znanja da se ne nada mestu premijera: „Mateo, čestitam ti i bravo za rezultat, ali zna se ko ovde komanduje. Osim toga, fali nam dvadesetak poslanika i senatora da bismo mogli da formiramo vladu, a s obzirom na to da ja u tome imam više iskustva, kormilo ipak ostaje u mojim rukama.“ Sasvim razumljiva reakcija za nekoga ko nije navikao da sluša tuđa naređenja i da bude u nečijoj senci. Ili, kako je to duhovito na televiziji zaključio jedan bliski Berluskonijev prijatelj i saradnik: „Silvio nikoga ne sluša i oduvek radi ono što hoće i što sam odluči. Jedina osoba koju je bez pogovora slušao i čije je savete prihvatao bila je njegova pokojna majka Roza.“

Druga, „žuta polovina Italije“, koja obuhvata i Siciliju i Sardiniju, u apsolutnim je rukama populista iz Pokreta pet zvezdica – oni su u nekim izbornim jedinicama osvojili čak i 60–70 procenata glasova. Po rečima lidera Luiđija di Maja, situacija je takva da čak nemaju dovoljno kandidata da u parlamentu i Senatu pokriju sva mesta koja su osvojili na proteklim izborima. Međutim, iako ih ne razdiru dileme oko liderstva i premijerskog mesta, budući da su na izbore izašli samostalno, ni „žuti“ nisu osvojili potrebnu većinu kako bi sami formirali vladu. Prinuđeni su da navrat-nanos traže saveznike iz svih mogućih političkih tabora. Mladi Di Majo (31), ne krijući optimizam, već se ponaša kao premijer i sa postizbornog slavlja iz svog štaba poručuje: „Naš izborni slogan: ’Učestvuj, biraj i menjaj’ pokazao se kao realnost. Ništa više neće biti isto, jer je danas rođena Treća italijanska republika, i ona će biti republika italijanskog naroda koji će o svemu odlučivati. Hvala vam što ste dali svoj glas za ovaj san.“ Međutim, upravo je pristigla vest je da je bez obzira na kategorične ranije tvrdnje da nikada neće ulaziti ni u kakve kombinacije sa „kompromitovanom kastom“, Di Majo je ipak popustio i izjavio da je spreman da razgovara sa svakim ko namerava da podrži izborni program Pokreta pet zvezdica. Za sada se pojavilo više interesenata za ovaj „brak iz računa“, a u prvom redu su pobunjenici iz vladajuće Demokratske partije koja je na izborima doživela pravi debakl i trenutno se nalazi u totalnom rasulu.

Naime, Mateo Renci i njegova Demokratska partija osvojili su samo18 odsto glasova, dok su njihovi secesionisti predvođeni bivšim predsednikom Senata Pijetrom Grasom, Masimom D’Alemom i Pjerluiđijem Bersanijem sa svojom novoosnovanom strankom „Slobodni i jednaki“ (LEB) jedva prešli cenzus sa svega 3,49 procenata. Zbog ovog izbornog poraza koji nije zabeležen u istoriji italijanske levice, Renci je 5. marta najavio ostavku, ali tek kada se formira vlada, naglasivši da neće dopustiti da njegova stranka bude „štaka“ za populiste, mafijaše, fašiste i rasiste kojima trebaju poeni za postizanje apsolutne većine i formiranje vlade. Nekoliko njegovih bivših ministara, poslanika i senatora se odmah pobunilo i počelo otvoreno da koketira sa Di Majom. Zbog moguće nove fotelje zaboravljeno je da ih je taj isti De Majo sve donedavno nazivao lenjim bitangama, mafijaškom stokom, masonskim kurvama, glupacima i lopovima. I Di Majo je zaboravio da su se vladajući levičari izrugivali njegovom skromnom obrazovanju, nepoznavanju italijanskog književnog jezika i gafovima tipa da je Pinoče bio predsednik Venecuele. A još više njegovoj radnoj biografiji u kojoj piše da je pre ulaska u politiku 2007. prodavao kokice i piće na napuljskom fudbalskom stadionu „San Paolo“.

DEMOKRATSKI MEDIJSKI LINČ Inače, vodeći italijanski mediji su se mesecima u predizbornoj kampanji svojski trudili da politički nekorektne kandidate što više ocrne izmišljajući prvo njihove privatne skandale i finansijske afere, a zatim, kako ni ta gomila laži nije bila delotvorna da se popravi izborni rejting evromiljenika Matea Rencija, došlo se čak i na ideju da se birači upozore na alarmantnu opasnost od novog fašizma koji preti da ih strovali u totalnu katastrofu ukoliko glasaju za „rasiste, fašiste, ksenofobe i Putinove plaćenike“ okupljene oko evroskeptika i antiestabilišment snaga iz tabora desničara Lige za Sever Matea Salvinija i populiste iz Pokreta pet zvezdica Luiđija di Maja.

Zanimljivo je da se mejnstrim mediji ovoga puta nisu okomili na predvodnika desnog bloka Silvija Berluskonija i to iz prostog razloga jer je već postojao briselski projekat za „Veliku koaliciju“ između Rencijeve Demokratske partije i Berluskonijeve „Forca Italije“ kako bi se po svaku cenu sprečilo da evroskeptici Salvini i Di Majo osvoje vlast. Podršku Berluskoniju tada je dao i njegov ljuti neprijatelj i osnivač dnevnog lista „Republika“ Euđenio Skalfari, koji u vreme Berluskonijeve vladavine i njegovog velikog prijateljstva s Vladimirom Putinom nije birao sredstva i reči da ga politički uništi. Međutim, niko nije očekivao ovoliki izborni debakl zvanične levice, tako da je „Velika koalicija“ neslavno propala u noći između 4. i 5. maja, a sama pomisao na eventualni savez već donekle pripitomljenog Di Maja i još tvrdoglavo neposlušnog Salvinija izaziva paniku kod većine progresivnih mondijalista. Sve u svemu, postizborna kombinatorika tek počinje, a nagla ljubav prema „blesavom“ Di Maju, ali i prema „fašisti“ Salviniju sve se više rasplamsava. U svakom slučaju, sve kombinacije kako sa „žutima“, tako i sa „plavima“ dolaze u obzir i ništa nas što se tiče krajnjeg ishoda ne bi trebalo iznenaditi.

Za „Pečat“ iz Milana Marina Muštović

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *