Izbegnut politički haos

Objavljeno: 11.3.2018.


Piše: Miroslav Stojanović




Stranački referendum kao izraz „kolektivne mudrosti“: Članstvo Socijaldemokratske partije (SPD) plebiscitarno se izjasnilo za ulazak u (veliku) koaliciju sa konzervativcima, uvereno da je zemlji (ali i Evropi), u dramatično nestabilnim i opasnim prilikama u svetu, potrebna odgovorna i stabilna vlada, pri čemu je (i) strah da bi ozbiljno uzdrmana stranka, koja je doživela tešku blamažu na septembarskim izborima minule godine, u ponovljenim mogla da prođe još gore, igrao (možda) presudnu ulogu

Veliko olakšanje za uzdrmano rukovodstvo Socijaldemokratske partije Nemačke, još veća sreća za Angelu Merkel i Evropu koja je, napokon, odahnula: 4. marta saopšteno je u berlinskoj centrali SPD (kući koja nosi ime Vilija Branta), da se (gotovo) dve trećine (66 odsto glasalih) članova ove stranke na unutrašnjem plebiscitu izjasnilo za ulazak u vladajuću (još jednu, treću) veliku koaliciju, sa demohrišćanskom (CDU /CSU) unijom.

Time je otklonjena poslednja prepreka i otvoren put da Nemačka konačno dobije vladu – za šta je bilo potrebno gotovo pola godine (nikad toliko posle rata) mučnih stranačkih natezanja i neizvesnosti – sa Angelom Merkel, četvrti put, na kancelarskom tronu. Njen izbor na najvažniji politički položaj u zemlji (onaj protokolarno najviši, šefa države, nema ni blizu takvu moć), a predviđeno je da to bude (već) 14. marta u Bundestagu, posle svega predstavlja puku, iako obaveznu, formalnost.

„ISTORIJSKO“ KRUNISANjE Velika koalicija ima više nego dovoljno poslanika i (sigurnih) glasova u parlamentu za njeno, nesporno istorijsko, „krunisanje“: prva Nemica na ovom položaju izravnaće se (što nikom pre nje nije pošlo za rukom) po stažu (ako „izgura“ čitav mandat) sa „večitim kancelarom“, njenim nekadašnjim zaštitnikom Helmutom Kolom.

Angela Mekel je, zaista, najviše (politički) profitirala od rezultata socijaldemokratskog referenduma. Za nju je ovo, nesporno, bio „pojas za spasavanje“ u poslednjem, sudbonosnom trenutku. Da je ishod bio drukčiji – a protivnici velike koalicije, posebno u stranačkoj (socijaldemokratskoj) bazi bili su veoma glasni iako su, na kraju, sa 33, 84 odsto glasova ostali u manjini – politička sudbina najmoćnije žene sveta mogla je biti zapečaćena.

I u taboru konzervativaca se, naime, uveliko počelo raspravljati da li je već „umorna kancelarka“, koja očigledno „ubistveno zamara birače“, uopšte osoba koja treba da vodi stranku u nove, vanredne izbore. A vanredni izbori su predstavljali, praktično, jedinu stvarnu opciju u slučaju da je SPD odustala od još jednog, trećeg, čvrstog zagrljaja s njom. Manjinska vlada postojala je više kao teoretska mogućnost nego realnost.

ČELIČNI ZAGRLjAJ Oko tog čeličnog „zagrljaja“ Angele Merkel najviše su se i lomila koplja u najstarijoj (nekad veoma moćnoj) nemačkoj stranci: da li je taj zagrljaj (s konzervativcima) za socijaldemokrate spasonosan ili smrtonosan. U toj žustroj, i žučnoj raspravi, koju je bivši lider stranke, trenutno (samo tehnički) šef diplomatije Zigmar Gabrijel označio kao „festival demokratije“ (samo je SPD uveo ovakav način unutarstranačkog izjašnjavanja) i jedni i drugi su imali jake i racionalne argumente, a tek će vreme pokazati ko je bio u pravu.

Veliko je zaista pitanje hoće li stranka koja je spala „na zle grane“ (24. septembra prošle godine zabeležila je, sa 20,5 odsto osvojenih glasova, najslabiji rezultat posle rata, a trenutno bi jedva stigla do mizernih, i za nju zastrašujućih, petnaest, šesnaest procenata!) uspeti zahvaljujući opstanku na vlasti da se oporavi. Ili će, upravo zbog još jednog (paničnog) srljanja u taj iznuđeni brak, tonuti u beznačajnost i sunovrat.

Još veća bi, međutim, bila nepoznanica, i neizvesnost da je Socijaldemokratska partija krenula drugim putem i odustala od ulaska u vladajuću koaliciju. Da li bi proces obnove tekao brže i uspešnije iz opozicionih klupa, na čemu je posebno, i veoma vatreno, kako i priliči tom životnom dobi, insistirao podmladak socijaldemokrata, „jusosi“, predvođen harizmatičnim Kevinom Kinertom.

GUBITNIK KAO DOBITNIK Bilo je dosta onih koji su u to bili ubeđeni, pa se uveliko, uoči stranačkog referenduma, spekulisalo s tim da bi ovaj student, koji je neumorno krstario zemljom, i vatrenim govorima grmeo protiv (još jedne) velike koalicije, mogao da „sruši Merkelovu“. Nije se to dogodilo. Referendum je mladog Kineta učinio gubitnikom, ali u isto vreme, iako zvuči paradoksalno, velikim dobitnikom: lansirana je nova politička zvezda socijaldemokrata sa znakom sutrašnjice.

U interpretaciji referendumskog izjašnjavanja sada su daleko glasnije pohvale iako se ni njegovi kritičari nisu bezglasni. Prevladalo je uverenje da je to izjašnjavanje bilo „glas kolektivnog razuma“ i, možda, spasonosno rešenje za socijaldemokrate. Dovodeći u sumnju tezu da je opozicija dobro mesto za (stranačko) okrepljenje, komentator „Špigla“ (on-lajn izdanje, ponedeljak) cinično primećuje da bi, na bavarskom primeru, upravo Socijaldemokratska partija bila najsnažnija u zemlji: SPD je u ovoj pokrajini punih šezdeset godina – opozicija!

U svakom slučaju, socijaldemokrate kreću, na „klimavim nogama“, s jednom neizvesnošću manje (vlada ili opozicija) u susret još mnogim neizvesnostima. Njihovom referendumskom odlukom izbegnut je politički haos u zemlji, ali nisu rešeni problemi stranke koja rapidno gubi popularnost i podršku. Njen politički kapital se, iz mandata u mandat na vlasti s konzervativcima, kruni. A strah da bi, s novim izborima, Socijaldemokratska partija (SPD) mogla da se od nekadašnjeg džina pretvori u političkog patuljka, gubeći status narodne, relevantne političke snage, očigledno je presudno uticao na odluku, donetu „stisnutih zuba“, da se još jednom uđe u (nepopularni) ortakluk sa konzervativcima.

HOD PO MUKAMA Njen „hod po mukama“ traje, praktično, od trijumfalnog „preotimanja“ vlasti, kada je Gerhardu Šrederu (konačno) 1998. uspelo da oterao s trona „večitog kancelara“ Helmuta Kola. Motorna snaga tog (dugo očekivanog) preokreta bio je najperspektivniji među čuvenim Brantovim „političkim unucima“ , tadašnji šef stranke Oskar Lafonten. Do razlaza između Lafontena i Šredera došlo je, međutim, ubrzo.

Jedan od inače brojnih razloga za Lafontenovu odluku da demonstrativno ode, sa funkcije predsednika SPD i ministra finansija, bilo je (u njegovoj interpretaciji) NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije, uz aktivno nemačko učešće: lider stranke se protivio odluci kancelara (Šreder) da zemlju uvede u ratnu avanturu, prvi put posle Drugog svetskog rata.

Šreder je radikalnim reformama i, praktično, razgradnjom socijalne države, u vidu i opsegu kakva je do tada postojala, napravio udar na tradicionalno (biračko) uporište stranke, radništvo i siromašnije slojeve. Ceh je, potom, plaćan u ratama: s gubitkom (stranačkog) identiteta, osetno se smanjivalo članstvo, sužavao se prostor i broj pristalica. Dosta ih je utočište potražilo u drugim strankama. Mnogi članovi i simpatizeri stranke levo od centra našali su se, paradoksalno, i u (ultra)desničarskoj Alternativi za Nemačku, koja se predstavlja, i profiliše, kao zaštitnica „malih ljudi“, tumač njihovih strahova i protesta.

CEH NEMUŠTE POLITIKE Uočljivoj konfuziji i dezorijentaciji stranačkog članstva doprinela su, svako od njih na svoj način, i dva poslednja predsednika SPD, Zigmar Gabrijel (bio je na njenom čelu od 2009. do 2017) i (malerozni) Martin Šulc. Prvi posebno u vreme velike izbegličke krize, i drame, nemuštom i „vrludavom“ politikom (čas to, čas to) a Šulc nedopustivim postizbornim vratolomijama: u noći najtežeg izbornog poraza, i velike blamaže, bio je izričit da neće, ni po koju cenu, ulaziti u koaliciju s Merkelovom, da će stranku voditi (u obnovu) kao opozicioni lider, pa to, istina pod velikim pritiscima, porekao.

Na kraju su, odmah po potpisivanju koalicionog sporazuma sa konzervativcima, progovorile njihove sujete i surevnjivosti, što je dodatno iziritiralo partijsko članstvo: Zigmar Gabrijel je optužio Martina Šulca da mu, gazeći datu reč, preotima politički atraktivno i profitabilno mesto šefa diplomatije. Ionako uzdrmani Šulc očigledno to nije mogao da otrpi. Bacio je „koplje u trnje“ i demonstrativno odustao od svih funkcija.

PRVA ŽENA NA KORMILU SPD Partijsku (predsedničku) funkciju preuzeće, kao prva žena na kormilu najstarije nemačke stranke (više od sto pedeset godina) Andrea Nales, a ko će biti novi ministar spoljnih poslova iz redova socijaldemokrata znaće se (najverovatnije) kad ovaj broj „Pečata“ bude na kioscima. Mali su izgledi da u toj fotelji ostane njen sadašnji „vlasnik“. Ne zbog toga što ga je njegov srpski kolega Dačić, isprovociran njegovom reskom izjavom o Kosovu, već poslao u političku penziju: iako javnosti veoma popularan, Gabrijel ne uživa (pre)veliko poverenje trenutnog partijskog rukovodstva.

Ima, istina, i onih koji u sumornu socijaldemokratsku priču pokušavaju da unesu bar malo svetlosti i optimizma. Hteli bi da poveruju kako se, zbog silovitog prodora ultradesničara (Alternativa za Nemačku) na političku scenu (gotovo na prepad su osvojili sve pokrajinske parlamente, a 24. septembra, prvi put se kandidujući, trijumfalno umarširali i u Bundestag, gde će biti najjača opoziciona stranka!), javlja izvesna šansa za oživljavanje apatične Socijaldemokratske partije. Hrišćansko demokratska unija (CDU) Angele Merkel će, kažu, morati da se iz političkog središta više okrene udesno, kako bi potisnula „alternativce“, čime se otvara više manevarskog prostora za socijaldemokrate. Deluje više utešno nego realno.

UZDRMANA STATIKA Ponovnim ulaskom socijaldemokrata u politički brak s konzervativcima definitivno se, i na dužu stazu, gasi mogućnost za levičare poželjne, i potencijalno pobedničke crveno-crveno-zelene koalicije, koju bi činile (crvena) Socijaldemokratska partija, (još crvenija) Levica (gro bivših istočnonemačkih komunista) i Zeleni. Matematički, po broju poslanika u Bundestagu, postojala je mogućnost, u prvom, pa i u drugom mandatu Angele Merkel, da ta (pretpostavljena) koalicija bude i – vladajuća.

Međusobna podozrenja, posebno između SPD i Levice, bila su, i ostala, blokirajuća i prevelika. Erozija tradicionalnih stranaka – trend uveliko prisutan u drugim evropskim zemljama (doskora vladajućih socijalista – stranka Fransoa Olanda, i narodnjaka – partija Nikole Sarkozija gotovo više i nema na francuskoj političkoj sceni!) „prelio“ se i u Nemačku.

Iako još na vlasti, ozbiljno su uzdrmane dve najveće stranke (SPD i CDU) koje su decenijama činile pouzdanu statiku njenog parlamentarnog i političkog sistema. Otuda nije čudo da su i ovde u opticaju razne ideje o preoblikovanju političkog spektra. Jednu je upravo lansirao ranije spomenuti Oskar Lafonten o mogućem (iako teško izvodljivom) pokretu koji bi okupio leve struje iz postojećih stranaka i one koji su im, gnevni, okrenuli leđa…

Oni koji hvale taj referendumski glas „kolektivnog razuma“ podsećaju na osećanje odgovornosti, i državotvornosti, koje je prosto ugrađeno u biće Socijaldemokratske partije kao tradicionalna vrednost. Njeno većinsko članstvo opredelilo se, u dramatično nestabilnim okolnostima, za stabilnu vladu koja je zemlji, i Evropi, potrebnija nego ikada pre.

A u opisivanju tih dramatičnih i haotičnih okolnosti, nemački političari i mediji konstatuju da se Nemačka našla u opasnom procepu „između Trampa i Putina“, usred nove, i sve opasnije trke u (nuklearnom) naoružanju i potpaljivanju (s američke strane) takođe opasnih carinskih i trgovinskih ratova, s nepredvidljivim, moguće teškim i razarajućim posledicama. Sa konačnim formiranjem stabilne vladajuće koalicije Nemačka u ovim „opasnim vremenima“ uliva izvesnu sigurnost i stabilnost haotičnoj Evropskoj uniji, čiju moć na svetskoj političkoj sceni sve upadljivije i dramatičnije marginalizuju globalna geostrateška pomeranja, s glavnim „igračima“ u trouglu (još uvek) Sjedinjene Američke Države (i sve uočljivije i snažnije) Rusija i Kina.

Piše: Miroslav Stojanović za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *