Vreme Vučića

Objavljeno: 10.3.2018.

Piše: Nikola Vrzić

Šta nam o Srbiji i njenoj budućnosti govori očekivani i neočekivani ishod minulih beogradskih izbora?

Kada je, u noći između nedelje i ponedeljka, blistavi vatromet zaparao mračno nebo nad Beogradom, snsovci i ostali koji se tako osećaju imali su dvostruki razlog za slavlje; proslavljali su svoju ubedljivu pobedu na izborima u Beogradu, i rođendan svog i našeg predsednika Aleksandra Vučića. A i inače nam je glavni grad okićen kao novogodišnja jelka – tek se ovih, postizbornih dana krenulo u uklanjanje praznične rasvete – što bi ciničnije političke analize moglo da navede na zaključak da su Beograđani glasali da im svaki dan bude Nova godina umesto da je ispunjena gomilom, na primer, bezveznih utoraka i običnih sreda, što je inače razumljiva težnja kojoj se nema mnogo šta prigovoriti…

Ali naravno da se cinizmom ove vrste ne može do kraja objasniti sva kompleksnost ovog neobičnog trenutka srpske politike u kojoj se aktuelna vlast, prkoseći poznatim zakonima fizike, vinula još više u nebo posle godina vladavine bez naročito opipljivih uspeha, potirući usput i levo i desno od sebe sve što je gajilo – pokazalo se, neosnovanu – nadu da će aktuelnu vlast svesti na meru koja je aktuelnoj opoziciji mnogo prihvatljivija. Dogodilo se obrnuto.

REZULTATI IZBORA Šta se to, dakle, dogodilo, zašto se dogodilo, i – najvažnije – kuda nas vodi ovo što nam se dogodilo? I nama, građanima, i njima, političarima? Upustimo se u analizu od analize izbornih brojki.

Kao što je već sasvim poznato, od 24 liste koje su učestvovale na izborima, cenzus od pet odsto prešle su samo četiri, liste Aleksandra Vučića, Dragana Đilasa (i Saše Jankovića i Vuka Jeremića), Aleksandra Šapića i Ivice Dačića sa Draganom Markovićem Palmom. SNS-u i partnerima pripalo je skoro 45 odsto glasova (44,99 odsto, preciznosti radi), Đilasu i ostalima skoro 19 odsto (18,93), Šapiću 9 odsto (9,01) i Dačiću s Palmom nešto malo preko 6 odsto glasova (6,13 odsto).

U mandatima, to znači da će u novom sazivu beogradske skupštine, od 110 odbornika, SNS samostalno imati apsolutnu većinu od 64 odbornika, drugoplasirana lista imaće ih 26, Šapićeva 12, dok će preostalih 8 biti s liste SPS-a i Jedinstvene Srbije.

Znatno do daleko ispod cenzusa ostali su i cenzus koalicija pokreta „Dosta je bilo“ i „Dveri“, i Srpska radikalna stranka, i žuta patkica i Beli, i Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije i svi ostali, ukupno skoro 160 hiljada glasova, odnosno oko petine glasova ubačenih u biračke kutije kojih je bilo 814.477, to jest 51,09 odsto od broja upisanih birača.

100.000 IZGUBLjENIH GLASOVA S tim u vezi – da krenemo odatle s poređenjima i stavljanjem ovih brojki u politički kontekst – izlaznost je na gradskim izborima bila za oko 5 odsto manja nego što je, na teritoriji Beograda, bila pre nepunih godinu dana na srpskim predsedničkim izborima koji, zato što su održani relativno nedavno, predstavljaju zgodnu referentnu tačku. U nedelju 4. marta 2018. glasalo je 100 hiljada Beograđana manje nego u nedelju 2. aprila 2017.

Čiji su to glasovi takoreći isparili u tako velikom broju u ovako kratkom roku?

Zgodna je matematika prošlogodišnjeg naspram ovogodišnjeg rezultata Ljubiše Preletačevića Belog Luke Maksimovića (ili kako se već zove i naziva). Njegovih, naime, oko 115 hiljada glasova iz prošle godine pretvorilo se u svega oko 19 hiljada glasova ove nedelje, što je razlika od 96 hiljada glasova, bezmalo identična razlici od 100 hiljada glasova između prošlogodišnjih i ovonedeljnih izbora na teritoriji Beograda. Ako je Beli 2017, kao nova (para)politička pojava na našoj sceni, uspeo da na birališta izvuče ogroman broj apstinenata, u međuvremenu je vic prestao da bude smešan i nov, i ovi bivši apstinenti iz 2017. su se do 2018. povukli nazad u apstinenciju, umesto da svoju podršku prebace na nekog drugog kandidata.

Ovaj nas pak logičan zaključak vodi u dva pravca, ka Aleksandru Šapiću i Draganu Đilasu.

Sa svoje strane, kao relativno nova i relativno uspešna pojava, makar u lokalnoj beogradskoj politici, Šapiću je uspelo da svoju (relativnu) podršku proširi s Novog Beograda na čitav Beograd.

Ova potraga za novim licima, svojevrsni vapaj zapravo, beleži i izvestan kontinuitet: Saša Radulović 2016. godine, Saša Janković i Beli 2017, u manjoj meri Aleksandar Šapić ove godine. Primeri Radulovića, Jankovića i Belog – za Šapića još ima vremena, videćemo – pokazuju i da je munjeviti rast popularnosti propraćen i njenim munjevitim padom; što upućuje na zaključak da je posedovanje novog lica nužan, ali ne i dovoljan uslov za iole trajniji i održiviji uspeh.

ĐILASOV REZULTAT A da su birači zaista zasićeni starim licima na opozicionoj sceni ubedljivo demonstrira rezultat, naoko relativno pristojan, Dragana Đilasa. On, naime, ne samo što nije uspeo da privuče birače koje je 2017. privukao Beli a onda ih zasluženo i izgubio nego je još i podbacio.

Dvojica kandidata s prošlogodišnjih predsedničkih izbora koji su sada podržali Đilasa, Saša Janković i Vuk Jeremić, prošle godine su u zbiru (na teritoriji Beograda) osvojili oko 278 hiljada glasova. Dragan Đilas je sada, sve s podrškom Jankovića i Jeremića, osvojio tek 154 hiljade glasova.

Pa čak i ako bi se u istu kolonu upisali rezultati Dragana Đilasa, Demokratske stranke, žute patkice i Aleksandra Šapića, dolazimo do zbira od 273 hiljade glasova, dakle, oko pet hiljada manje nego Janković plus Jeremić pre godinu dana. Pri čemu je veliko pitanje da li se svi Šapićevi glasovi uopšte smeju posmatrati kao glasovi iz istog rezervoara prošlogodišnjih Jankovićevih i Jeremićevih glasača, budući da je sam Šapić napravio jasnu distinkciju između sebe i njih („Mi ćemo, kao i do sada, nastaviti da delujemo apsolutno samostalno, jer da smo hteli da se udružujemo sa nekim, mi bismo to uradili pre izbora“, rekao je za „Danas“). Hoćemo da kažemo da godinu dana kasnije prošlogodišnjih Jankovićevih i Jeremićevih glasača em nema više, em ih je sigurno pet hiljada manje, a verovatno i još koja hiljada ili čak desetina hiljada pride.

Pobedu su pak, ako se o bilo kakvoj pobedi u ovakvim okvirima uopšte može govoriti ozbiljno, Đilas/Janković/Jeremić odneli u odnosu na konkurente u borbi za isto biračko telo, a to su pre svega Demokratska stranka Dragana Šutanovca i Liberalno demokratska partija Čedomira Jovanovića. Na stranu LDP koji je dobio tek 800 glasova više od Nikole Sandulovića, ali kakvoj budućnosti na nivou Srbije može da se nada Demokratska stranka koja je u svom uporištu, u Beogradu, osvojila tek 2,25 odsto glasova, i nije uspela da dobaci do cenzusa čak ni na Vračaru i Starom gradu? I to sve sa dvojicom svojih bivših predsednika, Zoranom Živkovićem i Borisom Tadićem.

Pri čemu će za dalje posmatranje biti zanimljiv i rasplet odnosa u pobedničkom trojcu Đilas–Janković–Jeremić, budući da sva trojica jasno iskazuju političke ambicije koje prevazilaze lokalne, beogradske, a trijumvirati se nikada u istoriji nisu pokazali naročito dugovekim. Što znači da će u narednom periodu jedan od ove trojice potčiniti ostalu dvojicu a onda šta mu Bog da, ili će sva trojica u međusobnoj borbi potonuti još dublje…

I na drugoj strani političke scene, patriotski nastrojenoj, potop je sličan pa i još gori. Građanisti nisu dobili nove glasove i pri tome su mnoge i izgubili, ali desno od SNS-a niko nije došao ni blizu pet odsto. Radikali Vojislava Šešelja ostali su daleko ispod cenzusa s 2,34 odsto glasova, Demokratska stranka Srbije još i dalje (9 hiljada glasova, 1,12 odsto), „Zavetnici“ ispod nivoa statističke greške (0,65 odsto), a ozbiljan je, i to ne samo politički, pa utoliko gore, poraz doživeo i pokret „Dveri“ koji, u neprirodnoj koaliciji sa Sašom Radulovićem, em nije došao do cenzusa (3,89 odsto) em su svoj savez Radulović i Boško Obradović platili s oko 4 hiljade glasova manje nego što su dobili u odnosu na njihov prošlogodišnji zbir na teritoriji Beograda na predsedničkim izborima.

MATEMATIKA VLASTI Što se vlasti tiče, i SPS je s osvojenih pedesetak hiljada glasova izgubio značajan broj svojih birača – preko 40 hiljada u odnosu na prethodne beogradske izbore 2014. godine, oko 23 hiljade u odnosu na parlamentarne izbore 2016. godine, što svedoči o ozbiljnom silaznom trendu – ali je za sada uspeo da preživi, što je za ovu stranku bilo utoliko teže upravo zbog dugogodišnjeg saveza s divom u kakvog Srpska napredna stranka jeste uspela da izraste, sa svom pripadajućom gravitacionom moći.

SNS je, zapravo, brojke o tome svedoče a one su neosetljive na političke (ne)naklonosti, jedini pravi pobednik ovih izbora, i to ne samo zbog osvojene apsolutne većine i ogromne razlike u odnosu na konkurente. S osvojenih 366 hiljada glasova, naime, naprednjaci su za oko 15 hiljada glasova nadmašili svoj skor s beogradskih izbora 2014, i za oko 10 hiljada glasova ono što su osvojili na parlamentarnim izborima 2016. godine. U zbiru, dodajmo i to, SNS i SPS sada su (366 hiljada plus 50 hiljada) osvojili trinaestak hiljada glasova više nego što je osvojio njihov zajednički kandidat Aleksandar Vučić na prošlogodišnjim predsedničkim izborima.

TAJNA USPEHA E, sad. Kakve zaključke iz svih ovih brojki i (post)izborne matematike možemo da izvedemo?

Neke smo već nagovestili: potreba za novim licima i prostor za njih na opozicionoj sceni definitivno postoji, ali usred tog prostora i jedna zjapeća rupa. Poenta ovog dela priče je pak jednostavna, a brojke koje smo izneli samo je ilustruju i potvrđuju. U najkraćem, sa ovakvim sastavom opozicije, i strategijom delovanja koja iz toga proističe, vreme Vučića potrajaće poprilično. Ovakva kakva je, posle nekoliko izbornih ciklusa s više-manje istovetnim rezultatima, takvim da se Vučićevom rezultatu nisu približili nimalo, a u stvari su se od njega još i udaljili, opozicija realno može da se nada samo svom pukom preživljavanju. Da ikakav proboj u suprotnom smeru mogu da naprave, već bi ga napravili, i zaista je teško uočiti šansu da se u sadašnjoj postavci išta suštinski preokrene.

U čemu je tajna Vučićevog uspeha? Izborna krađa, manipulacija, medijska blokada… Da se ne lažemo, sve su ovo samo izgovori za neuspeh, a ne objašnjenje koje može da zadovolji. S opozicionim kontrolorima i nevladinim organizacijama na svakom biračkom mestu, bilo kakva, a naročito masovna krađa glasova jednostavno nije moguća; tako se, uostalom, nikada i nije kralo osim na Kosovu tokom devedesetih. Da, nema sumnje da vlast koristi sve mehanizme koji su joj na raspolaganju, i time verovatno unekoliko popravlja svoj ukupni skor, ali razlika između prvoplasiranog i drugoplasiranog toliko je velika da niko ozbiljno ne može ni da pomisli da je sva (pot)kupljena nekakvim sendvičima, paketićima ulja i brašna i sličnim beneficijama. Isto se odnosi i na medijsku scenu; činjenica jeste da su se mediji bliski vlasti iz sve snage i preko granice pristojnosti upregli da joj pomognu, ali je isto tako činjenica i da je slične medijske pristrasnosti, tek nešto umivenije i sofisticiranije, bivalo i ranije pod tadašnjim vlastima, a činjenica je i da su opoziciji sada na raspolaganju i televizije i novine koje su joj izrazito naklonjene, da ih sad ne nabrajamo, tako da se ni o medijskoj blokadi opozicije, kao glavnom uzroku njenog poraza a Vučićevog uspeha, ne može govoriti iole ubedljivo.

Ako su pak manipulacije svojstvene (svakoj) vlasti i medijska slika i doprineli da ubedljiva razlika bude još i ubedljivija, tome su nesumnjivo doprineli i temeljan terenski rad i ozbiljna stranačka organizacija SNS-a.

IKS FAKTOR A opet, nismo sigurni da u svemu pobrojanom leži i potpuno objašnjenje fenomena Vučić. Zapravo, uvereni smo da je ono – objašnjenje – kudikamo neuhvatljivije, i da se sastoji u onom faktoru iks zahvaljujući kome su – na svoju korist ili štetu, to je već drugo pitanje – Srbi baš u Vučiću prepoznali svog vođu.

Može se tu povući i sadržajna paralela s uspehom Donalda Trampa u Sjedinjenim Američkim Državama. Hilari Klinton imala je i neuporedivo bolju infrastrukturu, i profesionalniji i iskusniji tim savetnika okupljen oko sebe, i daleko više novca, i mnogo veću medijsku podršku, a opet, pobedio je Tramp. Njemu je, jednostavno, uspelo da uhvati ono neuhvatljivo raspoloženje u narodu, a sličan je poduhvat izveo i Vučić. Čak bi se moglo dokazivati i da su i jednog i drugog izabrale upadljivo slične grupacije prezrenih, oni koje globalističke elite, od Vašingtona do beogradskog kruga dvojke, iz dubine duše preziru, a srpska specifičnost sastoji se u tome što šampion prezrenih u mnogo čemu, od nastavka EU puta do neoliberalne ekonomije, nastavlja da sprovodi politiku tih poraženih elita a prezreni i dalje glasaju za njega.

Kad smo kod tih srpskih paradoksa, evo još jednog. Podrška srpskim EU integracijama, u najpovoljnijem slučaju po njihove zagovornike, ne prelazi 50 odsto, dok stranke koje kažu da taj put podržavaju u zbiru dobijaju čak sedamdesetak-osamdeset odsto glasova. Štaviše, iako ne propušta priliku da ponovi kako se Srbija nalazi na EU putu a procenat EU entuzijasta je manji od većinskog, Vučiću je naročito pošlo za rukom da uništi onaj EU-skeptični, to jest patriotski deo opozicije. Što nas upućuje na zaključak da se za Vučića masovno glasa i zato što mu se ne veruje da zaista želi da nas odvede u EU. Da li je ta percepcija ispravna ili ne, drugo je pitanje.

SRBI I VOĐA Tek, činjenica jeste da se u svojim osnovnim pravcima, od evrounijatskih integracija do ekonomskih načela kojima se vodi, Vučićeva politika mnogo ne razlikuje od politike koju je vodio Boris Tadić. Činjenica je i da za vreme Vučićevih dosadašnjih mandata nismo osetili naročit napredak u ličnom materijalnom blagostanju, pa da se time eventualno objasni taj fenomen njegovog uspeha. A opet, Tadić je daleka prošlost, a Vučić i bliža prošlost i sadašnjost i dogledna budućnost. Zašto? Suštinska razlika među njima dvojicom nalazi se u percepciji birača da je Vučić spreman da se suprotstavi Zapadu i njegovoj volji – ponekad to zaista i čini, setimo se one rezolucije o Srebrenici i odbijanja da uvede sankcije Rusiji – dok mu se Tadić neprestano podastirao ničice, pa je zato na izborima i nastradao čim je za to dobio priliku, 2012. godine. Po toj je sklonosti da uđe u konflikt sa Zapadom, preciznije, po percepciji preovlađujućeg dela biračkog tela da tu sklonost poseduje, Vučić mnogo bliži Slobodanu Miloševiću nego Borisu Tadiću, iako su im politike umnogome do potpuno različite (različita su, doduše, bila i vremena i okolnosti, no dobro).

I Miloševića su Srbi, kao sada Vučića, prepoznali kao svog vođu. Kada? Kada im je – govorimo o Slobodanu Miloševiću – vratio Kosovo i Metohiju. Ni Milošević, kao ni Vučić, nije nastradao zbog loše ekonomske situacije. Nego je nastradao, napregnimo sad sećanje, tek kada je u narodu zavladalo uverenje da je predao Kosovo. Tek tada je stvorena kritična masa dovoljna za prevrat, bez obzira na strane podsticaje kakvi su postojali i pre toga, a uz tu kritičnu masu i (lažno) uverenje da je pitanje Kosova – demokratsko pitanje, i da ćemo ga dobiti nazad kad dobijemo, eh, demokratsku vlast.

I sve nas to podsećanje vraća i na aktuelni politički (i državni, i nacionalni) trenutak. Vučić je činjenica s kojom moramo da živimo zato što su Srbi tako odlučili, i nema trenutno nikoga ko može da ga ugrozi kao što bi on mogao samog sebe. A to bi najpre mogao da učini ako bi potpisao onaj pravno-obavezujući sporazum s Kosovom koji se od njega očekuje, jer bi definitivni gubitak Kosova u lančanoj reakcija kakva je već viđena mogao Srbe da podseti i na hroničnu šupljinu u novčanicima, i na bespuće na kome se nalazimo, i na povlašćene a bahate partijske kadrove… Iako bi izborni uspesi, zaključno sa ovim beogradskim, Vučića mogli da navedu na pomisao da je od Srba dobio blanko odobrenje da učini sve što hoće i da će mu to proći, morao bi da bude svestan da su mu svojim glasom oni zapravo ukazali poverenje da će se za njih boriti do kraja. Jer da su želeli, i da žele išta drugo, pa, za to su već imali Borisa Tadića… Što znači da bi vreme Vučića, kako sada stvari stoje, pre svih drugih mogao da prekine sam Vučić. Ne treba se toj perspektivi naročito nadati, zato što će posledice toga biti nepopravljive.

Piše: Nikola Vrzić za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *