Branko Milićević Kockica: Nikakva penzija ne dolazi u obzir, iz pozorišta idem pravo u raj

Objavljeno: 13.2.2018.

Koliko je samo kockica složio u našim srcima i glavama, koliko je “kuća od čokolade sa prozorima od marmelade” sagradio u čitavom metropolisu uspomena iz detinjstva, iz “carstva u kome caruje drugarstvo”…

Generacije koje su odrastale uz čuveni “ta-ta-ta-tira” pozdrav reći će, bez dileme, da je Branko Milićević Kockica sam po sebi jedna od naj-uspomena, jer se za njihovu naklonost uspešno izborio u oštroj konkurenciji sa Zagorom, Velikim Blekom, džedajima i ostalim junacima tog doba.

Počeo je u “Ateljeu 212”, gde je igrao i pevao u “Kosi” Mire Trailović. Imao je, između ostalih, jednu od glavnih rola u filmu “Užička republika” i ostvario niz uloga u televizijskim dramama, a onda je uz kultnu seriju “Kocka, kocka, kocica” napravio potpuni zaokret i postao dečji voditelj ili, kako voli da kaže, dečji “volitelj”. U svojoj neumornoj odanosti najmlađima, svih ovih decenija ima beskrajnu podršku supruge, rediteljke Slobodanke Cace Aleksić.

Šta reći o Branku Kockici što niko ne zna? U šali, a možda i u zbilji, otkriva nam da se malo zna o tome šta misli.

– Ne zna se, na primer, šta mislim o modi. A to je baš zgodno za vaš časopis. Kao klinac pratio sam modu, ali sam uvek voleo da udaram kontru. Kada su se nosile frula-pantalone, moje su bile široke. Kada su se nosile zvoncare, ja sam nosio frula-pantalone. Kad su bile moderne hipi avganistanske vezene ovčje bunde, i ja sam imao jednu, ali sam je nosio naopako. Vez mi je bio sa unutrašnje strane. Kad pogledam vaš magazin, čini mi se da su svi likovi upravo sišli sa modne piste. Priznajem da to divno izgleda, ali tesni sakoi mi nikako ne odgovaraju. Ne volim da me išta steže. Nije mi udobno – otkriva legendarni glumac.

Vaša supruga se vrlo lepo oblači, a i vi na zajedničkim fotografijama izgledate sasvim u redu.

– Moja bivša devojka i prva žena Caca odeva se stvarno vrlo lepo. Ona i mene udesi za premijere i fine restorane, da je “ne brukam”, ali ja se “lepo obučen” osećam uštogljeno. U svakodnevnom životu, u duksevima i trenerkama, pored Cace izgledam kao dronjak. Ali, rešio sam da se promenim. Vreme je. Mislim na svoje godine. Doduše, ja ih ne krijem. Evo, reći ću, da znatiželjni ne traže po internetu datum mog rođenja. Imam devedeset, ali se dobro držim, pa izgleda kao da imam sedamdeset. Međutim, kad je čovek u mojim godinama šljampavo obučen, izgleda tužno. Zato sam odlučio da se konačno malo sredim, ali svakako neću nositi tesne sakoe i kravate.

Da li ste, pored mode, primetili još nešto zanimljivo u našem magazinu?

– Da. Vaše stranice o hrani su veličanstvene. Sve izgleda sjajno. Dođe mi da od tih listova napravim šarenu salatu. Doduše, to je sasvim u redu, jer papir je od celuloze, pa može da se koristi umesto popularnih integralnih vlakana. Dodao bih samo malo maslinovog ulja, da povuče na “mediteransku ishranu”. Međutim, poput vaše mode, ni vaša ishrana nije za mene, ali za moju Cacu jeste. Stalno me uči da se na finu hranu treba navikavati, ali meni ne ide. Ona ima mediteranski pogled na tanjir i voli morske plodove, naročito jastoga, hobotnicu i ostrige. Što se mene tiče, te vrste slobodno mogu da izumru. Japanski suši sam, na njeno zapovedničko insistiranje, probao više puta, jer to obožava. Ne vredi. Posle takvih pokušaja navikavanja odem kući iz restorana gladan i navalim na čvarke. Šalu na stranu, prilično se razumem u ishranu jer sam o tome pročitao tri metra knjiga. Ipak, nisam fanatik. Od jela mi je na prvom mestu burek. Nutricionistima se od bureka diže kosa na glavi, znam. Burek je, prema njihovom mišljenju, smrtonosan: belo brašno (beli otrov), so (beli otrov), svinjska mast (holel-lele-sterol) i termička obrada na visokoj temperaturi (smrtonosno za vitamine). Ja se s tim stavom ne slažem. I nisam jedini. Cela Srbija voli da doručkuje burek. Mnogi stručnjaci tvrde da bi trebalo jesti ono na čemu si odrastao, jer od toga je napravljeno tvoje telo i na to si navikao.


Na šta se navikavao Branko Kockica kad je bio mali?

– Mi smo bili dobrostojeća porodica. Otac mi je bio glumac, a majka nastavnica. Iako smo svakog leta po dva meseca provodili na moru, nismo se hranili mediteranski, nego banaćanski. To znači da je moja hrana bila, a i sada je ista: popara, prženice, “leba, masti i aleve paprike”, slanina, pršuta. I to ne onaj Cacin crnogorski suvi pršut od dve godine koji se seče tanko kao flispapir, nego banaćanska, mekana šunka koja se seče na s prsta debele rezance, kako me je naučio otac. On je zagovarao i raznovrsno povrće, jer “zdravlje ulazi na usta”. U našu kuću uveo je “kult zdravlja”, što se pored zdrave ishrane odnosilo i na redovnu fiskulturu i dva meseca letovanja.

Da li vaša supruga vodi računa o zdravoj hrani?

– Ni slučajno, mada ponekad imitira mog oca. Caca odlično kuva, a kada mi se nešto ne dopadne, što se zaista retko događa, govori kao moj otac: “Ćuti i jedi, to je zdravo”. Ja ćutim i jedem, šta ću. Ne znam da kuvam. Međutim, imam jedan lično izmišljeni recept “dzupa di verdura a la Kockica”. Spremam je kada Caca nije u Beogradu. Pokupim sve zaostalo povrće iz frižidera, iseckam na kockice, jer to je u skladu s mojim nadimkom, nalijem vodu, dobro posolim (beli otrov) i posle pola sata, kad pobijem sve vitamine, procedim. Kad se ohladi u frižideru, preručim supu u dve-tri flašice, ponesem u torbi i pijuckam po ceo dan.

Imate li recept za dug i srećan brak ili je to posledica Cacinih tajnih sastojaka?

– Naš brak smo Caca i ja skuvali zajedno. Ono što je sasvim sigurno je da ne postoji bračni recept koji važi za sve ljude. Ne znam kako je Caca mene izdržala, ali znam kako sam ja izdržao nju. Kad sam bio jako mali, patio sam od dosade. Svima sam stalno govorio: “Meni je docadno, meni je docadno”. Dosada je, izgleda, jedino što i danas teško podnosim. Na moju sreću, sa Cacom nikada nije dosadno. To podrazumeva svakodnevne rasprave i, naravno, svađe. Zbog njih smo izuzetno popularni u svakom društvu jer nastaje izvanredna zabava kad ona počne da mi zvoca, a ja predložim: “Hajde da se igramo napadanja supružnika”. Na njenu sreću, svaku svađu okrenem na zafrkanciju, Caca se zasmeje i sve bude u redu. I tako, evo, više od pedeset godina. Računam i one godine pre braka, jer smo počeli da se zabavljamo tako što smo se prvo svađali. Ja se Cacinoj energiji kojom uništava dosadu toliko divim da sam u vreme kad sam kao mlad glumac izmišljao umetničko ime, hteo da se zovem Branislav Caca.

U Cacinoj režiji bili ste Hamlet i Okovani Prometej, potom Hamlet kojeg ste igrali u Njujorku na engleskom jeziku. Nastavila je da vam režira i u “Pužu”. Da li tom zajedničkom radu nekad zasmetaju svađe?

– Ne, naprotiv. Svađa je neophodna. Sručnjaci za menadžment kažu da, ako se dva izvršna direktora u svemu slažu, jedan je suvišan. Naša saradnja obično počinje žustrim raspravama. Amerikanci to zovu “brain storm”. Zaista bude oluje. Pošto sam ja onaj koji zasmejava i decu i moju ženu, obično ublažavam oluju i pretvorim je u nešto što sam uveo u sve projekte sa svim saradnicima u “Pužu”. To nazivam “brain dance”. Kad svi složno zaplešemo, od naših predstava pravimo divotu poput baleta.

Pozorište “Puž”, veoma hvaljeni teatar za decu, osnovali ste davne 1977. godine. Cele decenije bili ste putujuća trupa, potom ste na korišćenje dobili salu u kojoj ste i danas. Međutim, grad je “Puža” osnovao kao beogradsku ustanovu kulture tek mnogo kasnije. Verovatno vam tih prvih dvadeset godina nije bilo baš lako?

– Nije bilo baš lako, ali je bilo veselo. Volim da citiram oca, jer sam kao i on počeo kao putujući glumac. On je govorio: “Sve što moram – to i hoću, sve što hoću – to i mogu”. To šta sam ja sve radio za “Puža” može da se opiše samo u debeloj knjizi iz nekoliko tomova. Ne bih nikome preporučio da pravi pozorište ako nije radomanijak. A ja sam pravi pravcati radoholik. Još radim po ceo dan, od jutra do mraka. Ali, radim i po mraku. Mislim, noću, kad spavam. Moj glavni posao je izmišljanje. Sve što ne mogu da smislim kad sam budan moj mozak smisli dok spavam. Kada taj moj mozak nešto smisli, smesta me probudi. Onda se prevrćem po krevetu i vrtim tu misao, vrtim i nikako ponovo da zaspim. Zato pored kreveta imam papir i olovku, zapišem to što je mozak smislio i tek onda mogu ponovo da utonem u san.

Hobiji postoje da bismo se opustili i zaboravili dnevne probleme. Kako se vi opuštate?

– Nemam hobi u klasičnom smislu. Kao klinac pokušavao sam sa raznim skupljanjem. Takva je bila moda. Skupljao sam marke, salvete, kutije šibica, stare pare, sličice fudbalera, značke. U novinama sam se prvi put pojavio još kao osnovac. U “Zrenjaninskom planinarskom društvu” bila je moda da se skupljaju značke koje smo kačili na šešire. Izašao sam u “Politici” u krupnom planu, sa šeširom koji se nije video od značaka. Već tada sam bio sklon preterivanju. Međutim, nijedan takav hobi nije potrajao. Najviše sam voleo da majstorišem, da nešto pravim.

Ipak, svako mora da se odmara. Ako ni zbog čega drugog, onda zato da bi skupio snagu za ponovni rad.

– Odmaram se dok spavam. No, i to treba znati. Odmaranje sam učio iz knjiga. Uvežbao sam da se odmorim za desetak minuta. To Ameri zovu “cat nap” ili “power nap”, što će reći, “mačji dremež” ili “moćna dremka”. Pošto sam prema kineskom horoskopu rođen u znaku psa, kratki dremež zovem “pseća sova”. Mi Srbi kažemo: “Samo da prezupčim”. Sad sam za Novu godinu imao i po šest predstava dnevno, ali sam između svake dremnuo po desetak minuta, pa se nisam umorio kao pas.

Mnogi su se iznenadili kada su čuli da ste se okrenuli politici. Kako ste se našli i snašli u toj priči?

– Nisam političar, niti ću ikada biti. Za mene ova priča nije politika, nego društvenokoristan rad. Ja sam u horoskopu Ovan, imam odlike predvodnika. Guram i vučem, ali ne verujem da mogu da budem kapiten velikog tima. “Puževa” mala ekipa mi je dovoljna. Međutim, verujem da ću sa višeg mesta u gradu moći bolje da sagledam i vidim gde bi trebalo ovnovski da se pogura. Poslednjih nekoliko godina nadležni su videli da i “Puž” može da se pogura. Svašta nešto lepo nam se dogodilo. To publika još ne vidi, pošto se za sada radi samo o tehničkim zavrzlamama koje se polako otpetljavaju.

Kakve još planove imate za ovaj dečji hram kulture?

– Imamo veliki plan za renoviranje sale, a mali plan je velika premijera “Mačka u čizmama” za “Pužev” rođendan, 13. aprila. Glavnu i naslovnu ulogu pomenute mačke igraće Tamara Aleksić. Predstava je za veliku decu. Znači, ima ozbiljan zaplet, a neozbiljan, veseo i vrlo lep rasplet. Nije reč o basni, pa Tamara ne igra mačku u kostimu sa mačjim ušima i nacrtanim brkovima. Igra lepoticu u divnoj haljini sa dubokim i čarobnim crvenim čizmama.

S obzirom na to da ste uvek okruženi decom, možete li da potvrdite da u svetu najmlađih još caruje drugarstvo?

– Verujem i znam da među decom i te kako ima drugarstva. U “Pužu” imamo predstavu u kojoj dečak odlazi od kuće da traži to carstvo i polako otkriva da je ono, u stvari, njegova porodica. Na kraju predstave kažem: “Svaka porodica treba da bude carstvo u kome caruje drugarstvo. A pošto drugarstvo vlada i ovde u veseloj porodici ‘Pozorištanca’, sada ćete svi drugarski da pomognete da se čuje stara dobra drugarska.“ Onda svi zapevamo: “U svetu postoji jedno carstvo”. Najglasniji budu roditelji.

„Kocka, kocka, kockica” obeležila je detinjstvo mnogih generacija, naučili ste nas nekim stvarima kojima nisu uspeli da nas nauče mame, tate, bake, deke… Nama, koji smo odrasli sa vama, nedostaje ta neponovljiva emisija.

– I meni nedostaje “Kockica”, jer sam je i ja rado gledao kad sam bio mali. Na sreću, „Radio-televizija Srbije“ čitavu godinu reprizirala je ovu emisiju, svakog radnog dana. Na nesreću, to je bilo u rano jutro, dakle, u malo nezgodnom terminu. Digitalizovan je izvestan broj epizoda i mogu da se vide na “Jutjubu”. Mojih pesama ima bezbroj. Deca znaju sama da klikću po internetu i uče ih. Moja pesma “Učimo da brojimo” na “Jutjubu” ima dvadeset devet miliona pregleda. To je sjajno. Neki novi klinci koji dolaze u “Pozorištance” slikaju se sa mnom posle predstave i pevaju mi moje hitove. I dalje nedostaje plejada dobrih starih emisija „Radio-televizije Srbije“, kao što su “Metla bez drške”, “Stočiću, postavi se”, “Neven”, “Kolariću-paniću”, “Aca poštar”. Čujem da će se te serije opet pojaviti na malim ekranima ili makar na “Jutjubu”.


Koliko su se deca promenila u odnosu na onu koja su davnih godina učestvovala u “Kockici”?

– Ovo je trik pitanje. Ako kažem da su danas deca bolja, uvrediću njihove roditelje koji su nekada gledali “Kockicu”, a sada dovode mališane u “Puža”. Ako kažem da su deca nekada bila bolja, onda ću opet uvrediti roditelje jer će ispasti da su ti roditelji kad su bili deca bili manje bolji. Međutim, da mogu, ipak bih rekao da danas deca nekako mnogo više znaju. Možda su čak radoznalija. Više zapitkuju oni mene nego ja njih. Svakako su slobodnija. Svi ćemo se složiti da je to bolje.

Dogodi li vam se ponekad da vas na ulici zaustave vaši “ta-ta-ta-tirci” koji za ruku vode svoju decu, pa vas upitaju kako ste ili vas podsete na neko staro zajedničko snimanje?

– Da. I ja se uvek raznežim. Kao da neka nostalgija prozuji kroz mene. Obavezno ih zagrlim. Slikamo se. Onda ih učim kako se slika, jer ja moram stalno nešto da podučavam. Objasnim da kad pravimo selfi, objektiv bi trebalo da bude u visini naših očiju. Često me pitaju da li su sačuvane sve epizode. Kažem da jesu. Svih dvesta pedeset. Pitaju da li mogu nekako da dođu do epizode u kojoj su učestvovali. Odgovorim da je to moguće, ali treba da znaju tačan naslov.

Da li umetnik koji je kompletnim svojim opusom pokazao na delu bezgraničnu odanost svetu detinjstva i najplemenitijim ljudskim težnjama ikad može da ode u penziju? Imate li vremena da se umorite?

– Nikakva penzija ne dolazi u obzir. Ja iz pozorišta idem pravo u – raj. U stvari, ja sam već u nekoj vrsti raja. Povremeno prolazim kroz pakao, ali izdržim, jer znam da ću se vratiti u raj. Raj zamišljam kao Pozorište “Puž”. Sve je lepo i zabavno. Ništa nije preteško. I stalno napredujemo. Što bi “Bitlsi” rekli: “It’s getting better all the time”.

Foto: LUKA ŠARAC

Izvor: SNEŽANA ILIĆ

 

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *