Staljingrad – 75 godina – Čelična pobeda

Objavljeno: 11.2.2018.


Piše: Bojan Bilbija




Crvena armija je sama pod Staljingradom, dok su zapadne diplomate plesale u švajcarskim odmaralištima, slomila kičmu nacističkoj zveri i potom je ona bauljala do svoje početne i krajnje tačke – Berlina

Prekinite da plešete, Staljingrad je pao! Ovim rečima obratio se nemačkom ambasadoru u Italiji, knezu Otu fon Bizmarku njegov saradnik 2. februara 1943, pre tačno 75 godina. Njegova ekselencija se – poput mnogih važnih ličnosti nacističkog režima – zabavljao i opuštao sa ostalim pripadnicima džet-seta u svečanoj sali hotela „Palas“ u Sankt Moricu, na istoku Švajcarske. Uvaženi knez, princ od Bizmarka, bio je šokiran i ljut, jer nije gotovo ništa znao o stvarnom stanju na bojnom polju u gradu na Volgi, verujući nacističkoj propagandi koja je svaki dan izveštavala o napredovanju Vermahta. Ali on je bio samo unuk čuvenog kancelara Bizmarka – koji je uvek upozoravao kajzera da ne ratuje protiv Rusije. Dan ranije, 1. februara 1943, britanski premijer Vinston Čerčil nazvao je pobedu Crvene armije pod Staljingradom zadivljujućom. Britanski kralj poslao je mač na kome je na engleskom i ruskom jeziku bilo ugravirano: „Građanima Staljingrada, čvrstim kao čelik, od kralja Džordža Šestog u znak dubokog divljenja britanskog naroda.“ Četiri dana kasnije, čestitku je uputio i predsednik SAD Frenklin Ruzvelt, nazvavši Staljingradsku bitku „epskom borbom“ čiji ishod slave svi Amerikanci.

SUDBINA SVETA ODLUČENA U GRADU NA VOLGI Zaista, razloga za divljenje prema ruskom narodu bilo je milion, koliko je života na obe strane odneo pakao Staljingrada, od 17. jula 1942. do 2. februara 1943. godine. I još toliko ranjenih, osakaćenih, izbačenih iz stroja. Čitav jedan dvomilionski grad, iako u Staljingradu, današnjem Volgogradu, pre rata jedva da je živela petina od tog broja – a i danas ih je tek polovina! Sudbina sveta određivala se tada u gradu na Volgi. I dobro je nemački diplomata rekao svom šefu, knezu Bizmarku – vreme plesa i zabave za Treći rajh je okončano. Pred njima i njihovim saveznicima ostali su odbrojani dani do konačnog poraza. Da nije bilo Staljingrada 1943, ne bi bilo ni Berlina 1945. godine. Poklonjeni mač Džordža Šestog takođe je predstavljao jasnu poruku građanima i braniocima Staljingrada, čvrstim kao čelik – jer se na ruskom jeziku čelik kaže „stalj“…

Nedavna odluka ruskog ministra kulture Vladimira Medinskog da opozove dozvolu za prikazivanje u domaćim bioskopima britansko-francuskom filmu „Staljinova smrt“ – izazvala je dosta pažnje u zapadnim medijima. Bio je to još jedan dokaz, kako su rekli, cenzure i represije u autokratskoj i nedemokratskoj „Putinovoj državi“. S druge strane, u tom demokratskom svetu, gde je ovaj film od strane „stručne javnosti“ ocenjen izuzetno pozitivno, iz sve snage se nametao utisak da savremena Rusija, zabranom prikazivanja filma, brani lik i delo bivšeg sovjetskog lidera Josifa Staljina i onih koji su na vlast došli posle njegove smrti. Posebno, imajući u vidu da se „Staljinova smrt“ na političko-satiričan način bavi borbom, a tačnije otimanjem za vlast, koja je potom usledila, u čemu su mnogi prepoznali aluziju na savremenu Rusiju i njene današnje lidere. U Moskvi pak ističu da je u filmu reč o ismevanju i „uvredljivom odnosu prema državnoj himni“, „lošim glumcima i nemarnoj i netačnoj scenografiji“, odnosno „paškvili na temu istorije naše države“.

EKSTREMISTIČKE PORUKE JEDNOG FILMA Posebno je, međutim, zanimljiv momenat kada se film pojavio – u jesen 2017. na Zapadu, i krajem januara 2018. godine u Rusiji. Dakle, bukvalno pre nekoliko dana – ne samo na početku kampanje za izbor predsednika Rusije već i neposredno uoči 75-godišnjice od pobede SSSR-a u Staljingradskoj bici, 2. februara. Na ovu istorijsku paralelu su i ukazali autori otvorenog pisma upućenog ministru Medinskom. Među njegovim potpisnicima su i proslavljeni reditelj Nikita Mihalkov, potomci sovjetskih rukovodilaca iz tog vremena, kao i čitav niz drugih javnih ličnosti. Oni su poručili da se informacije i poruka filma „mogu oceniti kao ekstremističke, usmerene na vređanje dostojanstva ruskog i sovjetskog čoveka“, a puštanje u promet uoči 75. godišnjice pobede u Staljingradskoj bici – kao „pljuvanje u lice“ njenim žrtvama i preživelima.

Ruski eksperti su takođe u filmu videli i uvredljive poruke prema veteranima Velikog otadžbinskog rata i diskreditaciju državnih simbola, kao i scene preteranog nasilja. Visoki funkcioner Ministarstva kulture, pisac Jurij Poljakov, izjavio je da je film – „obrazac ideološke borbe protiv naše države“. Sin Staljinovog naslednika Nikite Hruščova Sergej smatra da je film „Staljinova smrt“ primer izvrtanja istorije SSSR-a i Rusije, odnosno „naturanje u svesti mlade generacije lažne, izvitoperene i ponižavajuće predstave o prošlosti, a shodno tome i o sadašnjosti naše zemlje, što nosi sa sobom ogromnu opasnost“.

Kada čovek sa Zapada – koji o Staljinu, Drugom svetskom ratu i Staljingradskoj bici zna veoma malo ili nimalo – pogleda takav film koji najvećeg ruskog državnika 20. veka (uprkos svim kontroverzama), kao i samu Rusiju, predstavlja kao družinu bitangi, pajaca, spletkaroša i komedijaša, a veliku istoriju ove države i njene sopstvenom krvlju zalivene nacionalne simbole svodi na parodiju, onda on može steći u toj zemlji samo negativan utisak. A to može biti protumačeno samo kao udar na dostojanstvo Rusije. Sa još jednim, ne manje važnim ciljem: da se skrene pažnja sa činjenice da je upravo Moskva, pod komandom Staljina, odnela odlučujuću pobedu nad nacizmom i da današnjeg „demokratskog i slobodnog sveta“ bez ruske žrtve i heroizma – ne bi uopšte bilo!

Film će verovatno pogledati milioni Amerikanaca i Evropljana, ali, recimo, ocenu o Staljingradskoj bici Majkla Mekfola – ranijeg ambasadora SAD u Rusiji i čoveka koji je pokušao da sruši Putina masovnim protestima 2011. godine – verovatno će pročitati tek pojedinci. Utoliko je značajnije kada baš Mekfol, povodom 2. februara i dana pobede u Staljingradu, kaže da je „prelomni momenat u Drugom svetskom ratu nastupio zahvaljujući odvažnosti, postojanosti i heroizmu sovjetske vojske“. „Čestitam 75. godišnjicu!“, zapisao je Mekfol. Jasno je da takve istorijske pobede ne mogu da odnesu probisveti i secikese, kakvim ih predstavljaju Britanci i Francuzi – i još sami svoj film ocenjuju za oskara – već ozbiljni državnici koji uživaju nepodeljenu podršku svog naroda.

„KOTAO“ BEZ IZLAZA, OSIM… Prema opšteprihvaćenim podacima, iako među istoričarima još postoji doza sporenja, u Staljingradskoj bici sovjetska armija imala je nešto manje od 480.000 žrtava, nemačka oko 300.000, a nemački saveznici (Italijani, Rumuni, Mađari i Hrvati) oko 200.000 poginulih. Ovom broju treba dodati i desetine hiljada stradalih civila, građana Staljingrada. Ubijenih, nestalih, umrlih od rana i drugih posledica rata i zarobljenih – više je od 2,6 miliona! To su brojke koje Evropu, dok samozadovoljno pleše u Davosu i Sankt Moricu, i danas treba da opominju, jer pokazuju do čega dovode mržnja, ideološki sukobi, glad za otimanjem tuđih resursa, ali pre svega uverenje o sopstvenoj superiornosti i odricanje prava drugim narodima da svoju državu sami uređuju. „Borba protiv komunizma“ i nametanje ognjem i mačem „evropskih vrednosti“ – iza kojih se kriju planovi za uspostavljanje novih gospodara nad tuđim resursima – dovela je na kraju do čudovišnih posledica. Da li je neko mogao da ih predvidi, i spreči, 1938. godine, kada je britanski premijer Nevil Čemberlen sklapao u Minhenu sporazum o komadanju Češke sa „gospodinom Hitlerom“? Da li su Čemberlenove reči da je „doneo mir našoj generaciji“ odraz najdubljeg cinizma ili gluposti? Ili nečeg još zloslutnijeg…

Činjenica je da je i Hitler imao pogrešne procene. Iako je verovao da je veći i od Bizmarka, i on se poput nemačkog cara u Prvom svetskom ratu, oglušio o najvažniji politički amanet slavnog kancelara – nikad ne napadaj Rusiju! Pa mu je i to bilo malo, nego je krenuo da osvaja daleki Kavkaz, zbog tamošnje nafte i rafinerija, iako prethodno nije završio ni posao u Moskvi i Lenjingradu. Posle, po Ruse nezgodnog, sovjetsko-finskog rata 1939–1940, Hitler je smatrao da je Crvena armija „kolos na glinenim nogama“. Zato je pokrenuo „Barbarosu“ u junu 1941, zato je naredio u septembru 1942. da se Staljingrad mora osvojiti „bez obzira na cenu“! Ta cena je bila užasna za sve, a za njegove sulude snove i fatalna. Sovjetska komanda, serijom manevara, uspela je najpre da se odbrani od dvomesečne totalne ofanzive, a zatim i opkoli nemačku čuvenu 6. armiju na obali Volge. Po receptu koji je 70 godina kasnije viđen u ustaničkom Donbasu, svega par stotina kilometara odatle, nacisti su uhvaćeni u takozvani „kotao“ i posle toga njihova sudbina je bila zapečaćena. Iz kotla je jedini izlaz – ili sa nogama unapred, ili sa podignutim rukama i spuštene glave.

DAN KADA JE RUSIJU NAPALO POLA EVROPE Ne ulazeći u istorijske i vojne pojedinosti Staljingradske odbrambene operacije i svega što joj je prethodilo, treba ipak naglasiti da su Nemci na vrhuncu ofanzive (operacija „Blau“) u jesen 1942. napadali Staljingrad sa 50 divizija, dok je sovjetska vrhovna komanda, iako je u početku bila dvostruko slabija od protivnika, uspela na vreme da prebaci čak 55! To su bili izuzetni napori za Rusiju, imajući u vidu da su Nemci pre toga ratovali već duže od tri godine i da su njihove jedinice bile izuzetno dobro opremljene i sastavljene od veterana visokog borbenog morala i pojačane stotinama hiljada boraca iz drugih zemalja. Ne kažu slučajno ruski istoričari da je Rusiju tada napalo pola Evrope. Ruski kontranapad (operacija „Uran“), započet 19. novembra 1942, osim potpunog uništenja nemačke 6. grupe armija, odneo je u nepovrat i polugodišnju proizvodnju Nemačke u tenkovima i motornim vozilima, kao i višemesečnu – artiljerije, minobacača i pešadijskog naoružanja. Bio je to potpuni krah „nesalomivog Rajha“, što je pokazala i predaja Sovjetima feldmaršala Fridriha Paulusa, komandanta 6. armije i jednog od kreatora plana „Barbarosa“.

Bio je to prvi, ali ne i poslednji, Hitlerov feldmaršal koji se predao protivniku. Do Staljingrada je tako nešto bilo potpuno nezamislivo. Staljingradska bitka potpuno je poljuljala moral ne samo u Nemačkoj, već i u redovima njenih saveznika, a prva koja je otpala sa ovog spiska bila je Italija. Istovremeno su Turska i Japan odustale od planiranih invazija na SSSR. Upravo italijanska, ali i rumunska i mađarska armija bile su potpuno satrte na Volgi i od tog udarca nisu se nikada oporavile. Prosto rečeno, Rusi su pod Staljingradom slomili kičmu nacističkoj zveri i potom je ona u panici i nemoći bauljala i bežala sve do svoje početne, ali i krajnje tačke – Berlina. Što je najvažnije, Sovjetski Savez, odnosno Rusija, do ove velike pobede došla je sama, bez pomoći i podrške saveznika, dok je na „zapadnom frontu“ carovao apsolutni mir, a diplomate zaraćenih strana zajedno plesale u mondenskim odmaralištima.

Tek nakon što je 5. jula 1943. Crvena armija sa 1,3 miliona vojnika i 3.500 tenkova još jednom potpuno razbila Nemce, ovog puta kod Kurska, i otvorila sebi direktan put ka Berlinu, usledilo je – pet dana kasnije – savezničko iskrcavanje na Siciliju. Do konačnog pada Rima i iskrcavanja u Normandiji ostalo je još 11 meseci. U to vreme, 17. jula 1944, na drugu godišnjicu početka Staljingradske bitke, Rusi su organizovali operaciju „Veliki valcer“. Više od 57.000 zarobljenih nacista, fizički zdravih i jakih, okupljenih na moskovskom hipodromu, krenulo je ulicama sovjetske prestonice u svoj poslednji marš. Među njima i 19 generala u uniformama, sa svojim ordenjem na grudima i garavih lica, jer su dobili vode tek toliko da utole žeđ, ali da ne mogu da se umiju. Ovaj „ples“ poraženih trajao je tačno osam sati, tokom kojih su Moskovljani mogli da ih vide, da im dovikuju na nemačkom „Hitler kaput“, tako da ih bivši osvajači mogu dobro razumeti. Ali njima je i bez toga sve odavno bilo jasno…

Piše: Bojan Bilbija za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *