Putinov izbor

Objavljeno: 14.1.2018.

Piše: Bojan Bilbija

Od marta 2018. Rusija stupa u fazu pune obnove državne snage i moći, što će se neminovno odraziti na globalnom planu, kroz seriju krupnih političkih poteza koji neće biti po volji Zapada

Zahuktava se kampanja za predsedničke izbore u Rusiji. Borba Vladimira Putina za novi šestogodišnji mandat šefa države, iako mnogima s pravom deluje kao unapred dobijena bitka, daleko je od nezanimljive – pogotovo imajući u vidu globalne posledice koje sa sobom donosi. Otuda je simptomatično ignorisanje zapadnih medija ovog političkog fenomena, posebno ako se zna da se predsednička trka za američke izbore medijski prati više od godinu dana uoči samog glasanja i konzumenti ovih vesti obavešteni su o svim, pa i najsitnijim detaljima. S druge strane, put verovatno najmoćnijeg čoveka današnjice ka novom predsedničkom mandatu u Kremlju kao da je obavijen zaverom ćutanja na Zapadu. To, međutim, neće uticati na posledice koje će svakako nastupiti posle 18. marta, kada se očekuje da bi ruski lider mogao da osvoji između 60 i 70 odsto glasova već u prvom izbornom krugu, a prema nekim projekcijama, ovaj procenat bi mogao da bude i veći.

„BORBA“ ZAPADA ZA PLURALIZAM Period između 2018. i 2024. godine verovatno će biti ključan u istoriji 21. veka. Ruske pripreme za konačno oslobađanje od američkog pritiska okončane su u prethodnom periodu i stoga je razumljivo da u Vašingtonu sa izrazito negativnim nabojem ocenjuju buduću Putinovu pobedu. Koliko sam Putin ozbiljno pristupa predstojećim izborima vidi se i iz njegove odluke da nastupi kao nezavisni kandidat – dakle, pod najtežim uslovima – a ne ispred vladajuće političke partije Jedinstvena Rusija (JR). Na taj način Putin ne samo što ističe da ne traži privilegovan status nego svoju kandidaturu želi maksimalno da približi biračima. Iako će u kampanji dobiti podršku Jedinstvene Rusije, favorit predsedničke trke se ovim potezom na neki način i distancira od najveće ruske stranke, u čijem osnivanju je učestvovao, ali nikada nije bio njen član. To je još jedna specifičnost ruske političke scene i Putinu omogućava da kritikuje JR i ukazuje na propuste, a da se istovremeno oslanja na njenu podršku u parlamentu, prilikom izglasavanja zakona. Isto tako, prema Ustavu, ruski predsednik je i na čelu Vlade RF, jer on svojim ukazom imenuje premijera, ali ga i smenjuje. Za prvu odluku neophodno je glasanje u parlamentu, dok za smenu vlade i premijera to nije potrebno.

Dok izveštavanje o Putinu i njegovoj predsedničkoj kandidaturi zapadni mediji izbegavaju u širokom luku, dotle podršku „lideru opozicije“ Alekseju Navaljnom ističu u prvi plan. Ako Moskvu, bez ikakvih dokaza, optužuju da se meša u izborne procese zapadnih zemalja, onda evropski i američki političari to čine u odnosu prema Rusiji – javno i bez zadrške. To je, kako kažu, njihova borba za demokratiju i politički pluralizam u Rusiji! Portparolka Evropske službe za spoljne poslove Maja Kocijančić komentarisala je odluku Centralne izborne komisije (CIK) RF o neprihvatanju predsedničke kandidature Navaljnog. Kocijančićeva kaže da su posle odluke CIK-a nastale „sumnje u odnosu na politički pluralizam u Rusiji“. Ruski CIK, naime, nije odobrio kandidaturu Navaljnog, jer prema zakonu lica koja su osuđena za teška krivična dela ne mogu da budu birana na državne funkcije.

U slučaju Navaljnog, reč je o dve presude, iz 2013. i 2017. godine, kojima je osuđen na pet godina uslovno. Radi se o optužbi da je učestvovao u otuđivanju čak 10.000 kubika drvne građe državnog preduzeća „Kirovles“, u vreme dok je bio savetnik gubernatora Kirovske oblasti 2009. godine. Evropski sud za ljudska prava je u februaru 2016. ocenio da je tokom suđenja bilo narušeno pravo Navaljnog na fer suđenje i naložio novo, ali nije priznao da je reč bila o politički motivisanom procesu, kako su zahtevali advokati osuđenog. Na ponovljenom suđenju, u februaru 2017, Navaljni je ponovo oglašen krivim, što je izazvalo burne reakcije na Zapadu i među građanskim aktivistima u Rusiji.

KO JE STVARNI LIDER OPOZICIJE Odluka od odbijanju kandidature Navaljnog, prema rečima Maje Kocijančić, „izaziva ozbiljne sumnje u postojanje političkog pluralizma u Rusiji i demokratske perspektive predstojećih izbora“. „Politički motivisane sudske odluke ne smeju da se koriste za zabranu učešća u političkom životu“, naglasila je portparolka – uprkos tome što takve kvalifikacije nema ni u presudi Evropskog suda. Sada se, naravno, može očekivati da se sa sličnim ocenama jave i predstavnici američke diplomatije, ali i bez toga je u zapadnim medijima stvorena jasna slika: Putinov izbor za predsednika nije legitiman i sve vrste protesta, demonstracija, pa čak i revolucije protiv njega su dozvoljene! I legitimne, bez obzira na to što je reč o čoveku koji uživa nesumnjivu podršku više od dve trećine građana Rusije.

S druge strane, iako je reč o čoveku osuđenom za krađu više stotina hiljada dolara, Navaljnog opisuju isključivo kao „kritičara Kremlja“, „Putinovog oponenta“, „lidera opozicije“… Činjenica je pak da Navaljni ni u kom slučaju ne može da bude nazvan liderom opozicije, jer prema svim sociološkim istraživanjima njegov rejting ne prelazi jedan odsto. Njemu pripisuju izborni uspeh na izborima za gradonačelnika Moskve u septembru 2013, kada je osvojio više od 27 odsto glasova, izgubivši od Sergeja Sobjanjina. Međutim, Navaljni je u tom trenutku okupio oko sebe sav protestni potencijal građana Moskve, inače poznatih po tome što manje podržavaju Jedinstvenu Rusiju, čiji je kandidat Sobjanjin bio. Takođe, na izborima za gradonačelnika nisu učestvovali realni lideri opozicije, poput Vladimira Žirinovskog i Genadija Zjuganova, pa je i deo njihovih birača očito svoj glas dao Navaljnom.

Stoga je pogrešno nazvati Navaljnog liderom opozicije, ili glavnim Putinovim oponentom i kritičarem, jer svi ovi epiteti više pristaju Zjuganovu i Žirinovskom, koji već decenijama ne štede oštre reči na račun ruskog lidera. Ali oni nikada nisu bili protiv Putina i Rusije, za razliku od Navaljnog, kada je reč o nacionalno značajnim pitanjima. Zato i imaju političke rejtinge koji se približavaju 10 odsto, a ne jedan procenat kojim se „diči“ lider prozapadne opozicije. Sigurno je, ipak, da ni jedan, ni drugi, ni treći – ni pojedinačno, ni svi zajedno – ne mogu da ugroze izborni rejting Vladimira Putina.

U tom smislu, odluku CIK-a da ne odobri kandidaturu Navaljnog ne treba posmatrati kao Putinov strah od ovog političara, koga je američki „Vašington post“ u svom naslovu još 2012. opisao rečima: „Čovek od koga se Putin najviše plaši“. Radi se pre svega o poštovanju zakona, prema kojem osuđena lica gube pasivno pravo glasa, odnosno ne mogu da se kandiduju. To je, svakako, i logično: ako je Navaljni kao savetnik gubernatora odmah nezakonito prisvojio ogromnu državnu imovinu, šta garantuje da kao predsednik Rusije to ne bi činio u mnogo većim razmerama. I nije u ovom slučaju najbitnije da li je odslužio svoju kaznu ili nije, reč je o tome da neko dokazano ima sklonosti ka krađi, zloupotrebama i korupciji – pa ga ne treba stavljati na dalja iskušenja.

PODSMEH KREMLjA U svemu tome je važnije da ruska vlast na ovaj način pokazuje odnos prema zapadnim pritiscima. Ranije se smatralo normalnim da glavni zapadni igrač na političkoj sceni uvek bude figura zaštićena kao beli medved. I ako se vlast drzne da ga mrko pogleda – odmah usledi odmazda u vidu optužbi za autokratiju, diktaturu, kršenje demokratskih sloboda i ljudskih prava… Doduše, čitav ovaj dobro poznati rafal optužbi ispaljen je i sada, ali iz Kremlja ovog puta to dočekuju sa blagim podsmehom i ruganjem: pogledajte prvo šta se dešava u vašem dvorištu, kako se kod vas glavni kandidati opozicije provlače kroz medijsko i svako drugo blato neposredno uoči izbora!

Primer Navaljnog svedoči o još nečemu: ako je svoj prvi predsednički mandat Putin iskoristio za obračun sa oligarsima koji su celu rusku privredu isporučili Zapadu na tacni, onda je drugi mandat bio posvećen ekonomskom rastu i oporavku zemlje. Po ovoj analogiji, ako je Putinov treći mandat (prvi po povratku u Kremlj posle četvorogodišnje pauze) bio obeležen suzbijanjem političkog uticaja Zapada i borbom protiv takozvane „pete kolone“, onda bi od marta 2018. Rusija mogla da stupi u fazu pune obnove državne snage i moći, što će se neminovno odraziti i na globalnom planu. Još jednostavnije rečeno: sve do sada je ruski prodor u svet bio vidljiv prvenstveno kroz ekonomske korake, uspostavljanje energetske mreže i kupovinu inostranih aktiva, ali bi naredna faza bila oličena serijom krupnih političkih poteza koji neće biti po volji Zapada. Ili bar jednog njegovog dela. Zato je Putinov izbor za predsednika bojkotovan u zapadnim medijima. Ali igorisanje realnosti ne može tu ništa da promeni. Jer Putin je svoj izbor odavno napravio.

Piše: Bojan Bilbija za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *