Boj o Kosovu

Objavljeno: 13.1.2018.

Piše: Nikola Vrzić

Da li je u današnjoj Srbiji nedopustivo zalaganje za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu naše zemlje, i zašto bi za sve nas mnogo važnije moralo da bude ono oko čega se patrijarh srpski Irinej i mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije slažu, od onoga o čemu se ne slažu?

Autori Apela za odbranu Kosova i Metohije verovatno nisu mogli ni da sanjaju koliki će publicitet ovaj apel dobiti, a koliko će se, zauzvrat, malo govoriti o njegovoj sadržini. Očekivano ili ne, tek bezmalo se sva priča o apelu svela na uvrede upućene jednom od njegovih potpisnika, mitropolitu crnogorsko-primorskom Amfilohiju, uz zabrinjavajuće saglasje koje su u tom pregnuću predstavnici aktuelne vlasti – od Nikole Selakovića i Marka Đurića do Zorane Mihajlović – iskazali s osvedočenim borcima za srpstvo kao što su Čedomir Jovanović ili Gordana Čomić iz Demokratske stranke, sve i ako se od Zorane Mihajlović, a ona nije videla ništa sporno u britanskoj rezoluciji o Srebrenici kojom je srpski narod proglašavan za genocidan, ništa manje i nije očekivalo.

Najpre o sadržini, onda i o uvredama, u pokušaju da razumemo kuda nas sve ovo vodi a moglo bi da nas odvede pravo u propast.

PREGOVARAČKI OKVIR „Prvi put u srpskoj istoriji“, obrazlažu u prvoj rečenici svoju motivaciju autori apela, koji je nastao u Političkom savetu DSS-a Miloša Jovanovića, ali je mnogo širi od samog DSS-a, „nadvila se opasnost da srpska ruka potpiše predaju Kosova i Metohije u tuđe ruke“.

Jesu u svakom strahu, pa i u strahu od predaje Kosova i Metohije, velike oči, ali ovaj strah je nažalost veoma osnovan, pa i formalno zasnovan u Pregovaračkom okviru o (eventualnom) pristupanju Srbije Evropskoj uniji. U tom dokumentu, koji zapravo predstavlja spisak naših obaveza s kojim se saglasila i aktuelna vlast, stoji naime i obaveza da sa Kosovom potpišemo pravno-obavezujući sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa, termin koji je bio vrlo neodređen sve dok ga sasvim jasno nije odredila najmoćnija članica Evropske unije, Nemačka, čiji je ambasador u Beogradu Aksel Ditman otvoreno rekao da sveobuhvatna normalizacija odnosa uključuje i srpski pristanak na ulazak Kosova u Ujedinjene nacije. A predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je „Pečatu“ 2016. rekao da „Kosovo neće biti član Ujedinjenih nacija. Tačka“, u međuvremenu je u barem tri navrata ovako rezolutan (i, naravno, ohrabrujući) stav relativizovao rekavši da „Kosovo neće ući u UN osim ako mi ne budemo nečim zadovoljni“ (26. septembar 2017), da „ne postoji nikakva šansa da Kosovo dobije stolicu u UN, osim dogovora sa Srbijom u kojem ona mora da ima nešto, a ne da nema ništa i da bude ponižena“ (5. decembar 2017), te da je „to (članstvo Kosova u UN) nemoguće, osim ako ne postignemo neku drugu vrstu istorijskog sporazuma, kojim bi Srbi bili zadovoljni“ (30. decembar 2017)“, pri čemu, naglašavamo, pristanak na ulazak Kosova u UN predstavlja potpuno i konačno odricanje od Kosova i Metohije posle koga – ovo je ocena vašingtonskog eksperta za nas Danijela Servera, još jednog osvedočenog borca za antisrpsku stvar – formalno srpsko priznanje kosovske nezavisnosti postaje sasvim nebitan čin, budući da je ovaj najbitniji već počinjen.

OPRAVDANA ZABRINUTOST Sad, postoji teorijska mogućnost i da citirana Vučićeva relativizacija sopstvene odlučnosti – a podsećamo i da je on sam otkrio da je 2013. odbio da da saglasnost na ulazak Kosova u međunarodne organizacije, uključujući i UN, uprkos ličnim pretnjama koje je doživeo – da su njegovi dakle nagoveštaji mogućeg popuštanja deo nekakve taktike za postizanje suprotnog cilja, ali nikako se ne sme zanemariti ni mnogo očiglednije tumačenje po kome nagoveštaji popuštanja jesu upravo to, najava predaje. No čak i ako zanemarimo sve ovo što je nemoguće zanemariti, već i svako dalje insistiranje na nastavku srpskog EU puta, u svetlu otkrića ambasadora Ditmana, ne može a da ne predstavlja upozorenje da će se Srbija zaista saglasiti s ulaskom Kosova u UN.

Te je, otuda, zabrinutost iskazana u apelu, da će „srpska ruka (da) potpiše predaju Kosova i Metohije u tuđe ruke“, u najmanju ruku opravdana. A jednako su nesporni, ili bi barem trebalo da budu, i ostali iskazi sadržani u ovom dokumentu, da je „proces secesije Kosova i Metohije dobio zabrinjavajući zamah“ i da se „taj proces može i mora zaustaviti“, da su „neprihvatljivi i moraju biti odbijeni, jednom zasvagda“ zahtevi za ulazak Kosova u UN „kao i svaka podela Kosova i Metohije“, da su „sadašnje međunarodne okolnosti takve da do pravednog rešenja nije moguće doći“, te da je „zamrznuti konflikt (poput konflikta na Kipru i drugde) jedina razumna odluka“, da razgovore s Albancima „valja nastaviti (…) do konačnog rešenja u skladu sa Ustavom Republike Srbije, Rezolucijom SB UN 1244 i međunarodnim pravom“, najzad, da se „pitanje Kosova i Metohije ne može rešiti bez pristanka Srbije niti je iko može poniziti, ako ne ponizi sebe sama“, a „bez Kosova i Metohije ili bilo kojeg dela svoje teritorije, Srbija ne bi bila samo osakaćena, već i trajno poražena, kao zemlja koja je svoju skupu sudbinu prodala i poništila svoj identitet“ sve do „konačnog ispisivanja iz istorije“.

SLUČAJ AMFILOHIJE Pa sve i ako ove konstatacije činjenica i predlozi koji iz toga proističu nisu svima nesporni, a ima naravno i takvih, o njima bi moglo da se razgovara u dobronamernoj potrazi za najboljim rešenjem za najteži problem. Umesto toga, međutim, pljusak uvreda i diskvalifikacija usmeren, kako rekosmo, prvenstveno na mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija koji je potpisao apel onom uvodnom rečenicom a onda je više-manje i ponovio u intervjuu lokalnoj televiziji iz Herceg Novog: „Ja nisam rekao da je on izdajnik, a sada se bojim, iskreno rečeno ako već o tome govorimo, da ta njegova politika, da ona vodi izdaji Srbije, izdaji Kosova.“

Predstavnici aktuelne vlasti, pošto su već našli za shodno da reaguju na ovu izjavu, mogli su, pod uslovom da tako misle, da kažu da mitropolit u svojoj proceni – jer ovde jeste reč samo o njegovoj proceni, u vidu iskazane bojazni o daljem toku procesa u kome živimo – greši, mogli su da kažu i da im ne pada na pamet da se na bilo koji način odreknu od Kosova i Metohije nego da je to crvena linija do koje će se tražiti nekakvo rešenje, mogli su to i da detaljnije obrazlože ili da mu bar objasne, makar i u četiri oka, da još nije vreme da se sve karte na sto stavljaju otvoreno jer je izabrana takva taktika… Ali ne, usledila je prekomerna upotreba uvreda da se mitropolit Srpske pravoslavne crkve „bavi vradžbinama“ (Nikola Selaković), da je onime što je rekao „održao opelo svom crkvenom pozivu“ i „zgazio u blato srpske opozicione politike“ (Marko Đurić), te da „mitropolit Amfilohije neće voditi državnu politiku Srbije“ (Zorana Mihajlović), što sve zajedno predstavlja reakciju upadljivo (i neugodno) sličnu reakcijama funkcionerke Demokratske stranke Gordane Čomić koja je mitropolitove reči opisala kao „verbalno nasilje, i ja ne znam razloge ni motive, da li mu je samo sočno tako da kleveće ljude ili je to propaganda koju želi da koristi, ali kako god bilo, nedopustivo je i zaslužuje reakciju svih u Srbiji“, i lidera LDP-a Čedomira Jovanovića koji nije rekao da su u pitanju vradžbine nego „ritualno žrtvovanje“ koje je „čin lažne borbe za interese građana Srbije i samo dodatno deli već podeljeno i posvađano društvo“.

STAV SRPSKE CRKVE I ne samo to. Stiče se težak utisak da nije sve ovo isključivo kritika mitropolita Amfilohija nego i naše crkve uopšte, budući da se mitropolitov nepopustljivi stav o Kosovu i Metohiji u svojoj osnovi ni po čemu ne razlikuje od stava koji su već izrazili patrijarh srpski Irinej, a on je apelovao „na naše državnike da ne smeju nikada da daju svoju saglasnost na otuđenje Kosova i Metohije, jer ono što se silom uzme, to se i vrati, ono što se pokloni nekome, to je zasvagda izgubljeno, a to Srbi i Srbija ne smeju dozvoliti“, i episkop bački Irinej Bulović koji je precizno izneo svoje duboko uverenje da će „stav ogromne, čak apsolutne većine vernika Srpske pravoslavne crkve biti jedinstven i da oni neće biti za dalje ustupke o pitanju Kosova i Metohije nego za svaki napor da se ono očuva kao deo srpske države, kao srpska teritorija, kao naše alfa i omega u suštinskom, identitetskom smislu… Da mi kažemo – ’uzeli ste, poklanjamo’ – na to nemamo pravo jer bismo se time odrekli sebe kao naroda… Mislim da je sa naše strane, od strane naše države, već ponuđen maksimalni kompromis. Briselski sporazum, koji se nalazi na ivici gaženja našeg Ustava, te je ustavno-pravno na jedvite jade prihvatljiv, zaista je ogroman kompromis…“, i pride je, na način praktično podudaran tekstu apela, ukazao da je na svetskoj sceni „situacija neuporedivo povoljnija po nas nego što je bila devedesetih godina zato što značajne svetske sile, pre svih Rusija i Kina, principijelno brane i međunarodno pravo i naše pravo na vlastitu teritoriju. Sa naše strane – duhovno i egzistencijalno, a ne samo politički – bilo bi samoubistveno da u novim, mnogo povoljnijim, svetskim okolnostima, sada krenemo putem dobrovoljnog napuštanja onoga što nismo oteli i što je iskonski naše“.

Pri čemu se mora ukazati i na kontinuitet ovih nastojanja da se ućutka glas crkve da su Kosovo i Metohija neotuđivi deo Srbije. Podsećamo da je na onaj očinski apel patrijarha srpskog Irineja Zorana Mihajlović uzvratila nepristojnim zahtevom Srpskoj pravoslavnoj crkvi da „ne vrši pritisak pre početka razgovora o Kosovu na predsednika Srbije Aleksandra Vučića“. Ovaj stav, da crkva treba da ćuti i da se ne meša u svoja posla, eskalirao je ovih dana citiranim uvredama.

Zar se tako vodi bilo kakav dijalog, pa i ovaj unutrašnji?! Ućutkivanjem glasova koji – iz ma kog razloga – nisu prijatni poput aplauza i ovacija? Naravno da ne.

Ova načelna primedba utoliko je bremenitija ukoliko se podsetimo da su neki sasvim drugačiji predlozi – poput onog sramotno kapitulantskog predloga Vladana Kutlešića da pristanemo na ulazak Kosova u Ujedinjene nacije i da usput priznamo njegovu nezavisnost – dočekani pohvalom. Da li to znači da zagovaranje predaje u današnjoj Srbiji nije problematično, ali je zato nedopustivo zalaganje za dalju borbu za očuvanje naše tapije, fizičke, pravne i duhovne, na Kosovu i Metohiji?

Sve ovo tim pre što potpredsednica vlade Mihajlović sad kaže i da „očekuje da će se pojačavati napadi nacionalista na Vučića kako se unutrašnji dijalog bude bližio kraju“. Kakav nam tek kraj unutrašnjeg dijaloga ove reči najavljuju?

PATRIJARHOVA NADA Ili, možda, sve ipak nije baš toliko neveselo kao što izgleda? Reč je, naime, o mogućnosti da patrijarh srpski Irinej vidi dalje od nas, i da ne greši kada kaže da „ljudi mogu da pričaju ovo ili ono, ali mi vidimo koliko se predsednik Aleksandar Vučić bori da sačuva Kosovo i Metohiju. Taj najsvetiji deo naše zemlje, taj naš Jerusalim, tu našu Palestinu, tu našu svetu zemlju sa onim svetinjama brojnim, velikim i slavnim… Blagodarimo Gospodu što nam je podario čoveka koji se lavovski bori za srpski narod, a posebno za mučeničko i stradalno Kosovo i Metohiju“.

Ovim rečima patrijarh nije Vučića samo pohvalio nego mu je i nametnuo obavezu da se pokaže dostojnim pohvale koju je dobio.

S druge strane, vratimo li se na iskazanu bojazan mitropolita Amfilohija, očigledno je da on i patrijarh nemaju istu procenu predsednika Vučića i njegovih postupaka, no ta je razlika između mitropolita i patrijarha potpuno nebitna u odnosu na jedino što je zapravo značajno, a to je istovetan stav koji oni imaju prema najvažnijem pitanju pred nama, pitanju budućnosti Kosova i Metohije, to jest Srbije i srpstva. Otuda, uvereni smo da bi i mitropolit Amfilohije žarko želeo da se na kraju ispostavi da je njegova procena Aleksandra Vučića bila pogrešna, a ne patrijarhova. A do tada, apel ostaje da stoji kao vapaj da se ne čini ono što nikada nije bilo, i ne sme da bude učinjeno.

Piše: Nikola Vrzić za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *