Ruski adut

Objavljeno: 4.1.2018.

Piše: Nikola Vrzić

Kako će sastanak Aleksandra Vučića i Vladimira Putina uticati na unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji, i šta je predsednik Srbije preko Moskve otkrio o našim EU integracijama

Prilikom nedavne zvanične posete Moskvi, šef britanske diplomatije Boris Džonson uputio je i neočekivanu poruku Srbiji koja bi, paradoks je samo prividan, trebalo da nas zabrine koliko i da nas ohrabri.

„Kao što ste dobro ocenili, Sergeju“, rekao je Džonson obraćajući se svom ruskom kolegi Lavrovu, „postoje određene stvari na kojima je potrebno raditi. Kada gledam na naše odnose, bilo da je reč o Ukrajini, Zapadnom Balkanu ili o tome šta se dešava u sajber prostoru, slažem se sa vama da je neophodno razgovarati o tome i priznati da su upravo ta pitanja trenutno glavni kamen spoticanja u našim odnosima.“
LINIJE VATRE Žalosno je dobro poznato, naravno, da su Ukrajina i sajber prostor prostori na kojima novi hladni rat Zapada protiv Rusije i bilo kakvog njenog uticaja, koji možda nikad uistinu nije ni prestao, postaje sve vreliji. Uz raskošan destruktivni potencijal da postane još vreliji posle odluke predsednika Sjedinjenih Država Donalda Trampa da odobri američke isporuke smrtonosnog oružja Ukrajini, što je potez na koji se nije usuđivao čak ni Trampov prethodnik Barak Obama, iako su upravo on i njegova administracija i započeli ukrajinski sukob organizacijom puča u Kijevu. Uzgred budi rečeno, ko čita „Pečat“ – zna, a „Pečat“ je još pre četiri meseca (1. septembar, „Pečat“ br. 485) najavio da je Vašington sve bliži odluci o smrtonosnom naoružavanju Ukrajine od koje se godinama ustezao.

A dodajmo ovim zlim slutnjama i poruku koju je američkim marincima stacioniranim u Norveškoj ovih dana uputio njihov glavnokomandujući, general Robert Neler. „Nadam se da grešim, ali rat dolazi“, rekao im je, i uz to najavio da bi, šta god to konkretno značilo, SAD svoj fokus s borbi na Bliskom istoku mogle da prebace na istok Evrope…

U svakom slučaju, vratimo se na kamenje spoticanja Borisa Džonsona, uzdizanje Zapadnog Balkana na istu ovu ravan – a podsećamo i da je prethodni američki državni sekretar Džon Keri naš deo sveta uvrstio u onu liniju vatre prema Rusiji – ne predstavlja samo upozorenje da su namere Zapada na Zapadnom Balkanu još opasnije nego što su dosad delovale, već iz svega toga sledi i očigledan zaključak da će se svaki prijateljski kontakt s Rusijom na Zapadu refleksno tumačiti kao akt neprijateljstva prema Zapadu.

S tim u vezi beležimo i vest „Glasa Amerike“ da je, „zbog zabrinutosti oko širenja ruskog uticaja“, američki Kongres naložio ministru odbrane Džejmsu Matisu „da pripremi analizu bezbednosne saradnje sa Rusijom od strane svake pojedinačne zemlje Zapadnog Balkana“ i da o tome sačini izveštaj nadležnim telima Kongresa, čiji će sastavni deo – izveštaja – biti i spisak „ruskog oružja i vojne opreme i tehnologije u vrednosti većoj od milion dolara koje je kupljeno ili dobijeno od strane svake zemlje Zapadnog Balkana od 2012. do danas“, „opis učešća snaga bezbednosti svake od pomenutih zemalja“ – a pomenute zemlje su „Srbija, Bosna i Hercegovina, Kosovo i Makedonija“ – „u obuci ili vojnoj vežbi sa Rusijom“, te „opis svih sporazuma o bezbednosnoj saradnji svake te zemlje sa Rusijom i pregled obaveštajne saradnje sa Moskvom“, a sve to kako bi se stekao uvid o tome „koliko bezbednosna saradnja između svake od zemalja Zapadnog Balkana i Ruske Federacije utiče na bezbednosne interese SAD…“. Čitaoci „Pečata“ setiće se da smo već skrenuli pažnju da je istovetan zahtev, ali samo u odnosu na Srbiju, već uvršćen u američki vojni budžet za fiskalnu iduću godinu, a ovo proširenje istrage ruskog uticaja na spomenuti ostatak Zapadnog Balkana samo će istaći kontrast između Srbije i ostalih pobrojanih i time dodatno po našoj zemlji iscrtati metu.

A opet, u svim ovim pretnjama koje naravno zabrinjavaju, ali rekosmo da istovremeno i ohrabruju, sadržano je i implicitno priznanje da Rusija ima svoj interes na Zapadnom Balkanu za koji se bori i namerava da nastavi to da čini. A u Siriji, koju je spasla od sigurne, užasne i nasilne smrti, pokazala je koliko uspešna i ubedljiva može da bude.

POSETA MOSKVI Od svega je ovoga, elem, sačinjen ukupni kontekst prošlonedeljne posete Moskvi predsednika Srbije Aleksandra Vučića i državne delegacije koju je on tamo predvodio. Posete koja je protekla u naglašeno prijateljskom tonu a uz to je, što je barem podjednako važno, donela i neke sasvim konkretne rezultate.

Odmah to da kažemo. Potezanje ruskog aduta i evidentno blizak odnos s predsednikom Rusije Vladimirom Putinom ne čini Vučića ruskim čovekom, a ni sam Vučić sebe ne bi tako opisao, ali nesumnjivo dovodi pod znak pitanja nedavnu procenu uticajnog Atlantskog saveta iz Vašingtona koji je, napominjući da je „važno da Vučić bude pritisnut snažno“, (samo)uvereno zaključio da „Sjedinjene Države treba da budu sigurne da će, suočen s teškim izborom između slabe podrške Rusije i stvarne ponude približavanja Zapadu, on napraviti pravi izbor“, jasno, pravi izbor sa stanovišta američkog interesa i planova, a njihov je plan da Srbija raskine s Rusijom i legalizuje američku otmicu Kosova i Metohije tako što će Republici Kosovo dozvoliti ulazak u Ujedinjene nacije.

Reč je, inače, o paket-aranžmanu. Izbacivanje Rusije sa (Zapadnog) Balkana i priznanje nezavisnosti Kosova jesu, s američkog stanovišta, dva međusobno dopunjujuća procesa čiji je ukupni cilj nepovratno stavljanje čitavog ovog prostora pod potpunu američku dominaciju. I grdno se vara svako ko je u stanju da pomisli da je naše američke prijatelje moguće zadovoljiti samo jednim od ova dva, da će se oni zadovoljiti samo raskidom s Rusijom ili samo raskidom s Kosovom i Metohijom a onda odustati od onog drugog. Neće. I mi i oni nalazimo se u situaciji sve ili ništa.

Otuda prošlonedeljna Vučićeva poseta Moskvi, i sve što se tamo dogodilo, ima i još dublji značaj nego što se vidi na prvi pogled. U krajnjoj liniji, vratimo li se na onu prognozu Atlantskog saveta da će Vučić izdati Putina ako bude pritisnut dovoljno snažno, valja primetiti i da Putin zasigurno nije neobavešten čovek, nije baš poznat ni kao neko ko situaciju procenjuje toliko pogrešno, naprotiv, a dodajmo svemu tome i da je pred njim Vučić javno obavezao i Srbiju i sebe, a čovek se, kao što je poznato, drži za reč…

REZULTATI POSETE Predsednik Srbije u Moskvi se obavezao da Srbija neće ulaziti u NATO, i da neće uvoditi sankcije Rusiji nego da će je, koliko može, podržavati u međunarodnim odnosima. A slučaj je tako udesio da smo ovo obećanje već počeli (nastavili) da sprovodimo i u praksi, glasajući ovih dana uz Rusiju u Ujedinjenim nacijama o rezoluciji o Krimu. Uzgred budi rečeno, teško je, ako ne i nemoguće, setiti se kada smo u UN glasali protiv Rusije, a nasuprot tome ovo izjašnjavanje o Krimu samo je poslednja među mnogim situacijama u kojima smo glasali protiv zemalja Evropske unije, što beležimo, a i drugde će tako biti zabeleženo, kao poprilično neobično za zemlju koja je na putu ka EU, ne samo zbog obaveza koje proističu iz Poglavlja 31 koje govori o usklađivanju spoljne i bezbednosne politike.

„Večernje novosti“ lepo su sumirale i ostale ključne dogovore postignute između srpskog i ruskog predsednika. Pre svega je to dogovor o ruskoj podršci srpskom stavu u vezi s Kosovom i Metohijom, što doduše može da znači i da nas Rusi neće sprečavati da se samoubijemo ako se na to odlučimo jer ne mogu Rusi da budu veći Srbi od samih Srba, ali znači i da će nam pomoći ako, umesto samoubistva, odlučimo da se borimo za svoj teritorijalni integritet i suverenitet. U prilog ovakvom tumačenju ide i Putinova napomena, iako bismo voleli da smo je čuli od Vučića, da konačno rešenje za KiM treba tražiti u okviru Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, ali od Vučića jesmo čuli javni poziv Rusiji, koji je Rusija prihvatila, da se uključi u dijalog s Prištinom ako u dijalog budu uključeni i Amerikanci. Zašto bismo, naime, i to usred onakvog konteksta koji smo opisali, javno tražili pomoć Rusa ako već nameravamo da učinimo ono što od nas traže Amerikanci? Pomoć Rusa u tome nam nije potrebna.

Drugi važan dogovor: Srbija će, bude li ga, učestvovati u gasovodu „Turski tok“, baš kao što je trebalo da učestvuje u „Južnom toku“. Ovde ćemo, iščekujući kao i svi ostali da vidimo šta će se dogoditi s ovim gasovodom, ukazati na njegovu političku dimenziju. Kao što srpsko odricanje od Kosova i Metohije – govorimo sad iz ugla američke logike – predstavlja i raskidanje srpsko-ruske političke povezanosti jer Srbija u toj varijanti gubi potrebu za ruskom političkom zaštitom u Savetu bezbednosti i šire, tako bi i snabdevanje Srbije gasom iz nekog izvora koji nije ruski predstavljalo (poželjno) smanjivanje srpske energetske zavisnosti od Rusije; u sticaju, ovakav razvoj događaja služio bi krajnjem cilju u obliku izbacivanja Rusije s Balkana. Dogovor o „Turskom toku“, očigledno, vodi ka sasvim drugačijem rezultatu.

A na sve to, kako navode „Novosti“, „Moskva je, kao proizvođač, načelno dala saglasnost da naša država može da pregovara s Belorusima o kupovini PVO sistema S-300“. I ovo je, kao i sve prethodno, dogovor koji nema samo svoju praktičnu dimenziju, već i (geo)političku koju treba pozdraviti.

Treba ovde dodati i da je razgovarano i o pitanju koje, zbog iskazane sklonosti našeg državnog rukovodstva da barem delimično popusti pod pritiskom Zapada, baca izvesnu senku na srpsko-ruske odnose; razgovarano je i o statusu niškog humanitarnog centra. Centar još nema diplomatski status koji smo još pre nekoliko godina obećali da će imati, a obećanje ne ispunjavamo zato što Zapad tako želi. Šta su na tu temu razgovarali i možda dogovorili Putin i Vučić? To – za sada – nije poznato, ali dogovor je mogao da ide samo u dva pravca. Prvi i poželjniji, da centru napokon damo ono što smo i obavezni da mu damo, ili, u utešnoj varijanti a u svetlu svih dogovora koji jesu postignuti, moguće je i da je postignut izvesni stepen razumevanja za poziciju u koju je gurnuta Srbija, pa Rusi ne insistiraju da i o ovom pitanju uđemo u otvoreni sukob sa Zapadom, pošto nas već čekaju toliki drugi i važniji sukobi, to jest ako ne odlučimo da se potpuno predamo.

EVRO(AZIJSKE) INTEGRACIJE Najzad, kako je preneo RT, Vladimir Putin rekao je i da je razgovarano o uključivanju Srbije u slobodnu trgovinsku zonu u okviru Evroazijske ekonomske unije na čijem je čelu Rusija. Veoma interesantno, budući da je Srbija samo nedelju dana pre toga, u sklopu svojih EU integracija, otvorila Poglavlje 30 koje ne samo da ne dozvoljava ovakvu mogućnost već, naprotiv, izričito zahteva da s Rusijom raskinemo i postojeći ugovor o bescarinskom izvozu naše robe u Rusiju. Reč je, dakle, o dva međusobno isključiva procesa. O čemu je reč? Kako odbacujemo mogućnost da Putin nije obavešten o Poglavlju 30, a prilično smo uvereni i da nije blesav da ulaže energiju u komplikovane pregovore za sklapanje dogovora koji će u kratkom roku biti raskinut zbog ulaska Srbije u Evropsku uniju, oprezno izvlačimo jeretički zaključak da je ovde reč o pitanju koje se razmatra za slučaj da od ulaska Srbije u EU na kraju ne bude ništa. Štaviše, osnov za razmišljanje o ovakvom objašnjenju nije stigao od Putina već od Vučića koji je, na predavanju na ruskom Univerzitetu MGIMO, priznao da postoji mogućnost ovakvog razvoja događaja. „Da li Srbija može da postane deo Evropske unije?“, upitao je. „Nadam se da – da, a nisam siguran. Videćemo. Zavisi od mnogo faktora i, kako se stvari komplikuju…“ – sleže ramenima – „videćemo“.

Naravno da se stvari komplikuju i da uopšte nije izvestan ulazak Srbije u EU, nikada nije ni bio, ali nisu ove Vučićeve reči izuzetno važne zato što su otkrile nekakvu revolucionarnu istinu, već zato što je ovo prvi put da neki zvaničnik priznaje da postoji i ovakva mogućnost, uprkos tome što ona sve vreme zaista postoji. Uostalom, obratite pažnju, svi i sve vreme govore da je samo pitanje vremena kada ćemo ući u EU, a ne i da je pitanje da li će se to uopšte dogoditi.

Ovo Vučićevo priznanje da možda nikada i nećemo ući u Evropsku uniju, koje je javno izgovoreno i više ne može da se povuče nego mora da postane sastavni deo svih srpskih (geo)političkih razmišljanja, sada i njega obavezuje. Jer je on, priznajući da postoji mogućnost da od EU ne bude ništa, samome sebi oduzeo pravo da u ime te EU žrtvuje bilo šta što ne bi smelo da se žrtvuje.

A ti zahtevi, da u ime ulaska u EU žrtvujemo baš sve što ne smemo, na dnevni red naših odnosa sa Zapadom stižu sasvim uskoro, već tokom godine koja je pred nama. Tako da nema druge nego da Aleksandru Vučiću za Novu godinu poželimo ono što mu je ove srede poželeo i Vladimir Putin, da zajednički nastave da rade na „unapređenju bilateralne saradnje u svim oblastima na dobrobit bratskih naroda naših zemalja, u interesu jačanja regionalne stabilnosti i bezbednosti“. Zato što je to jedini realan način da 2018. ne ostane zabeležena kao godina srpskog poraza.

Piše: Nikola Vrzić za pecat.co.rs

One thought on “Ruski adut

  1. Свака част за коментар!
    Одличан је, и, што је најважније, охрабрује, даје наду …..
    И то реалну!

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *