Geopolitička realnost na kraju rata u Siriji

Objavljeno: 3.12.2017.

Piše: Miloš Milojević

Bliskoistočni frontovi

Poslednje mesece 2017. godine obeležavaju burna dešavanja na Bliskom istoku. Otvaraju se novi frontovi. Istina, neki stari se i zatvaraju.

Teritorija Islamske države naglo se sužava. Više strana se bori da zgrabi što veći deo oblasti kratkoživećeg kalifata. Razmišlja se i razgovara o političkom procesu koji će uslediti po okončanju vojnih operacija u sirijskom građanskom ratu

Sada već izvesni opstanak Bašara el Asada na vlasti u Siriji i snaženje sirijsko-iranskih veza (i ruskog regionalnog uticaja) doneli su veliki preokret u regionu. Nova polja sučeljavanja regionalnih sila su otvorena, najavljena su nova savezništva i ojačana neka stara. Ono što izgleda kao minijaturno hladnoratovsko sučeljavanje saudijske kraljevine i iranske revolucionarne republike neće se, za sada, završiti nekom dramatičnom epizodom kao što je pad Berlinskog zida. Na Bliskom istoku ima mnogo više zidova.

Haririjev obrt

Od kada je u dramatičnom obraćanju libanski premijer Saad Hariri obznanio svoju ostavku početkom meseca, postavilo se pitanje smisla njegovog čina. Pojavile su se brzo različite spekulacije. Njegovo objašnjenje da ostavku daje zbog strahovanja od Hezbolaha i Irana gotovo je jednoglasno odbačeno. Da je reč o saudijskoj političkoj operaciji, sa kojom je možda upoznat i Izrael, nagađalo se nakon što je izraelski ministar odbrane Avigdor Liberman objavio na internetu poruke: „Iran ugrožava sve. Saad Hariri je to danas dokazao. Tačka“ i „Liban je Hezbolah. Hezbolah je Iran. Iran je Liban.“ Time je, uočili su brojni komentatori, Izrael pokazao da je spreman da podrži Saudijsku Arabiju. Barem kada su posredi politika i diplomatija.

Prema jednom tumačenju Saudijci su bili nezadovoljni zbog Haririjevog odnosa prema Hezbolahu, političkoj i paravojnoj organizaciji koja ima velikog uticaja u Libanu. Hezbolah ima 12 poslaničkih mandata u libanskom parlamentu, kao i ministarska mesta u vladi koju je prošle godine oformio Hariri, posle duge i vrlo ozbiljne političke krize. Prema libanskom političkom ustrojstvu, obeleženom žestokim verskim podelama, premijer mora da bude sunitski musliman. Do kompromisa je došlo uz posredovanje Katara i, kako beleži dobar poznavalac libanskih političkih prilika Robert Fisk, formiranje prošlogodišnje vlade je široko shvaćeno kao „priznanje dominantne uloge Hezbolaha i Irana u libanskoj politici“.

No posle svoje rijadske ostavke, Saad Hariri je još jednom dospeo u centar medijsko-političkih dešavanja: u sredu, 22. novembra, izjavio je da suspenduje ostavku, na molbu libanskog predsednika Mišela Auna. U Liban se vratio preko Francuske i Egipta, na proslavu 74. godišnjice nezavisnosti Libana. Kada se sagledaju post festum, pišu Dejvid Daud i Džejson Brodski za „Njuzvik“, Haririjevi potezi deluju kao priprema za povratak na velika vrata u libanski politički život i za predstojeće parlamentarne izbore. Deluje neobično da je njegovo putovanje u Saudijsku Arabiju, dramatično obraćanje i međunarodna kriza koja je usledila bila vešto odigrana politička igra. Međutim, ni ovu mogućnost ne treba zanemariti. Fisk je pisao kako su Saudijci postigli neželjeni efekat pošto je libanska nacija ustala u Haririjevu odbranu. Moguće da je sve ovo tačno – samo što efekat možda nije bio neželjen!

Doduše, postoji mogućnost da je ovo bila najjeftinija izlazna strategija pošto se pokazalo da nije tako lako smeniti libanskog premijera. Ne samo da su Libanci pokazali prilično neočekivano nacionalno jedinstvo već je postojao i snažan međunarodni pritisak. Francuski predsednik Emanuel Makron je skrenuo sa pravca svog putovanja u Abu Dabi kako bi razgovarao sa princem-prestolonaslednikom Mohamedom bin Salmanom. U dvočasovnom razgovoru, kako slikovito navodi Robert Fisk, jedina tema je bila šta se to kog đavola događa! Visok stepen interesovanja pokazali su i američke, francuske i britanske diplomate, kao i diplomate Evropske unije koji su posetile Haririja. Ovaj susret je onemogućen bivšem francuskom predsedniku Nikoli Sarkoziju pod izgovorom da je reč o „čisto saudijskom pitanju“. Besmislenost ovog objašnjenja pokazuje da se saudijska diplomatija nije dobro snašla u krizi koju je sama inicirala.

Da li će se saudijski odnos prema Libanu promeniti videće se. Saudijski ministar spoljnih poslova je svojevremeno izjavio kako Rijad smatra „aktom neprijateljstva“ učešće Hezbolaha u vladi. Prema jednom tumačenju Haririjeve krize, cilj saudijske intervencije bio je da, kako piše bivši američki ambasador u Izraelu Danijel Šapiro, stvori kontekst u kome će izbiti novi rat između Hezbolaha i Izraela. Prema njegovom tumačenju Haririjevo povlačenje je trebalo da politički optereti Hezbolah libanskim problemima i usmeri ga da rešenje za postizanje unutrašnje kohezije traži u sukobu izvan granica zemlje – sa Izraelom. Slično gledište je izneo i neimenovani borac Hezbolaha s kojim je razgovarala novinarka Sulome Anderson. „Saudijci su mu rekli da se povuče. Ne žele ga u vladi koja bi u nekom budućem ratu morala da zauzme stranu protiv Izraela.“ Bez obzira da li je ovim opaskama pravilno sagledana trenutna situacija, njima je istaknuto nešto daleko značajnije: jačanje izraelsko-saudijskog savezništva.

Tel Aviv i Rijad, stari ili novi saveznici?

Fokalna tačka u kojoj se sustiču zajednički interesi Izraela i Saudijske Arabije je antiiransko strateško opredeljenje. Tokom posete Londonu izraelski premijer Netanijahu izjavio je za „Bi-Bi-Si“: „Kada se Izraelci i Arapi, svi Arapi i svi Izraelci slažu oko jedne stvari, ljudi treba da obrate pažnju. Moramo da zaustavimo ovo iransko zaposedanje!“

Ranije, ove jeseni, jedan izraelski zvaničnik je sugerisao da je istaknuti saudijski zvaničnik inkognito putovao u Tel Aviv, u prvu posetu ove vrste između dve države. Jizrael Kac, izraelski obaveštajni ministar, izjavio je početkom novembra kako je sazrela situacija za diplomatsku ofanzivu u Ujedinjenim nacijama protiv Irana i Hezbolaha. Tu bi, kaže ovaj zvaničnik, trebalo tražiti bolje sprovođenje sporazuma o prekidu vatre iz 2006. godine (kojim je okončan kratkotrajni rat između Izraela i Hezbolaha). Ovaj sporazum, između ostalog, predviđa i da Hezbolah stoji dalje od granice. Sličnu diplomatsku ofanzivu (neuspešno) Saudijci su preduzeli pred Arapskom ligom.

Da postoji nekakvo savezništvo između Saudijske Arabije i Izraela postalo je gotovo izvesno kada je povodom Haririjeve krize izraelsko političko vođstvo gotovo doslovce ponavljalo saudijske stavove. Poslato je i uputstvo izraelskim predstavništvima na strani da se drže glavnih okvira saudijskog tumačenja ovog događaja.

No kakve su perspektive ovakvog savezništva? „Saudijska Arabija i Izrael dele strateške interese. Ali ne dele taktičke“, komentariše Džozef Behaut iz Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir. To stvara osetljivu situaciju gde Saudijska Arabija može da postupa brže i nepromišljenije verujući da je podrška Izraela neupitna i da dovede do razvoja događaja koji Izrael ne očekuje, ili kada ga ne očekuje.

Preti li nov rat?

Jedan bivši izraelski bezbednosni zvaničnik koji je insistirao da ostane anoniman, a koga citira Sulome Anderson, navodi da se u izraelskim vladajućim, vojnim, bezbednosnim i političkim krugovima nov rat s Libanom smatra neizbežnim: „Izrael je uobičajeno formulisao svoje gledište navodeći da je cilj da se odvrati Hezbolah od svojih namera. Ovo se promenilo: izraelski cilj je da se potuče Hezbolah.“

O tome može li se i kako ovo postići u više navrata su govorili i neki istaknuti Izraelci. Bivši zapovednik izraelskih vazdušnih snaga Amir Ešel izjavio je na konferenciji u junu, nedugo pre odlaska sa svog položaja: „Ako rat izbije na severnom bojištu, treba od samog početka da delujemo svom snagom.“ „Ono što smo mogli da uradimo za 34 dana u Drugom libanskom ratu sada možemo da uradimo za 48 do 60 časova. Rast naše snage je linearan“, dodao je. U sličnom smislu je govorio i izraelski ministar odbrane Liberman. On kaže i da će se u budućem sukobu za neprijatelja smatrati i libanska vojska koja se uplela „u mrežu Hezbolaha“.

Piter Bomont, dopisnik „Gardijana“ iz Jerusalima, navodi da je u ratnim igrama koje je izvodila izraelska vojska sugerisano da bi prilikom eventualnog sukoba moglo biti ispaljeno između 1500–2000 raketa dnevno i da bi možda bilo pokušaja da se snage Hezbolaha infiltriraju na izraelsku teritoriju. Dmitri Adamski je u oktobru pisao u „Forin afersu“ da je za Izrael važna nedoumica kako će se postaviti Rusija u eventualnom sukobu s obzirom na to da je zajedno sa Iranom i Hezbolahom ratovala u Siriji.

Da je rat skoro izvestan smatraju i borci i zvaničnici Hezbolaha s kojima je razgovarala Sulome Anderson. Jedan zvaničnik je naveo da se snage Hezbolaha premeštaju iz Sirije u južni Liban. „Svi dolaze na jug. Specijalne snage Hezbolaha su sada u Libanu. Svakog dana se dopremaju rakete, među njima i one velike, uključujući S-200. Hezbolah ne želi rat, ali smo spremni“, kaže on. Znake opreznosti pokazuje lider Hezbolaha Hasan Nasralah. On je, u vreme kada je Saad Hariri podneo ostavku, održao govor koji prilično odstupa od njegove uobičajene ratoborne retorike.

Jemenski front

U vreme kada je Saad Hariri saopštavao svoju ostavku, a Mohamed bin Salman učvršćivao svoju moć sprovođenjem antikorupcijske čistke, iz Jemena je lansirana dalekometna balistička raketa Burkan 2-H na Rijad. Meta je bio aerodrom nedaleko od ovog grada, ali je ipak presretnuta pre nego što je stigla na cilj.

Ovo nije prvi put da jemenski pobunjenici dejstvuju protiv zavojevača na severu. Ali jeste prvi put da dejstvuju oružjem ove vrste. Napad je izveden u znak odmazde zbog saudijskog bombardovanja u kome je stradalo 38 ljudi, od toga osmoro dece.

Istovremeno su se iza scene odigravali razgovori da se obnovi mirovna inicijativa kojom bi ovaj rat bio okončan. Pojedini komentatori smatraju da je tvrdolinijaška struja među Hutima nastojala da minira ovu mirovnu inicijativu.

Bilo kako bilo, Saudijci su reagovali oštro – 6. novembra uvedena je privremena blokada na kopnu, u moru i vazduhu sa ciljem da se onemogući dopremanje oružja iz Irana. Nema dokaza da je ovo oružje iranskog porekla, ali i da jeste, uspešnu blokadu jemenskog izlaza na more i teritorije ka susednom Omanu nemoguće je sprovesti. Blokada najvećih aerodroma i luka samo šteti civilnom stanovništvu koje je i onako izloženo užasnim pritiscima.

Dvoipogodišnji rat u Jemenu koji Saudijska Arabija vodi sa širokom međunarodnom koalicijom je poduhvat koji se neposredno vezuje za sadašnjeg princa-prestolonaslednika pošto je započet u vreme kada je on bio ministar odbrane. Saudijci ne raspolažu efikasnim sredstvima da ovaj rat dovedu do pobedonosne završnice. Legitimne mete vazdušnih napada su iscrpljene, a šire napade na infrastrukturna postrojenja uz moguće brojne civilne žrtve osuđuje međunarodna zajednica. Ne postoji rešenost da se izvede šire dejstvo kopnenim snagama na severu zemlje gde su snage otpora saudijskoj koaliciji veoma snažne.

Poslednjih nekoliko meseci saudijska spoljna politika deluje daleko intenzivnije nego što je to ikada ranije bio slučaj. Mohamed bin Salman pokazuje nestrpljenje i u spoljnoj i u unutrašnjoj politici. Za sada, u Rijadu, uspešno se nosi s potencijalnim otporom. Na široj pozornici bliskoistočne politike rezultati njegovih inicijativa su daleko slabiji. Izvesno je pak da je borba protiv Islamske države bila samo jedna pozornica za šire geopolitičko sučeljavanje. Nove pozornice su tu. Tu su i stari akteri.

Piše: Miloš Milojević za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *