Svi putevi vode u Kremlj

Objavljeno: 12.11.2017.

Piše: Boris Nad

GEOPOLITIKA BLISKOG ISTOKA 2.

Realizacija plana Velikog Izraela započinje kasnije nego što je predviđao Inon, sa američkim projektom „Novog Bliskog istoka“. Plan dobija novi zamah s Arapskim prolećem. Međutim, „demokratska opozicija“ u Siriji – finansirana iz Izraela, Saudijske Arabije i Katara – suočava se s neočekivanim i herojskim otporom sirijskog naroda

Tokom 2013. godine Rusija je, diplomatskim i vojnim sredstvima, sprečila planiranu vazdušnu kampanju SAD protiv Sirije. Naredne, 2014. godine Amerika odgovara pučem protiv legitimnog ukrajinskog predsednika Janukoviča – signal za krvoproliće u Kijevu daje zamenica državnog sekretara Viktorija Nuland, po svoj prilici, nešto ranije no što je bilo planirano. Ali pravi kamen spoticanja nije Ukrajina, gde Moskva odgovara na „asimetričan način“, pripajanjem Krima i podrškom ustanku u Donbasu, nego Sirija. Uslediće ruska neposredna intervencija na poziv vlade u Damasku, potez koji će se pokazati kao ključan za „razbijanje unipolarne hegemonije i rađanje multipolarnog svetskog poretka“. U pozadini ovog poteza Moskve, kako će se ubrzo pokazati, stoje Teheran i Peking. Ovaj potez je ponovo iznenadio Zapad, uprkos tome što „Rusija decenijama neprestano jača svoj regionalni uticaj kroz dva jaka strateška partnerstva – sa Sirijom i Iranom. Onaj sa Iranom je relativno nov i uglavnom seže iz ranih 2000-ih, ali je odnos sa Sirijom počeo još u ranim 70-im i jedini je od prijateljstava iz sovjetske ere koji je ostao netaknut“ (E. Koribko).

Realizacija Plana Inona ponovo je zaustavljena – ovog puta trajno. „Porođajni bolovi“ o kojima je govorila Kondoliza Rajs u međuvremenu su čitav Bliski istok potopili u krvavi haos. Ishod je neočekivan po stratege u Beloj kući. Neočekivan je i po američke saveznike u regionu, u prvom redu po Izrael, Tursku i Saudijsku Arabiju. Ove dve poslednje zemlje se danas nalaze na rubu opasne destabilizacije: Turska pod pretnjom građanskog rata, dok iscrpljujući rat u Jemenu produbljuje podele u Saudijskoj Arabiji i podstiče protivnike vehabijskog režima koji pripremaju njegovu smenu.

I budućnost Izraela je u novim okolnostima stavljena pod znak pitanja.

OKRETANjE RUSIJI Predsednik Erdogan se distancira od svojih zapadnih saveznika, u prvom redu od SAD, i traži načine za otopljavanje odnosa s Moskvom. Rezultat toga je i zbližavanje sa Teheranom i potpisivanje ugovora o gasovodu „Južni tok“. Erdogan posećuje Iran i sreće se sa predsednikom Rohanijem i ajatolahom Hamneijem. „Naša drevna geografija prolazi kroz teško, bolno i nestabilno razdoblje, u kome se mape iznova redizajniraju“, izjaviće nedugo potom. „Kao i u prošlom, moto ovog stoleća je ’podeli pa vladaj’… Cilj ove strategije je podeliti Irak i Siriju po etničkim i sektaškim linijama na jugu Turske“, a tu strategiju, tvrdi Erdogan, „sprovode globalistički i kolonijalni krugovi“.

Premijer Netanijahu se tokom ove godine četiri puta susreo sa ruskim predsednikom Putinom, tražeći od Moskve garancije za bezbednost Izraela. U isto vreme, Izrael igra i na kartu zatezanja odnosa Vašingtona sa Iranom. Konačno, i saudijski kralj Salman el Saud posećuje Rusiju, tražeći od Moskve da Arabiju opskrbljuje ruskim naoružanjem, uključujući i sistem S-400. Saudijskom režimu i Vašingtonu ne ide naruku ni to što Kina, kao najveći uvoznik nafte u svetu, insistira na plaćanju u juanima, a ne u dolarima kao do sada, što znači bliski završetak epohe petrodolara. Sve ovo jasno govori o gubitku američkog uticaja na Bliskom istoku.

Komentator agencije Blumberg nazvao je predsednika Putina „novim gazdom Bliskog istoka“, dodajući kako lideri svih zemalja ovog regiona u poslednje vreme „utabavaju stazu koja vodi ka Kremlju“.

Novi Bliski istok nije američki „Intervencija Rusije u Siriji sasvim je poremetila američki plan stvaranja ’Novog Bliskog istoka’, najavljenog tokom neuspelog izraelskog rata 2006. u Libanu… Takozvana ’Koalicija pravednika’ (Rusija–Sirija–Irak–Iran) potpuno je poremetila poredak koji su SAD prethodno nametnule Bliskom istoku, i ne očekuje se da će ostati mnogo od strateške arhitekture koju je Vašington stvorio tokom protekle dve i po decenije“ (E. Koribko).

Kako primećuje Siniša Ljepojević u svom tekstu Kraj američke hegemonije na Bliskom istoku: „Sirijski rat se bliži kraju a sa njime se završava i – iz Vašingtona generisana – višegodišnja kriza celog Bliskog istoka. Šta god da su bile namere Amerike u iniciranju destabilizacije i ratova u tom delu sveta, ishod je – to je sasvim jasno – američki i poraz vašingtonskih saveznika i gubitak dominacije Amerike na Bliskom istoku. Posle četrnaest godina američko-zapadnih ratova dominantnu ulogu na Bliskom istoku sada imaju Rusija, Iran i Kina. To su tektonske promene, koje će definisati sudbinu ne samo Bliskog istoka nego i međunarodnih odnosa u Evropi, Aziji i delu Afrike.“

U konačnom ishodu: „Početkom 21. veka, kada je Amerika krenula u ratne avanture i razaranje Bliskog istoka, govorilo se kako u stvari Vašington želi da stvori ’Novi Bliski istok’. I, zaista, stvoren je ’Novi Bliski istok’ ali on nije američki.“

Američke ratne avanture nisu dovele do podele Sirije ili Iraka, pa ni do smene vlasti u Damasku, ali su promenile ili oslabile geopolitički položaj niza država, američkih saveznika. Promenile su, i to suštinski, i poziciju SAD.

U novim okolnostima najmanje je izvesna budućnost Izraela. U tekstu Neizvesna budućnost Izraela (koji je napisan još 2013) Srđa Trifković konstatuje: „Zabrinjava činjenica da nije na pomolu nova sveobuhvatna strategija opstanka unutar izraelskog političkog establišmenta.“

Novi rat na Bliskom istoku? Izrael je na diplomatskom planu sve više izolovan, i to ne samo među arapskim i muslimanskim susedima nego i na Zapadu. Egipat ili Turska, to je sad sasvim izvesno, ne predstavljaju Izraelu odane saveznike. Sirija se nalazi u stanju stalne konfrontacije ili neobjavljenog rata sa jevrejskom državom (sukobi na Golanskoj visoravni, povremene razmene vatre između izraelskih i sirijskih snaga, kao i izraelska podrška naoružanim grupama takozvane sirijske opozicije i snagama Islamske države), što izraelske granice u perspektivi čini krajnje nesigurnim. Evropska unija i njene liberalne elite dele ideološku odbojnost prema izraelskoj državi, koja počiva na etničkom principu i nije sekularna već teokratska.

Čak ni podrška koju je Izrael tradicionalno uživao u SAD više nije neupitna. Administracija predsednika Obame je načinila prve korake u distanciranju od Izraela, da bi ga Tramp ponovo bezrezervno podržao, što je belodano i pokazao u svom antiiranskom istupu. Može li se Amerika, pogotovu posle neuspeha u Siriji, upustiti u novu ratnu avanturu, ovog puta s neuporedivo snažnijim protivnikom – Iranom? Pitanje ima samo retorički značaj, odgovor na njega je nedvosmisleno negativan. Sjedinjene Države se nisu neposredno angažovale ni u Siriji, a sve je izvesnije da to neće učiniti ni protiv Severne Koreje. Iran je danas najznačajnija sila u ovom delu sveta, a njegova orijentacija je striktno antiizraelska, na šta Teheran obavezuju ideološki, geopolitički i, nadasve, verski razlozi.

Sveobuhvatni sporazum Slabljenje izraelskih pozicija snažno ubrzavaju i demografski faktori. Na Zapadnoj obali i u oblasti Gaze prirodni priraštaj je neuporedivo veći nego u Izraelu, tako da će procenat jevrejskog stanovništva, u bliskoj budućnosti, ili je to već sada tako, biti sveden na oko 40 procenata. Osim toga, „Palestinci ne odustaju od ’prava na povratak’ potomaka oko 700.000 prognanika iz 1948, a procenjuje se da njih sada ima preko četiri miliona. Preko 90 odsto Palestinaca kategorički odbacuje ideju o novčanoj nadoknadi izbeglicama i njihovim potomcima, u zamenu za odricanje od ’prava na povratak’. Primena tog principa bi – naravno – označila kraj jevrejske većine u Izraelu, što nijedna vlast u Jerusalimu neće moći da prihvati“.

Unutar samog Izraela polako, a zapravo sve brže i brže, otkucava „demografska bomba“ (B. Netanijahu), pošto arapska manjina već značajno premašuje udeo od 20 odsto stanovništva – sa neminovnom tendencijom daljeg rasta. „Muslimani čine većinu u južnoj Galileji, a u pustinjskoj regiji Negev imaju jednu od najviših stopa prirodnog priraštaja na svetu.“

Činjenica da Izrael poseduje nuklearno oružje ne menja u bitnom odnos snaga u jevrejsko-arapskom sporu zbog fizički ograničenog prostora, koji upotrebu ili pretnju upotrebom nuklearnim naoružanjem čini potpuno besmislenom.

Da li je u takvim okolnostima moguć kompromis koji bi pružio garancije za opstanak Izraela i, s druge strane, prihvatio realnost postojanja palestinske države?

Može li se Izrael odreći Istočnog Jerusalima, Zida plača i Brega Hrama, ili muslimani prepustiti „nevernicima“ džamiju Al Aksa? I za jedne i za druge, tu nije u pitanju puka teritorija nego mesta koja imaju religijski, mistički i, nesumnjivo, eshatološki značaj.

Spor između Izraela i muslimana i nije toliko etnički koliko verski. Upravo to mu daje nepomirljiv karakter, koji s obe strane raspiruje isključivost i fanatizam.

Nije li, najzad, nastupilo vreme sveobuhvatnog sporazuma dva, u mnogo čemu različita, pa i nepomirljiva sveta, čak i po cenu obostrano bolnih kompromisa? „Imajući u vidu približnu izjednačenost uslovno rečeno pomirljivih i tvrdih snaga u izraelskom političkom telu, takav scenario naprosto nije zamisliv. Čak i mnogi izraelski golubovi ne prihvataju odricanje od starog dela Jerusalima sa Zidom plača“ (S. Trifković). Slično važi i za islamski svet, za koga su kompromisi samo privremena i taktička rešenja (zvana „hidna“ ili primirje). Alternativa tome je ispunjenje najcrnjih apokaliptičkih scenarija koji bi Bliski istok iz zone trajne nestabilnosti pretvorili u ratište bitke „kraja sveta“.

Piše: Boris Nad za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *