TREBA LI SLAVITI CRVENI OKTOBAR

Objavljeno: 11.11.2017.

Piše: Zoran Milošević 

UZROCI I POSLEDICE BOLjŠEVIČKE REVOLUCIJE

U Ruskoj Federaciji, odlukom Vlade, 2017. godina je proglašena godinom Velike ruske revolucije (reč socijalistička je izostavljena). Iako je u Rusiji u proteklih 25 godina stanovništvo bilo izloženo antikomunističkoj propagandi 36 posto stanovnika, prema istraživanjima javnog mnjenja, podržava obeležavanje ovog važnog događaja

Oktobaska revolucija se u Rusiji danas različito doživljava i ocenjuje. Ako se sagledaju žrtve, onda je ona, prema procenama, odnela tokom građanskog rata između pet i sedam miliona života („belih“, „crvenih“ i „zelenih“). Posebna je i priča kako je državno carsko zlato dospelo u Ameriku (48,6 tona, koje je bilo osnova formiranja američkih federalnih rezervi), odnosno kako je tokom Revolucije Rusija opljačkana od Zapada. Potom se dogodio i tzv. revolucionarni teror, koji predstavlja poseban deo istorije. Međutim, život je pobedio i njega i u SSSR-u se radilo i živelo veoma dobro, a neka rešenja prvi put su primenjena u ljudskoj istoriji, čine je SSSR postao lider socijalne pravde.

Na žalost, pitanja koja su mučile revolucionare 1917. godine obnovila su se i 2017. godine. Oktobarska revolucija je bila prvi pokušaj čovečanstva da u društvu izgradi socijalnu pravdu i državu na principima socijalizma. Iako je projekat poražen, on nije izgubio smisao ni danas. Naprotiv, padom SSSR-a podivljale su sile kapitalizma koje su ponovo ponizile čoveka, stalno mu umanjujući radna prava preko izmena zakona, a posebno Zakona o radu kojima vlasnici preduzeća dobijaju diktatorska prava, a radnici robovska. Za nepoverovati je da u XXI veku vlasnici preduzeća zabranjuju radnicima odlazak u toalet, ukidaju pravo ženama na porodiljsko bolovanje, isplaćuju minimalac umesto normalne plate, kako bi izbegli plaćanje doprinosa, uz prećutnu saglasnost države. Sindikati su ponovo izgubili na značaju itd. Drugim rečima, ponovo je aktuelno pitanje da li nastaviti graditi poredak bez vlasti kapitala i njegove eksploatacije ljudi ili se saglasiti sa tim da je ovaj sistem, u različitim varijacima, ljudska sudbina, odnosno svekoliki „kraj istorije“?

ŠTA JE DONELA REVOLUCIJA? U članku «Kako da slavimo stogodišnjicu Oktobar 1917. godine?», autor Vitalij Tretjakov kaže da je Oktobarska revolucija jedan od veličanstvenijih događaja XX veka, jer je uticala na tok svetske istorije, kao i na sudbine mnogih naroda.

U oblasti proizvodnje roba i usluga SSSR je u Evropi bio na prvom mestu, a u svetu drugi (odmah posle SAD). U oblasti nauke SSSR je zauzimao prvi red, posebno u oblasti istraživanja svemira, primeni mirnodobske atomske energije itd.

U socijalnoj sferi uvedeno je besplatno obrazovanje, lečenje, besplatna dodela stanova, uvedena je minimalna garantovana plata itd. Treba biti iskren i reći da je razvoj ove socijalističke države od 70 godina postojanja SSSR-a, 20 potrošeno na odbijanje različitih agresija, da je bilo dva perioda obnove i da je većina bogatstva države trošeno na odbranu od agresora, što je sprečavalo ulaganje u standard ljudi.

SSSR je bio primer drugima kako da ustroje društvo i državu, tako da je socijalistički eksperiment, bez obzira na njegov kasniji krah, primer koji se može ponoviti. Boljševici su uspeli da izgrade besklasno društvo, što je bila velika ljudska utopija (faktički «raj na zemlji»). Revolucija je donela i dvojicu velikih političara – Lenjina i Staljina. Oni su zaista veliki političari, bez obzira što se ima reći i niz primedbi na njihovu politiku.

Zato se stogodišnjica Oktobarske revolucije treba da dostojno obeleži i to kao državni praznik. Naravno, uz odgovore na stara i nova pitanja: Ko je izveo revoluciju? Ko je finansirao Oktobar? Kakvi su bili prvi rezultati Revolucije? Ko je ubio cara i carsku porodicu, kakve je motive imao? Da li su revolucionari bili «avanturisti koji su se krili iza državotvorstva» (kako je budući moskovski patrijarh Aleksej I Simanski rekao za Kerenskog). Zašto je Ruska pravoslavna crkva bila protiv Oktobarske revolucije…

Jedno od prvih pitanja je šta je stanovništvu SSSR-a dala Oktobarska revolucija? Prvi dekreti nove vlasti o besplatnom obrazovanju, zdravstvenoj zaštiti, osmočasovnom radnom vremenu, o slobodi savesti i odvajanju crkve od države, o ravnorpavnosti žena i muškaraca, o likvidaciji staleža i klasa itd. dala je mnogo, jer su to prava data delu ljudske zajednice prvi put u istoriji čovečanstva. Upravo uvođenje besklasnog društva i mnogih prava za radnike osnova je pozitivnog mišljenja o Oktobarskoj revoluciji kod dela stanovnika Rusije i sveta i danas. Ipak, revolucionarni teror, politički voluntarizam, velike žrtve, posebno u Drugom svetskom ratu, deo naučnika i javnosti usmerava da Oktobarsku revoluciju ocenjuju kritički, odnosno da ističu (i) njene negativne posledice. Naravno, dileme postoje i kod shvatanja same revolucije.

Pojam «revolucija» potiče iz kasnolatinskog jazika revolutio — prevrat, dubinska promena u razvoju, dok socijalna revolucija označava prelazak iz istorijski preživljenih društveno-ekonomskih formacija na više progresivnu, koja kvalitativno menja svu socijalno-ekonomsku strukturu društva. Među sociolozima i politikolozima nema jedinstvenog mišljenja o revoluciji, dok je jedni podržavaju, drugi je odbacuju insistirajući na evoluciji (reformi) društva, jer, po pravilu, dovode do velikih ljudskih i materijalnih gubitaka.

Sa punim pravom se može reći da je HH vek epoha svetskih ratova i revolucija. U samoj Rusiji dogodile su se tri revolucije (1905 – 1907), Februarska 1917. (kada je svrgnuta carska vlada) i velika Oktobarska socijalistička revolucija. Zatim dogodilo se niz nacionalno-oslobodilačkih revolucija u državama Afrike, Azije i latinske Amerike, koje su ukinule kolonijalni sistem i obrazovale samostalne države, pri čemu su neke krenule putem kapitalizma, druge putem socijalizma. Posle Oktobarske revolucije u Rusiji, najznačajniji revolucionarni događaj HH veka bilo je formiranje Narodne Republike Kine 1949. godine, koja je nastavila razvoj na socijalističkim osnovama.

Ekonomija Rusije s početka XX veka odlikovala se usponima i krizama (1901- 1903), ali je generalno imala rast (visok tempo rasta ekonomije, veliku ekonomsku aktivnost, budžet bez deficita, stabilan dotok stranih investicija, stabilnu valutu i velike zlatne rezerve). Ipak, bilo je i protivurečnosti, koje su pogodovale revolucionarnom raspoloženju. Na primer, težak položaj radnika (radilo se 11,5 sati dnevno), niske plate, odsustvo socijalnog osiguranja, zabrana rada sindikatima, kao i odsustvo prava na štrajk, visoki porezi u poljoprivredi, odnosno na zemlju, veliki broj stanovnika bez zemlje (oko 2,4 miliona), očuvanje seoskih zajednica sa tradicionalnim običajima koji se nisu uklapali u modernu industrijsku proizvodnju i eksploatacija seljaka. Na političkom polju postala je sporna vlast cara, odsustvo ustava i slobodna organizacije političkih partija.

MENjŠEVICI I BOLjŠEVICI U ovakvim nepovoljnim uslovima došlo je do buma u stvaranja političkih partija, koje su se borile za donošenje ustava. Najuticajne partije postale su Ruska socijal-demokratska radnička partija i Partija socijalista-revolucionara. Obe partije propagirale su marksističke ideje i smatrale su da je socijalistička revolucija neizbežna. Revolucija je trebalo da uvede ditkaturu proleteriajta, da ekspropriše buržoaziju i uopšte privatno vlasništvo i uvede društveno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju.

Ruska socijal-demokratska radnička partija na II kongresu se podelila na „menjševike“ (manjina – desno krilo u partiji) i „boljševike“ (maksimalisti koje je osnovao Lenjin), među kojima se sve do 1917. godine vodila politička borba o putevima prelaska Rusije na socijalistički poredak. Menjševici su bili protiv prevelikog centralizma i bespogovrnog pokoravanja članstva rukovodstvu partije, a, takođe, predlagali su stvaranje širokih saveza i uvažavanje drugačijih pogleda na politiku, kako bi privukli što veći broj stanovnika da glasaju za partiju. Menjševici su imali podršku kvalifikovanih radnika, nižih službenika, dela inteligencije i sitne buržoazije. Boljševici su smatrali da partija mora da bude hijerahijski organizovana, uz strogu disciplinu, sa potpunim potčinjavanjem članova centru. Partija socijalista-revolucionara oslanja se na seljaštvo, deo radnika, sitne gradske buržozije, i deo (revolucionarno raspoložene) inteligenije. U okviru ove partije pojavili su tzv. eseri, koji su počeli da praktikuju individualni terorizam, uz pomoć koga su želeli da dezorganizuju vladu i prinude ih na političke ustupke, kao i da unesu pelcer revolucinarstva u stanovništvo.

Početkom Revolucije smatraju se događaji od 9. januara 1905. godine u Sankt Peterburgu kada su se dogodili mirni politički protesti kojima je zahtevano uvođenje demokratije i sazivanje svenarodne osnivačke skupštine. No, policija je intervenisala, što je dovelo do ranjavanja više od 3.000 demonstranata. Tako je počela revolucija, koja je u prvi mah imala buržoasko-demokratski karakter. Ciljevi ove revolucije bili su: ukidanje ostataka kmetstva, rešavanje agrarnog pitanja, donošenje zakona o radu, demokratizacija društvenog života, te jačanje političkih i građanskih sloboda. Nosioci ove revolucije bili su radnici, seljaci i sitna buržoazija. Kasnije se dodaju i novi ciljevi kao što je ukidanje monarhizma i monarhije. Od decembra 1905. do januara 1906. godine oružani ustanci su se dogodili u 30 ruskih gradova, ali su svi pretrpeli poraz, kao i revolucija.

Nova politika vlade carske Rusije tokom 1909 – 1913. godine bila je bolje promišljena, a u sferi ekonomije dovela je godišnjeg rasta od osam posto. Razvijala su se mala preduzeća i zanatstvo, nastavljeno je sa gradnjom pruga i Rusija postaje jedna od najbolje razvijajućih ekonomija. No, političari su pokušali da ukinu date ustupke radnicima, začet je proces ograničavanja slobode štampe, pojačano je isleđivanje revolucionara i sindikata, dok su vlasnici preduzeća počeli da ukidaju nova prava radnika.

Uključivanje Rusije u Prvi svetski rat podržale su sve partije, osim boljševika, dajući izjavu da prekidaju opozicinu delatnost do završetka rata. No, boljševici su počeli da vode politiku «preobraćanja imperijalističkog rata u građanski». Rat je produžio političku krizu u Ruskoj imperiji, što je dovelo do nove, Februarske revolucije, koja je započela sa parolom «Mira, hleba i slobode». Početak ove revolucije smatra se 23. februar, kada su u Peterburgu održani protesti u znak solidarnosti za uhapšenim radnicima Putilovske fabrike. Kada je fabriku opkolila vojska, radnici su reagovali formiranjem Petrogradskog saveta radnika i vojnih deputata (poslanika). Petrogradski savet je pohapsio ministre i vlast je prešla u ruke Privremenog komiteta Državne dume. Potom je došlo formiranja Privremene vlade.

Privremenu vladu činile su pristalice Progresivnog bloka, tj. političari koji su hteli da se država formira na parlamentarnim osnovama, po obrascu Zapada. Nova vlada nije htela da menja ekonomski i društveni predak, već samo da reformiše (obnovi) državne institucije i pobedi u ratu. Vlada je u svom proglasu dala građanske i političke slobode, objavila amnestiju političkih zatvorenika, ukinula ograničenja u sferi religije, objavila spremnost da se sazove Osnivačka skupština na osnovu opšteg prava glasa, sprovedena je čistka komandnog sastava u armiji, obećana je autonomija nacionalnim manjinama i nezavisnost Poljskoj i Finskoj. U cilju zaštite revolucije Petrogradski savet je pozvao radnike da stvore miliciju (Crvenu gardu, koja se kasnije preobratila u Crvenu armiju) i da se naoruža zaplenjenim oružjem. Postepeno Crvena garda se formirala u autonomnu organizaciju, nezavisnu od Saveta i partija. Upravo Crvena garda će imati vodeću ulogu u oktobarskim događajima 1917. godine.

LENjINOVA ULOGA U ovim presudnim trenucima u revoluciju se uključuje Lenjin, sa svojim «Pismima iz daleka», napisanim u Cirihu između 20. i 25. marta u kojima je zahtevao trenutni raskid između Saveta i Vlade i prelazak na sledeću fazu revolucije. U tim trenucima Lenjin je postigao sporazum sa nemačkim vlastima i napušta Cirih 27. marta i vozom punim zlata i novca, sa brojnom grupom internacionalnih revolucionara, prošavši Nemačku i Švedsku bez zadržavanja na granici i carini, stiže u Petrograd. Već sledećeg dana, 4. aprila, izlaže rukovodstvu partije «Aprilske teze» u kojima se založe da proleterijat preuzme vlast i ustanovi Sovjetske Republike, prekine rat i izvrši nacionalizacija zemlje. Stavovi Lenjina, interesantno je, nisu prihvaćeni sa oduševljenjem. Naprotiv! Protiv njih su bili ne samo menjševici i predstavnici drugih partija, već i većina boljševičkih lidera prestonice. Zato je Lenjin krenuo u partijsku čistku da bi u potpunosti uspostavio kontrolu nad partijom.

Nova kriza izazvana je neuspešnom ofanzivom na frontu 18. juna 1917. godine. Sama ideja ofanzive sastojala se u pokazivanju saveznicima da vlada ispunjava svoje obaveze i da je verna savezništvu. Ofanziva je dovela do velikih gubitaka u ljudstvu. To je ujedno bila i propast vladine politike. Uporedo sa propašću ofanzive došlo je do teškoća u ekonomiji, zaoštravanja odnosa između radnika i kapitalista, seljaci su počeli samo da zauzimaju zemlju, u Ukrajini se javljaju nacionalisti koju proglašavaju autonomiju. Drugim rečima vlada nije mogla da reši nagomilane probleme.

Događaji na frontu su bili, kao i ranije, važan katalizator revolucionarnog procesa 1917. godine. Naime, 2. jula se čulo o pripremama nemačke ofanzive i da vlada šalje petrogradski garnizon na front. Boljševici i anarhisti, organizuju ustanak ovih vojnika. Cilj je bio hapšenje Privremene vlade, zauzimanje telegrafa i željezničke stanice, ujedinjenje sa mornarima Kronštadta, stvaranje Revolucionarnog komiteta pod rukovodstvom boljševika i anarhista. Scenario je ostvaren i vojnici su održali miting, odbivši da idu na front. Podršku su im pružili radnici.

Logika razvoja događaja u Carstvu 1917. godine ukazivala je na dva puta: ili da se formira vojna diktatura desne ili leve orijentacije. Krajem avgusta 1917. godine predloženo je generalu Kornilovu (glavnokomadijući Oružanim snagama) da ustanovi vojnu diktaturu, jer je imao poverenje oficira i kozaka. General Kornilov je uradio program diktature, koji je bio dosta strog i Kerenski (premijer) je započeo njegovu opstrukciju. No, većina poslanika i partija je bilo za «čvrstu ruku», a predaja Rige Nemcima prinudila je Kerenskog da prihvati program generala Kornilova. Prema programu za borbu sa boljševicima prebacuje se korpus generala Krimova. No, tada se «pušta» savršena intriga da general Kornilov želi ličnu diktaturu i Kerenski smenjuje generala i sam preuzima diktatorska punomoćja. Tek posle zvanične optužbe general Kornilov počinje da izaziva haos, koji je preobratio Kerenskog u vođu revolucije. Pušta boljševike iz zatvora, formiraju se Komiteti narodne odbrane protiv kontrarevolucije, stvaraju se Sovjeti, obnavlja se Crvena garda i mobiliše oko 40.000 radnika bukvalno za nekoliko sati. Drugim rečima, boljševici su sve preduzeli da se izazove smutnja. Prema odluci sindikata obustavlja se prevoz vojnih jedinica generala Krimova. Iako je ova akcija boljševika i samog Kerenskog brzo suzbijena, može se reći da je on zapravo omogućio dalji rad Lenjina. Boljševici su izašli iz «podzemlja», porastao je njihov uticaj, menjševici i eseri su se okrenuli još više levo, što je dovelo do promene odnosa snaga, jer su sada i ove političke snage odbijale koaliciju sa buržoazijom.

Sredinom septembra Lenjin je neočekivano odbacio kurs ka mirnoj revoluciji i iz Finske u Centralni komitet partije poslao pismo u kojima je zatražio «da boljševici imaju obavezu da preuzmu vlast». Početkom oktobra Lenjin tajno dolazi u Petrograd, i već 10. oktobra uspeva da promeni mišljenje CK i dobije 10 glasova i dva protiv (Zinovjev i Kamenev) o oružanom ustanku. Ustanak, međutim, nije ostao tajna, jer je 18. okobra list «Novi život» objavio članak Kameneva u kome se analizirala ideja oružanog ustanka.

Revolucija je počela 24. oktobra, kada je Crvena garda i nekoliko vojnih jedinica zauzela, bez otpora, most preko Neve i strateške tačke (poštu, telegraf, stanice) i za nekoliko časova ceo grad prešao je pod kontrolu revolucionara. Samo Zimski dvorac, gde je bila Privremena vlada nije bio zauzet, ali je Kerenski ujutro, 25. oktobra, otišao na front, ne sačekavši ultimatum Vladi od strane Lenjina da je vlast prešla u ruke Petrogradskog vojno-revolucionarnog komiteta.

Napad na Zimski dvorac dogodio se tokom noći, posle ispaljivanja nekoliko granata sa vojnog broda «Aurora». Članovi vlade su uhapšeni.

Proces izgradnje nove države trajao je od oktobra 1917. do leta 1918. godine kada je sovjetska vlast učvršćena donošenjem Ustava, čija je glavna teza bila ideja eksporta svetske revolucije i stvaranje socijalističke države. U okviru ove ideje formirana je parola «Proleteri svih država – ujedinite se!» Proleterijat je proglašen vladajućom klasom, kao i ravnorpavnost naroda. Fizički je uništeno plemstvo, viši oficirski kor i opoziciona inteligencija.

Godine 1922. obrazovana je nova država – Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR), koji se raspao 1991. godine. Time je, okončana i Oktobarska revolucija, a na postsovjetskom prostoru kapitalizam je ponovo postao dominantni sistem koji je poništio tekovine socijalističke izgradnje društva.

Piše: Zoran Milošević  za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *