Suljo s onog sveta

Objavljeno: 11.11.2017.

Piše: Slobodan Ikonić

Raška oblast i nasilno buđenje duhova prošlosti

Iako najnovije istupanje lidera sandžačke SDA deluje providno, tempirano i skoro očekivano, prema njemu je, kako kažu upućeni u ovaj „posebni slučaj“, preporučljivo postupati tako da mu se dozvoli da se sam „ugruva“, kao što je to i činio uvek do sada

Da li je bosanski vic ili fantazmagorija čije autorstvo se pripisuje Ivi Andriću i njegovom literarnom omažu propadanja Bosne u vremenu, tek ona ukratko glasi: Predstavio se Haso i otišao na onaj svet, gde ga dočekuje Mujo i pita da l’ se dole što promenilo od njegovog odlaska, na šta mu Haso odgovara – A šta da ti kažem, Mujo, kad je i Suljo postao aga. Ova skaska s poukom uz „dlaku“ se može vezati za Sulejmana Ugljanina, novopazarskog zubara, koji se početkom devedesetih godina otisnuo u politiku kako bi postao vođa (aga) u Raškoj oblasti, odnosno Sandžaku, kako ovu oblast on i njegovi istomišljenici i danas, uporno i sa podrazumevanim značenjem, nazivaju.

Za tridesetak godina svog agovanja Sulejman Suljo jedino je postigao da bude remetilački faktor u ionako narogušenom Sandžaku, a nikako beg (gospodin) sa autoritetom, i kod prijatelja i kod neprijatelja, prečesto, pored namere da izazove strah, izazivao je sprdnju i podsmeh.

KAD SE SULjO OKURAŽI U svom najnovijem izlivu srbofobije i antiustavnog separatizma Sulejman Ugljanin je, kao predsednik Bošnjačkog nacionalnog veća (BNV), pozvao Vladu Srbije i Evropsku uniju da utvrde datum raspisivanja izbora za organe Sandžaka. Na konferenciji za novinare rekao je da revizijom Akcionog plana za nacionalne manjine u ovaj dokument treba uvrstiti i datum uspostavljanja evropskih snaga bezbednosti i evropskih pravosudnih organa u Sandžaku.

Štaviše, Suljo se okuražio ne libeći se da isporuči i svojevrsne zahteve: „Tražimo i precizan datum povlačenja srpske policije, vojske, tajnih službi, pravosudnih organa sa teritorije Sandžaka. Ovi naši zahtevi su u skladu sa odlukama Mirovne konferencije o bivšoj Jugoslaviji u Hagu, kada je i održan referendum građana Sandžaka o autonomiji“, rekao je Ugljanin, ne propuštajući da kaže da „Bošnjaci u ovoj srpskoj državi predstavljaju strano telo“.

Da bi, valjda, nekako i opravdao te zahteve, Suljo kaže da se „punih 27 godina srpski državni organi ponašaju u skladu sa znanjem, strukom i obrazovanjem. Na teritoriji Sandžaka srpska vojska, policija, tajne službe i njihovi činovnici se ponašaju monstrumski i neprijateljski prema Bošnjacima i civilnom stanovništvu uopšte. Srpska policija i pravosuđe u Sandžaku su fašistički pijuni, pijuni onog dela srpskog naroda koji su u osnovi četnici i koji žele da proteraju sve što im Rusija naredi, da ovde ne ostane nijednog normalnog Bošnjaka, Albanca, Srbina i Crnogorca“.

Dakle, u tom „grmu leži zec“, a pozamašna svita analitičara i komentatora konstatuje da nije tek slučajno izleteo baš sada, što će reći da iza vatrenih izjava ne stoji samo njegova pamet. Zato oni, smejuljeći se kao neko ko je prozreo igru, poručuju da ne treba činiti ništa što bi Sulji olakšalo ono što je započeo. Samo pametno, kažu, sve u ovom sklopu radi za Srbiju…

Baš onako kako je, čak po njegovom pričanju, postupio i Slobodan Milošević kada je tadašnji predsednik Jugoslavije Zoran Lilić tražio njegovo hapšenje prilikom dolaska iz trogodišnjeg izgnanstva u Turskoj. Milošević je, prema Ugljaninovim saznanjima, rekao: „Ne budi lud, on treba da se vrati i da radi ono što treba da radi!“

KAFA U ANKARI Odlazak ili bolje reći bekstvo u Tursku (gde je proveo tri godine), u leto 1993, kad je počelo hapšenje grupe optuženih „zbog ugrožavanja teritorijalne celovitosti SR Jugoslavije i nedozvoljenog držanja oružja“ (pravili su vojsku), bio je prekretnica u njegovoj popularnosti. Počeli su da ga napuštaju prvi saradnici i da formiraju svoje partije, a po pisanju koleginice, inače dobrog poznavaoca novopazarskih prilika, Ugljanin „od izbora 2000. Srbiju, koju je ranije nazivao maćehom, prihvata kao ’našu zemlju’. Tad počinje njegova politička šetnja između pojedinih lidera u Beogradu…“

Tako, recimo, ni u koalicionom sporazumu koji su početkom 2013. potpisali Dačić, Vučić i on, nema ni „a“ od autonomije. Govori se o „decentralizovanoj i regionalizovanoj državi“ kao jednom od ključnih ciljeva Vlade, da bi se, kako ističu poznavaoci njegovog lika i dela, Ugljanin vrlo brzo vratio „pravu na državu Sandžak“, pošto se iselio iz Nemanjine 11.

Ume Sulja da bude duhovit i uveseli javnost, poput opisa svojih veza s turskim liderima u beogradskom „Njuzviku“. „Onda kad se lomilo hoće li vladu formirati DS ili naprednjaci, turski predsednik Abdulah Gul, inače moj drug, pozove me na kafu. Ja odem…
– Iz Pazara u Istanbul na kafu? (primedba novinara) – Ne u Istanbul, u Ankaru. Iz Pazara…

Ili kada je na televiziji „Hepi“ u emisiji „Goli život“ pre tri godine, kao bivši ministar bez portfelja u Vladi Srbije, na pitanje novinara Milomira Marića da li je tačno da njegova monografija sadrži pola „Miroslavljevog jevanđelja“, a pola „Kurana“, odgovorio: „Istina, to je tačno, to smo mi.“ U ovom intervjuu možete saznati i da je Ugljanin jedan od začetnika obnove Đurđevih stupova, a na pitanje da li je Sveti Sava njegov predak, lider SDA odgovara: „On je naš i mi ga ne damo.“

ZLOUPOTREBA Ma koliko njegove današnje izjave delovale nesuvislo, donekle i neozbiljno, sa pravnog stanovišta zahtevaju reakciju države, koja je i usledila. U saopštenju MUP-a kaže se da „građani Srbije ne treba da brinu, zato što Sulejman Ugljanin ne može da ugrozi stabilnost naše države i bezbednost naših građana. To Srbija svakako neće dozvoliti, niti njemu, niti bilo kome drugom“, dok ministar vojni poručuje Ugljaninu da „Vojska Srbije nije okupaciona sila da bi se povlačila, ona je deo svakodnevnog života svakog od nas i čuvar naše zemlje, našeg načina života. Kome smeta vojska smeta mu i Srbija, a smeta mu i mir i zakonitost“.

Oglasio se i Jahja Fehratović, narodni poslanik Bošnjačke demokratske zajednice Sandžaka i šef Većničkog kluba sa Liste „Za Bošnjake, Sandžak i Muftiju“ u BNV, rekavši da je Ugljanin na poslednjoj posebnoj sednici održao „performans zloupotrebe“ i BNV i događaja iz prošlosti, dok je parlamentarna Bošnjačka demokratska zajednica (BDZ) Sandžaka osporila legitimitet i legalitet Sulejmanu Ugljaninu koji je, kako kažu, zloupotrebio Bošnjačko nacionalno veće za zaključke koji su samo njegov stav.

Imao je Suljo onoliko sličnih ispada da ih je teško i pobrojati, bilo da budi duhove prošlosti ili poziva na separatizam, pa čak i na tekovine okupatorskih sila u Srbiji. Separatisti iz ovog kraja Srbije pozivaju se čak i na 20. novembar 1943. kada je u Pljevljima, pod okupacijom nacističke Nemačke, formirana takozvana ratna autonomija Sandžaka koja je trajala do polovine 1945. godine.

Tek što je početkom ove godine svojom čestitkom Hašimu Tačiju izazvao burne reakcije srpske javnosti, Sulejman Ugljanin je ponovo istakao stav protivan nacionalnim interesima Srbije, države čiji je državljanin i bivši ministar. Naime, Bošnjačko nacionalno veće, odnosno Ugljanin, podržalo je zahtev BiH za reviziju tužbe protiv Srbije.

BNV je još 2012. godine u Novom Pazaru postavila i tablu Aćif-efendiji, upravniku Novog Pazara za vreme Drugog svetskog rata, saradniku okupatora koji je čak dobio orden od Adofa Hitlera. Ugljanin, tada ministar u Vladi Srbije, bio je na otkrivanju table, a kada je država naložila da se ona ukloni, „upozorio“ je da će onaj ko to učini snositi posledice.

Treba podsetiti da je početkom devedesetih (u oktobru 1991) dr Sulejman Ugljanin bio organizator referenduma o autonomiji Sandžaka u okviru Srbije i da je dao podršku Aliji Izetbegoviću 1992. godine oko državotvornosti i pozicije Bošnjaka u BiH, ali i u Sandžaku. Već kruže poslovični komentari da nije prvi put da predsednik Bošnjačkog nacionalnog veća dodatnu snagu pokušava da dobije u Sarajevu, naročito kada više nije ministar u Vladi Srbije, u kojoj je bio od 2008. do 2014. godine. Uostalom, navodi se da je i SDA Sandžaka, na čijem je čelu od osnivanja, nastao kao deo SDA BiH. Međutim, Ugljanin nastoji da dokaže da je bliskost ovog dela Srbije sa Bosnom i Hercegovinom i kroz istoriju utemeljena. I to pre sto godina. Tako je nedavno organizovao i proslavu stogodišnjice Sjeničke deklaracije kojom su avgusta 1917, tokom okupacije Srbije, gradonačelnici i predsednici 12 sandžačkih opština tražili od Austrougarske da Sandžak otcepi od Srbije i Crne Gore i pripoji Bosni i Hercegovini.

JEDNA NEPOKOLEBLjIVA ŽELjA

„Priključenje Bosni i Hercegovini naša je nepokolebljiva želja, istovremeno jedino razumno rešenje, koje treba sprovesti do kraja“, navedeno je između ostalog u Sjeničkoj deklaraciji. Ovim dokumentom predviđena je i alternativa: „U slučaju da našim zahtevima na koje mi imamo pravo, a nama možda iz nekih nepoznatih razloga ne može biti udovoljeno, mi tražimo samoupravljanje Sandžakom.“ Učesnici konferencije zahtevali su izdvajanje Sandžaka iz Srbije i Crne Gore, ističući da je „sasvim neprirodno otcepiti Sandžak od Bosne, okupirati ga i podeliti između Srbije i Crne Gore“.

Jasno je da secesijama i secesionistima konačno treba stati na put, što država nedvosmisleno i poručuje. „Suljaga“, za sada, svoju viziju države Sandžak, ili njenog utapanja u Bosnu i Hercegovinu, unekoliko i literarno rečeno, može ostvariti samo na onom svetu.

Piše: Slobodan Ikonić za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *