Kakvi su generali potrebni Srbiji?

Objavljeno: 11.11.2017.

Piše: Ljuban Karan

U toku je napad iz unutrašnjih i spoljnih centara destrukcije kako bi se uništila ideja vojne neutralnosti Srbije, kao i politička budućnost onih koji je energično sprovode, nakon čega bi ponovo bili promovisani kompatibilni, a nekompetentni generali

Suština napada na vodeće političke ličnosti u Srbiji jeste razbijanje održivosti ideje i aktuelne politike vojne neutralnosti. Nova zapadna taktika, koju nam je ultimativno preneo američki diplomata Brajan Hojt Ji, svela se na zaključak da Srbija ne može sedeti na dve stolice, a skrivena suština drskog nastupa američkog zvaničnika jeste da se Srbiji izmaknu sve stolice da bi se prinudila da sedne na NATO hoklicu. Zapad nastoji da po svaku cenu spreči jačanje i osamostaljenje naše vojske, kako bi ostala kompatibilna sa zapadnom vojnom alijansom i ulogom koja joj je svojevremeno određena. Ta uloga je sramna i zato se u vreme nekih bivših političara i generala sprovodila „ispod žita“. Vojska Srbije je „transformisana“ tako da na kraju ne bude sposobna da odbrani Srbiju, nego da postane ekspedicioni korpus u prljavim intervencijama NATO-a po svetu.

PODRIVANjE NEUTRALNOSTI Najrevnosniji u podrivačkom nastupu protiv vojne neutralnosti su baš oni oficiri i generali koji su za vreme predsedničkog mandata Borisa Tadića i ministarskog mandata Dragana Šutanovca učestvovali u smišljenom razoružavanju i brojčanom smanjenju vojske, i sveukupnom slabljenju odbrambene sposobnosti Srbije. Za ulogu koju je NATO odredio Vojsci Srbije nisu bili potrebni avioni, tenkovi, niti drugo teško naoružanje. Tiha likvidacija RV i PVO sprovodila se tako što jednostavno nisu obnavljani avioni i resursi, a tenkovi i artiljerija prodavani u staro gvožđe ili ostavljeni da bez održavanja i konzervacije istrunu na livadama. Rezervni sastav je potpuno zanemaren i dezorganizovan kao nepotreban višak, uz to i potencijalna opasnost ako bi iz nekih razloga trebalo ponovo disciplinovati Srbiju.

Sada su se neki oficiri i generali koji su učestvovali u rastakanju vojske organizovali u okviru Demokratske stranke i nekih drugih stranaka nastalih sukobima i cepanjem demokrata. Prvi se pozivu Dragana Šutanovca, da i formalno pristupi DS, odazvao brigadni general Sreto Malinović. On treba da zavara srpsku javnost jer nosi oreol beskompromisnog borca protiv NATO snaga za vreme zločinačke intervencije, a u stvari je beskompromisna pristalica ulaska Srbije u NATO. Medijska kampanja njegove ekipe koordinirana je sa napadima generala u penziji iz nekih drugih opozicionih stranaka, a sve je maskirano navodnom brigom za vojnički i oficirski sastav. Suština napada je vojna neutralnost Srbije, a perfidnost je u tome što se personalno napadaju njeni najveći zagovornici, putem izmišljenih afera i dobro plasiranih laži. Tako je svima postalo jasno da se vojna neutralnost mora braniti, kako od otvorenih pritisaka izvana, tako i od destruktivnih snaga iznutra. I ne samo vojna neutralnost nego se ozbiljno mora braniti suverenitet i nezavisnost Srbije.

Po instrukcijama predsednika DS Dragana Šutanovca, general Malinović je u okviru te stranke formirao intervidovski Odbor za odbranu i bezbednost, gde pored njega kao vazduhoplovca, glavnu reč vode general KoV Petar Radojčić i mornarički oficir, kapetan bojnog broda Nikola Lunić. Sa sobom su u stranku doneli sve ono što im je ova stranka pomogla da steknu dok je bila na vlasti, od vojničkog ugleda i statusa diplomate pa do oreola borca, junaka ili heroja, i sve su to založili za podizanje srozanog ugleda DS-a. Taj odbor ima izraženu želju da postane Ministarstvo odbrane ako bi DS došao na vlast, kako bi posao slabljenja Vojske Srbije bio nastavljen. Najpre da je vrate na nivo na kome su je ostavili nakon silaska DS sa vlasti, a zatim sve prilagode NATO potrebama ne obazirući se na realnu ugroženost Srbije.

MIŠIĆ ILI NEDIĆ? Da li Srbiji trebaju generali koji će se ugledati na vojvodu Putnika, Stepu Stepanovića i Živojina Mišića, ili oni koji će biti pragmatični kao Milan Nedić?

Nije teško predvideti šta bi bili prvi potezi generala iz demokratskog tabora, kada bi nečijom greškom ponovo došli u situaciju da prekrajaju našu vojsku. Prvo bi, kao simboličan čin, onesposobili i uništili respektivno oružje nabavljeno donacijom i kupovinom od Rusije. Modernizovane lovce Mig-29 upropastili bi neodržavanjem a modernizovane tenkove T-72 i borbena vozila bi odmah parkirali ispred železare u Smederevu. Jer ako Zapad i NATO nisu dozvolili čak ni da imamo pešadijsko protivoklopno i PVO oružje, nego su naterali naše generale da ga gusenicama tenkova sami gaze, zašto bi nam dozvolili da posedujemo nešto daleko opasnije a što nam je prijateljski donirala Rusija? Ne smemo zaboraviti da je bilo oficira koji su dali svoj život da takvo oružje ne bi palo neprijatelju u ruke, kao što je učinio major Milan Tepić.

NATO STANDARDI Uostalom, svoje stavove i planove najbolje je objasnio jedan od „kompatibilnih“ generala Zdravko Ponoš u intervjuu listu „Vreme“ 2006. godine, i to sa pozicije načelnika Generalštaba. On naširoko objašnjava kako se vrši transformacija vojske po NATO standardima po ugledu na neke susedne zemlje, pa između ostalog kaže: „Do kraja godine formiraćemo i Generalštab po NATO standardima… Zatekli smo vojsku koja nije odgovarala ni našim mogućnostima ni našim potrebama… Ono što je bitno jeste da mi jednostavno ne doživljavamo susedne zemlje kao pretnju našoj bezbednosti. Ako je to tako, onda potrebe moramo da definišemo prema onome što jeste pretnja, a to je međunarodni terorizam, organizovani kriminal, trafiking… Dakle ono što se stručno zove asimetrični oblici pretnje, koji se ne mogu suzbiti tenkovima.“

Eto nam odgovora zašto su naši tenkovi i drugo teško naoružanje prodati u staro gvožđe pa pretopljeni u Smederevu ili jednostavno prepušteni koroziji. Šutanovac i Ponoš su po instrukcijama NATO-a pravili vojsku za suzbijanje trafikinga?! Ili za suzbijanje onoga što je „terorizam po NATO standardima“. I šta će im onda tenkovi.

Njihova shvatanja uloge i namene Vojske Srbije su toliko defektna da ih ne treba objašnjavati. Njihova shvatanja sada nisu veliki problem jer neće dobiti drugu šansu, iako pokazuju veliku želju da nastave tamo gde su stali. Veći problem jeste sledeća izjava Ponoša u istom intervjuu: „Znači ono što sada imamo, to je pristup obrazovnim institucijama. Znači sada možemo da šaljemo ljude u NATO koledž u Rimu ili na napredne kurseve koje organizuje Maršal centar i NATO škola u Nemačkoj.“

IDEALNO REŠENjE Moramo da se upitamo koliko su tadašnji generali koji su bili u funkciji rastakanja Vojske Srbije uspeli da svoja nakaradna shvatanja o njenom dimenzionisanju i ulozi nametnu mlađim, budućim kadrovima. Eto, imali smo načelnika Generalštaba koji nije video opasnosti po Srbiju u našem okruženju, koje inače vidi svaki civil, nego mu je kao strategu jedna od osnovnih budućih pretnji bio trafiking. Ponoš je bio postavljen na mesto načelnika Generalštaba baš zato što nije dorastao toj funkciji. On kroz svoju karijeru nije prošao visoke komandantske dužnosti, što je neophodno da bi se mogao snaći u nenadano dobijenoj ulozi. Postavljen je baš zbog toga što se u to ne razume, kako bi poslušno prihvatao naturena mišljenja i stavove NATO-a i onih koji nam tradicionalno ne misle dobro.

Da bi se potpuno shvatila politička orijentacija i opasna namera grupe generala i oficira koje su angažovale DS i neke druge stranke slične orijentacije, kao Narodna stranka Vuka Jeremića, dovoljno je navesti pojedine stavove koje je u svom intervjuu listu „Vreme“ 10. avgusta ove godine jasno izneo brigadni general Sreto Malinović: „Iznenadiće vas ako vam kažem da sam još devedesetih, za vreme Pustinjske oluje, tvrdio da treba da postanemo deo NATO. Baš zato da nam se ne bi dogodile stvari iz devedesetih. Naravno da sam kao mlad kapetan navukao gnev na sebe, jer smo bili indoktrinirani da smo nesvrstani. Kako da ne! Pokazali smo kako nismo umeli da se svrstamo na vreme, pa smo provukli sopstveni narod kroz golgotu.“

Dakle, imali smo oficira srpske nacionalnosti, pilota, koji je već tada smatrao kako treba da podvijemo rep, da postanemo deo prljave vojne mašinerije i tako budemo saučesnici u njihovim zločinačkim intervencijama u drugim regionima sveta. Štaviše, on smatra da smo za bombardovanje sami krivi jer se nismo na vreme opredelili za NATO. Zapadna obaveštajna mašinerija dobro je znala raspoloženje svakog našeg oficira. Nije Malinović slučajno dobio čin generala baš u trenutku kada je trebalo Vojsku Srbije pripremiti za ulazak u NATO…

Onima koji su donosili odluke o njegovom unapređenju nije smetalo što se istakao baš prilikom intervencije protiv NATO-a jer su znali da je iskreno naklonjen alijansi. Štaviše, bilo je veoma dobro, sa stanovišta poverenja naroda, da u slabljenje vojske i kompletne odbrambene moći Srbije budu uključeni i oni sa oreolom heroja. Njihovo junaštvo je smišljeno potencirano nakon rata, baš u vreme kada su vršene „transformacije“ vojske, dok je narod mislio da takvi ljudi ne mogu raditi na štetu odbrambene sposobnosti Srbije. Malinović je bio idealno rešenje.

Kako je razmišljao kao kapetan, Malinović tako razmišlja i kao general. Potpuno je jasna njegova definitivna i potpuna orijentacija prema NATO-u kada u istom intervjuu kaže: „Ja uvek ističem da smo mi ostrvo okruženo morem u kome plivaju ajkule. Zaplivati u tom moru nije hrabrost nego ludost i glupost. Mi moramo biti pragmatični.“ Za Malinovića sat je stao u vremenu dok je bio poluga u realizaciji destruktivnih „projekata“ tadašnjeg ministra vojnog Šutanovca. On ne vidi da su se od tada na svetskoj geostrateškoj sceni pojavile Rusija i Kina, nego i dalje samo vidi ajkule sa Zapada kojima je ludost suprotstaviti se, pa i o pitanju elementarnog suvereniteta i nezavisnosti. Da li takav general treba da figurira kao sinonim hrabrosti? Možda bi neki generali i mogli da traže pragmatiku u izdaji i predaji, ali to ne bi bio put dostojan srpskih junaka nego onaj koji je u Drugom svetskom ratu izabrao general Milan Nedić.

GENEZA TAJNIH VEZA U teškim i neizvesnim vremenima zakulisne igre i tajne veze generala sa moćnim agresorom bile su redovna pojava. Cilj je uvek bio da spasavaju sopstvenu kožu u slučaju poraza, a redovno su ono što se u svim normalnim državama zove izdaja maskirali u oblande brige za narod i Srbiju. Takvi generali su trasirali sudbinu Slobodana Miloševića. Kroz svoje tajne veze izdali su ga i prodali njegovi najpoverljiviji generali koji su to kasnije pravdali time da Milošević nije bio pragmatičan. Da im čovek i poveruje da su podneli ostavke, ali nisu, nego su smenjeni kada se saznalo za njihove tajne igre. Naravno da Srbiju tim postupkom nisu spasli, ali su dugo ostali na sceni i nakon zločinačke NATO intervencije, za razliku od onih generala koji su po instrukcijama Zapada satanizovani, hapšeni i proganjani.

Prva tajna veza naših generala sa visokim ličnostima SAD i NATO-a, a tu su uvek prisutne i njihove obaveštajne službe, ostvarena je u septembru 1998. godine kada je general Blagoje Grahovac preko političkog rukovodstva Crne Gore organizovao tajni susret tadašnjeg načelnika Generalštaba, generala Momčila Perišića, sa rukovodstvom i komandantima NATO-a na njihovom nosaču aviona u Jadranu. Tajnu su znala samo tri generala: načelnik Uprave bezbednosti general Aleksandar Dimitrijević, general Perišić i, naravno, Grahovac kao organizator. Nameštena je situacija da Perišić vojnim transportnim avionom obilazi jedinice u Crnoj Gori, odakle je tajno helikopterom MUP Crne Gore prebačen na američki nosač aviona. Epilog znamo, jer je Perišić nakon rušenja Miloševića postao potpredsednik vlade Zorana Đinđića. Ipak, pročuo se po nečemu drugom: on je jedini načelnik Generalštaba na svetu kome se sudi za špijunažu protiv sopstvene zemlje. Uhapšen je, kako optužnica kaže, dok je sa Džonom Dejvidom Nejborom, šefom CIA za Balkan, razmenjivao poverljive informacije za novac.

Pitanje je da li je uloga generala Dimitrijevića u svemu tome bila samo da zažmuri. Pre toga, 15. oktobra 1997. godine, načelnik Uprave bezbednosti, general Dimitrijević i načelnik Generalštaba, general Perišić, sačinili su dokument pod nazivom „Platforma za kontakte sa predstavnicima američke vojnoobaveštajne službe – DIA“. Ne bi to bilo posebno važno, jer obaveštajne i kontraobaveštajne službe kontaktiraju i razmenjuju podatke na međunarodnom planu, da je sa namerama i aktivnostima Perišića i Dimitrijevića bio bar informativno upoznat državni vrh ili bar Ministarstvo odbrane. Ovako je to ispao tajni interni dokument kao priprema ili pokrivanje papirima za nešto što će uslediti kasnije.

Epilog svega jeste da je general Grahovac postao savetnik crnogorskih političara i idejni tvorac i zagovornik razdruživanja Crne Gore i Srbije, uz njegovu poznatu devizu: „Put Crne Gore u Evropu ne vodi preko Beograda nego preko Debelog brega“ (Hrvatske). Kasnije je postao jedan od najpoznatijih NATO lobista u Srbiji. General Perišić je oslobođen optužbe u Hagu, ali se kod nas protiv njega još uvek vodi maratonski sudski proces za špijunažu. General Dimitrijević je direktor Međunarodnog instituta za bezbednost u Beogradu. On je engleski đak, pa mu to i priliči, kao što je general Zdravko Ponoš izvršni direktor Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj (CIRSD), a studirao je bezbednosne studije na Kraljevskom koledžu u Londonu. Očito da za „razvoj“ Vojske Srbije po NATO ideji naši generali moraju na dodatno – zapadno školovanje i prevaspitavanja.

PITANjE UTICAJA Zašto se vraćati unazad u te neprijatne, pa često i sramne situacije i događaje i da li je to danas uopšte bitno sa stanovišta budućnosti naše vojske i odbrambene sposobnosti Srbije? Nažalost, važnije je nego što većina građana pretpostavlja. Zato što je vojska institucija u kontinuitetu, gde svaki visoki komandant (kako to i treba u normalnoj državi) ostavi trag kroz uticaj na podređene i mlađe generacije oficira. Moramo se zapitati kakve su tragove i posledice ostavili generali o kojima je ovde reč. General Grahovac je bio dobar pilot i instruktor letenja na Vazduhoplovnoj akademiji. Obučavao je mnoge generacije pilota i danas tvrdi da ima brojne istomišljenike među vazduhoplovcima. Možda je obučio i Malinovića jer je to po razlici u godinama sasvim moguće. General Dimitrijević je bio i te kako uticajan na pripadnike vojne službe bezbednosti, a generale Perišića i Ponoša je suvišno i komentarisati jer su kao načelnici Generalštaba mnoge zadužili kroz premeštaje, školovanja, postavljenja, činove i duge bitne stvari u karijeri jednog oficira. Jer potrebni su nam kvalitetni i hrabri generali koji će odlučno sprovoditi zacrtanu i jasno definisanu politiku vojne neutralnosti, a ne oni koji će tražiti načina da tajno šuruju sa onima koji žele da nas potčine. Potrebni su nam oni koji Srbiju vide kao nezavisnu i slobodnu državu i koji su spremni da se u tom velikom interesu žrtvuju. Ne oni koji potčinjavanje strancima pravdaju pragmatizmom i plaše nas ajkulama.

Piše: Ljuban Karan za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *