Evropska budućnost Srbije

Objavljeno: 11.11.2017.

Piše: Nikola Vrzić

Kakvo nam upozorenje nemačka vojska i Peter Turčin šalju u vezi s našim strateškim opredeljenjem, i ima li ikoga u Srbiji da o njihovim upozorenjima, makar, porazmisli?

Zbilja je zadivljujuća, pod uslovom da glupost može da zadivi, temeljna posvećenost ovdašnje političke i medijske elite onom pogledu na svet koji počinje i završava se na nivou seoskog trača, a zahvaljujući kome – tom istinski provincijalizovanom pogledu koji u ovom trenutku počinje i završava se Aleksandrom Vučićem kao da je on zaista alfa i omega sve naše stvarnosti – ne uspevamo da pogledamo preko sopstvenog plota i da razmislimo, ako smo u stanju, o globalnim procesima koji su nas, na sreću ili nesreću, zadesili, i koji na naše živote uglavnom utiču mnogo više nego što smo spremni da primetimo. Pa zato već čitavu dugu deceniju, bez mnogo primedaba i kao prirodnu, takoreći matematičku zakonitost, dakle bez gunđanja, prihvatamo tvrdnje da Evropska unija nema alternativu (Boris Tadić), to jest, u malčice razvodnjenoj alternativi Aleksandra Vučića, da je ona, Evropska unija, naš strateški cilj sa svim podrazumevajućim i otuda opravdanim propratnim žrtvenim obredima.
Naravno da nam prirodna znatiželja i zdrav razum ne dozvoljavaju da se zadovoljimo ovako skučenim pogledom na svet koji ne ide dalje od sopstvenog dvorišta sve i ako je to dvorište čitava Evropska unija. Ali nećemo sada o kraju unipolarnog svetskog poretka i kraju američke globalne hegemonije, i nećemo sada o usponu Rusije i Kine i njihovom zajedničkom izazovu Zapadu i njegovom neokolonijalističkom svetu zaštite ljudskih prava, a ljudska prava su njihovo pravo da pljačkaju sve ostale nazivajući to tranzicijom i demokratizacijom, i naročito nećemo o ključnom izazovu Kine i Rusije američkom dolaru koji ne može da bude zaustavljen zato što bi to bilo protivprirodno, jer smo o tome na stranicama „Pečata“ pisali u više navrata.

IZVEŠTAJ BUNDESVERA Nego ćemo o budućnosti našeg proklamovanog strateškog cilja, Evropske unije. Šta ako se, naime, Evropska unija raspadne?
Ovakva mogućnost ne postoji više samo u vlažnim snovima ideoloških protivnika briselskog projekta skrojenog po meri krupnog kapitala, a da ga zaista tako kroje govori već i podatak „Transparensi internešenela“ da u Briselu danas među njegovih 1,1 miliona stanovnika živi (i naravno prilježno radi) skoro 40 hiljada lobista, što je koncentracija lobista po kvadratnom metru urbane površine veća nego čak i u Vašingtonu. Niti se ta mogućnost, raspada ovakve Evropske unije, okončava bregzitom. Naprotiv.
O mogućem raspadu Evropske unije govori i interni izveštaj nemačkog Bundesvera „Strateška perspektiva 2040“, u koji je ugledni nemački nedeljnik „Špigl“ imao uvid i o tome pisao u svom novom broju. „Špiglov“ tekst o strateškoj prognozi nemačke vojske i Ministarstva odbrane ovlaš je detektovan u ovdašnjoj javnosti, ali ništa više od toga, a kamoli da se o čitavoj stvari povela ozbiljna diskusija. Ali zašto bismo mi brinuli o onome što brine Nemce sve i ako se to i nas direktno tiče…
Izveštaj Bundesvera i Ministarstva odbrane napisan je na 102 stranice i odobren krajem februara ove godine, javlja „Špigl“, i napominje da je ova vrsta (geo)strateške prognoze načinjena „prvi put u istoriji Bundesvera“. Šta predviđaju Nemci?
Pre svega treba zapaziti uočene „trendove koji će verovatno ostati relevantni i u budućnosti“, a to su „rast značaja nezapadnih država“ i istovremeno „opadanje ekonomskog i finansijskog kapaciteta zemalja Zapada“. Od ovoga, dakle, moramo to da naglasimo, započinje nemačka prognoza budućnosti koja će biti i naša.

TRI MRAČNA SCENARIJA Iz ovog priznanja proističu i scenariji koji se razrađuju. „Autori ’Strateške perspektive 2040’“, navodi „Špigl“, „izričito ističu da ne žele da naprave bilo kakvu prognozu. Ali prema naučnicima iz Kancelarije za planiranje Bundesvera, koja je i razvila simulacije, mogući su svi scenariji s vremenskim okvirom do 2040. godine.“
Prva dva scenarija „opisuju mirni, ružičasti svet“ u koji, sudeći po uočljivoj ironiji, mnogo ne veruje ni „Špiglov“ reporter. Naprotiv, akcenat je stavljen na mračnije scenarije jer „zvanični dokument federalne vlade jasno opisuje moguću propast Evropske unije“.
Tri su takva scenarija. Prema najblažem, „Multipolarno takmičenje“, „ekstremizam je u porastu i ima EU partnera sa specifičnim pristupom ruskom modelu državnog kapitalizma“. To je budućnost u kojoj je američki globalni poredak uzdrman i prenapregnut, Kina oslabljena slabljenjem tempa globalizacije, Rusija nasuprot tome „stabilizovana zbog visokih cena sirovina“, a „kraj evropskih iluzija čini se mogućim, uz znake transatlantskog otuđenja“.
Nešto teži scenario, „Zapad protiv Istoka“, predviđa da neke istočnoevropske članice EU zamrzavaju proces EU integracije, a druge se priključuju Istočnom bloku… Ponovo je uspostavljena bipolarnost sveta. Iako dva suprotstavljena bloka i dalje trguju jedan s drugim, oni se sve više udaljavaju politički, ideološki i kulturno. Zapad se sastoji od SAD i Evrope, istočni svet uglavnom od Kine i Rusije… Zavisnost od fosilnih goriva gura neke istočnoevropske zemlje u naručje Moskve.
A „najteži“ scenario, „EU u raspadanju a Nemačka u reaktivnom modu“, navodi da je „proširenje EU napušteno, još više država je napustilo zajednicu, a Evropa je izgubila globalnu kompetitivnost u mnogim oblastima“.
I pri tome, a ovo treba posebno naglasiti, „Špigl“ navodi i da su veliki delovi zvanične nemačke strateške prognoze napisani pre dve godine, dakle pre bregzita, i da „fenomen Tramp“ takođe nije uzet u obzir, a i jedno i drugo perspektivu guraju ka scenarijima koji su (sve) mračniji po aktuelni poredak.

TURČINOVE PROGNOZE Slučaj je tako udesio da je, praktično istovremeno s ovim nemačkim prognozama koje dodatnu težinu očigledno imaju zato što je, kako i „Špigl“ ističe a mi smo ga citirali, reč o zvaničnim prognozama nemačke federalne vlade, istovremeno je dakle objavljena i prognoza budućnosti Evropske unije rusko-američkog naučnika Petera Turčina sa Univerziteta Konektikat, čestog komentatora u vodećim američkim medijima, ali i gosta ruskog debatnog Valdajskog kluba. I Turčina su srpski mediji primetili, i na tome žalosno stali.
A treba pročitati šta on piše, ne zato što je Turčin ozbiljan iako jeste nego zato što su ozbiljno logični njegovi argumenti.
On vidi četiri moguća scenarija razvoja situacije u narednoj deceniji. Prvi, „ekstremno neverovatan“, jeste oporavak „velikog projekta evropske integracije“, zato što Nemci nisu raspoloženi da se žrtvuju zarad ostatka Evrope, što se videlo u slučaju Grčke, i zato što pride „svuda u Evropi opada blagostanje velikih delova stanovništva“. Po drugom scenariju, EU nastavlja da se taljiga kao i sada, bez dominacije bilo integrativnog bilo dezintegrativnog trenda. Ovo je verovatnije nego prvi scenario, piše Turčin, „ali i dalje nije verovatno. Ravnoteža je dinamičan proces koji može da se održi samo ako se dve oprečne sile uzajamno poništavaju. Ne vidim uverljive signale integrativne sile koja bi poništila dezintegrativnu. Empirijski, istorija ne stoji u mestu. Tako da će se stvari ili popraviti, ili pogoršati. Kladio bih se da će prevladati dezintegrativni trend, iako bih više voleo da je obrnuto“. Treći scenario, najizvesniji po Turčinovom uverenju, podrazumeva dalju fragmentaciju: „EU neće biti formalno ukinuta, ali će sve više gubiti kapacitet za uticaj na svoje članice. Predvođene Mađarskom i Poljskom, ostale male i srednje države sve više će same formulisati svoje nacionalne politike, bez mnogo obaziranja na Brisel.“ I poslednji scenario, najzad, takođe podrazumeva dalje raspadanje EU, ali uz sukobe jer „nažalost, ne postoji istorijski zakon koji zabranjuje izbijanje oružanog konflikta u Evropi…“

HOJTOVA JAJA Da rezimiramo. I Peter Turčin i zvanična strateška prognoza nemačke federalne vlade govore o raspadu Evropske unije kao o sasvim mogućoj budućnosti ove briselske organizacije. Nisu li ovo znaci da je zaista došlo krajnje vreme da se dobro porazmisli o strateškom opredeljenju naše zemlje? Da nas razvoj događaja ne iznenadi, a vidimo da ozbiljni narodi, kakvi su Nemci, kakvi su Kinezi, planiraju do 2040. odnosno, kao nedavno Si Đinping, do 2050. godine. Možemo li da se povedemo za ovim primerima, umesto da tumaramo kao guske u magli na svom evropskom putu u ništa? U svakom slučaju, imajući citirana razmišljanja i prognoze u vidu, ne sme se računati da je evropska budućnost Srbije izvesna, i mora se računati da je nema uopšte. A to ne znači samo da joj ne treba žrtvovati ništa što se ne sme žrtvovati, to se podrazumeva, već i da njene pravne tekovine ne treba usvajati po automatizmu predviđenom Pregovaračkim okvirom kao sada, nego samo one koje su nam zaista u interesu; uostalom, nisu onoliki lobisti u Briselu plaćeni da bi radili u našu korist već u korist onih koji ih za to i plaćaju, to je valjda očigledno. I, suvišno je to i govoriti, nipošto ne smemo da učinimo ono što nam je toplo naredio ili nam je samo savetovao Brajan Hojt Ji, da sva svoja jaja stavimo u jednu, evropsku korpu. Jer bi u tom slučaju sva odjednom mogla i da se polupaju.

Nova Viktorija Nuland

Brajan Hojt Ji, dosadašnji zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara zadužen za naš slučaj, možda će uskoro biti imenovan za američkog ambasadora u Skoplju.
Važnija od ove glasine iz Vašingtona, međutim, jeste vest da je na mesto pomoćnika američkog državnog sekretara za Evropu i Evroaziju postavljen Ves Mičel.
Reč je o poziciji koju je u prethodnoj administraciji zauzimala zloglasna Viktorija Nuland, kreatorka majdanskog puča i supruga Roberta Kejgana, jednog od vodećih vašingtonskih neokonzervativnih jastrebova. Imenovanje Vesa Mičela za njenog naslednika, nažalost, sugeriše da se u politici Vašingtona prema ovom delu svetu ništa neće promeniti osim, možda, nagore.
I Ves Mičel, naime, stiže iz sličnog miljea iz koga je i Nulandova. On je suosnivač tink-tenka Centar za analizu evropske politike, čiji su finansijeri Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED), Misija SAD pri NATO-u, NATO Odeljenje za javnu diplomatiju, američka ministarstva odbrane i spoljnih poslova, kao i njihov vojnoindustrijski kompleks oličen u vidu „Lokid Martin korporacije“, „Rajteona“ i „Bel helikoptera“, a bio je i u Savetodavnom odboru Zbignjev Bžežinski instituta za geostrategiju.
Imajući to u vidu, ne čudi što su Mičelovi javno izraženi stavovi izrazito antiruski i antikineski. Ali i pored toga čudi rešenje koje nudi ovaj diplomata, rešenje u vidu razmeštanja američkih nuklearnih bombi nadomak granica Rusije i Kine: „SAD moraju da očuvaju kredibilna nuklearna sredstva odvraćanja u vreme u kome revizionističke zemlje (Rusija i Kina) postepeno guraju svoje sfere uticaja i kontrole sve bliže, ako ne i protiv, saveznika SAD. Štaviše, SAD bi trebalo da iskoriste taktičko nuklearno oružje koje poseduju i poseju ga u nekoliko najranjivijih a sposobnih država na granici, kao što su Poljska i Japan.“

Piše: Nikola Vrzić za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *