Uzdrmani temelji evropske kuće

Objavljeno: 5.11.2017.

Piše: Miroslav Stojanović

Potresi na tlu Starog kontinenta koji je dugo važio za oazu mira, spokoja i bezbednosti: Umesto produbljavanja jedinstva i integracija, Evropsku uniju, uz sadejstvo sistemskih grešaka i pogrešne (birokratizovane) politike, zahvata (opasni) proces rastakanja (separatizmi), dezintegracija (bregzit), izolacionizma (zatvaranje u nacionalne atare), umesto otvorenosti i tolerancije – ksenofobija i isključivost (direktna posledica nesnalaženja u migrantskoj krizi), umesto demokratskog odlučivanja – sve češća autoritarnost i (desničarski) populizam…

Uh, još jedna (opasna) pukotina, gotovo je zavapio (malerozni) šef Evropske komisije Žan-Klod Junker. Mislio je na katalonsku (resku) raselinu koja je ozbiljno uzdrmala ne samo Španiju nego i čitavu evropsku kuću (EU) koju, nesustalo, potresaju kriza za krizom upravo u Junkerovom mandatu (otuda ono: malerozan).

Iako njegov učinak i „doprinos“ u svemu tome ne mora biti velik, pogotovu nikako presudan, dosta je umnih glava koje su uverene da upravo haotična situacija u Evropskoj uniji, koja traje (pre)dugo, a kulminirala je baš u vreme Junkerove „vladavine“, podstiče, ili neposredno rađa, procese koji su u direktnoj suprotnosti sa „svetim načelima“ kojima se hvali, i na kojima počiva, evropska kuća.

Umesto jedinstva i integracija, u toku je, očigledno, zabrinjavajući proces rastakanja (separatizmi), dezintegracija (bregzit) i izolacija (zatvaranje u nacionalne, državne granice). Umesto otvorenosti i tolerancije – ksenofobija i isključivost (najčešće, i prevashodno, kao direktna posledica izbegličke krize). Umesto širenja demokratije, ljudskih prava i sloboda – jačanje autoritarnosti i populizma u sve više članica Evropske unije. Umesto jačanja demokratskih temelja (institucija) na kojima počiva evropska kuća, s jasno podeljenim pravima i nadležnostima među njima (vlada, parlament, pravosuđe) – koncentracija moći u jednom centru (u jednoj ličnosti).

Sudbinsko iskušenje

To sve čini, bar za sada, nerešiv problem i, očigledno na dužu stazu, dosad najteže, egzistencijalno iskušenje za sutrašnjicu, i sudbinu, istorijski najvažnijeg i najambicioznijeg projekta, i poduhvata, na tlu Starog kontinenta. Zbog toga su, sve češće, i sve grozničavije, oči uprte u novu nemačku vladu, koja se teško „porađa“, iako je ishod izbora za Bundestag (24. septembra) svakom ko iole poznaje nemačku političku scenu, i raspored „igrača“ na njoj, nedvosmisleno govorio da će put do „Jamajke“ – najverovatnije vladajuće „kompozicije“ od posve različitih stranaka, čije boje crna (demohrišćani), žuta (liberali) i zelena (ekolozi) čine zastavu majušne karipske države – biti dug, s neizesnom završnicom.

Dosta je onih, naime, koji su uvereni da bi upravo „Jamajka“, pod uslovom da bude zaista „rođena“, i pod uslovom da bude kadra, uprkos unutarkoalicionim napetostima, surevnjivostima i različitim (stranačkim) interesima, da „izrodi“ politiku evropskih razmera i ambicija, mogla da spasi „evropski voz“ od puta u (desničarski i populistički) izolacionistički i nacionalistički ambis. Pod još jednim uslovom: da opet, kao u neka minula vremena, proradi, i taj (dezorijentisani) voz povede u novom smeru i ortački, nemačko-francuska lokomotiva.

Češki Tramp

Činilo se u jednom trenutku, posle izbora u Holandiji, Francuskoj i Nemačkoj, da je ustukao bauk koji su, u očima evropske političke i medijske elite, simbolizovali Marin le Pen i Donald Tramp, ali su izbori u Austriji i Češkoj Republici ponovo, i snažnije, uključili alarm: u ovim državama, članicama evropske familije (EU) pobedile su političke stranke (i kandidati) koje mnogo ne drže do svetih i zajedničkih „evropskih vrednosti“ i koje su, praktično, po uglednom nemačkom nedeljniku „Cajt“, objavile „rat“ političkom establišmentu, a posebno, simbolu i središtu EU – Briselu.

Mlađani Sebastijan Kurc (31), najizgledniji budući austrijski kancelar, osvojio je na prepad kormilo (konzervativne) Narodne stranke, a potom stilom i sadržajem, kopija „umivenog desničarskog populizma“ (nemački mediji), najviše glasova na parlamentarnim izborima. Uz „original“, ultradesničarsku Slobodarsku partiju Hajnca Kristijana Štrahea, njegovog najverovatnijeg koalicionog partnera, Kurc bi u novom parlamentu raspolagao, praktično, sa ortačkih šezdeset odsto glasova, apsolutnom većinom.

S dvotrećinskom većinom, neočekivano, u Češkoj su trijumfovale evroskeptične i „antisistemske stranke“, predvođene (opet najverovatnije) budućim premijerom, i milijarderom (češkim Trampom i Silvijem Berluskonijem u jednoj osobi, po oceni njemu kritički nastrojenih medija) Adrejem Babišom. Njegova „protestna“ strana, Akcija nezadovoljnih građana (ANO) dobila je na nedavnim parlamentarnim izborima trideset odsto glasova. Babiš, istina, nije striktno, i izričito, protiv Evropske unije, ali ne haje previše za demokratske institucije, posebno slobodu (kritičkih) medija, pojavljuje se kao zaštitnik zapadnih hrišćanskih vrednosti i odlučan protivnik prihvatanja muslimanskih migranata.

Lider bez liderstva

Trijumfom „češkog Trampa“ povećao se, uz Poljsku i Mađarsku, broj članova evropske familije u kojima neprikosnoveno „gazduju“, predstavljajući „trn u oku“ briselskoj birokratiji, ali i vlastima u Berlinu i Parizu, „desničarski populisti“ – otežavajuća okolnost za uspostavljanje evropske harmonije i dominantne pozicije novog „lidera slobodnog sveta“, u šta je nemačku kancelarku „promovisao“, predajući joj velikodušno (i neovlašćeno) „štafetu“ u tom času odlazeći, sada već bivši američki predsednik Barak Obama. Moć najmoćnije žene sveta slabe i sputavaju i spoljne (jača front evroskeptika u evropskoj familiji) i unutrašnje okolnosti (na parlamentarnim izborima Angela Merkel je sačuvala kancelarski tron, uz visoku cenu).

Dosta nevolja, i previše, ali tu je, najednom, još ona najopasnija: „usključala pošast“, rastakajući i eksplozivni separatizam. Nacionalno pitanje naglašene težnje za autonomijom, uključujući i otcepljenje od „državne celine“, postaje dramatično aktuelno na Starom kontinentu. Zatečeni (i zbunjeni) lideri grozničavo „otvaraju udžbenike“ međunarodnog prava, a strah od „umnožavanja malih država“ (predsednik Evropskog parlamenta Antonio Tajani) tera ih na (političke) barikade i – političku dvoličnost. Ne samo kad je reč o (svojevremenom) držanju i ponašanju političkih moćnika prema Kosovu i drastičnom činu nedopustive secesije, koja se drugima (slučaj Katalonije) izričito osporava, s bednim objašnjenjem i argumentacijom (koja ne postoji u međunarodnom pravu), da je, eto, Španija „članica Evropske unije“, a Srbija nije.

Drama Katalonije

Drama Katalonije, čiji je parlament pretočio referendumsko izjašnjavanje od 1. oktobra u odluku o proglašenju „nezavisne Republike Katalonije“, još nije završena iako je „pobuna ugušena“: centralna vlast u Madridu, pozivajući se na ustavna ovlašćenja, ukinula je i tu odluku i, makar privremeno (do vanrednih izbora u decembru), zapretila hapšenjem „pobunjenika“. Time je katalonski problem sveden na krivično-pravno pitanje, premda je on, očigledno i prevashodno, političke prirode.

Španski premijer Marijano Rahoj pokazao je „čvrstu ruku“ u odbrani španske celovitosti i državnog suvereniteta i katalonskom lideru Karlesu Pudždemonu nije ostalo ništa drugo nego bekstvo, iako je nesustalo poručivao da hrabro ide u susret sopstvenoj (ne samo političkoj) sudbini, tvrdeći da je za njega „bolja (i) robija nego – Španija“.

Samo zakratko se nije znalo gde se Pudždemon zaista nalazi, a onda su stigle vesti da se, sa još pet ministara („vlada u egzilu“), obreo u Briselu. Ne, navodno, u „prestonici Evropske unije“, koja je „katalonskim secesionistima“, i zvanično, okrenula leđa, nego u prestonici Belgije, pa su promptno planule spekulacije o spremnosti, opet navodno, belgijskih vlasti da odbeglom Pudždemonu pruže politički azil, spasavajući ga tako od hapšenja.

Koliko u tim spekulacijama ima istine, i programirane političke režije, u čijem središtu se možda našao strah da bi njegovo hapšenje, uključujući robiju od (najmanje) petnaest godina, predstavljalo dodatno dolivanje ulja na vatru i (opasno) zapaljivu situaciju, pokazaće verovatno naredni dani.

Drastična i dramatična podeljenost

Jedno je sigurno: sama Katalonija je drastično i dramatično podeljena. Na ulice Barselone su, posle stotina hiljada vatrenih pristalica otcepljenja, pre nekoliko dana, a nakon odluke o raspuštanju katalonskog parlamenta i ukidanja autonomije, izašle takođe stotine hiljada takođe vatrenih pristalica nedeljivosti Španije i njene legitimnosti.

Ispod prividnog mira koji trenutno vlada na ulicama najvećeg, i najlepšeg, katalonskog grada, oseća se potmula tutnjava u kojoj se, iza scene, sudaraju „pučisti“ (katalonski secesionistički lideri mere Madrida i premijera Rahoja označavaju kao puč) i „pobunjenici“, stavljeni van snage. U svakom slučaju, doskora ćutljivi protivnici otcepljenja Katalonije su u ovom trenutku glasniji, a da li će tu (trenutnu) prednost realizovati i na decembarskim izborima, na šta Madrid baca sve karte, ostaje, opet, tek da se vidi.

Politički eksploziv

Iako borci za nezavisnu Kataloniju vode, bar za sada, unapred izgubljenu bitku – u takozvanoj međunarodnoj zajednici i u prestonicama moćnih država niko nije pokazao spremnost da ih formalno i zvanično prizna – u političku, i medijsku orbitu, lansirano je, u dramatičnoj formi i intonaciji, pitanje zašto se u tolikom broju, i na toliko mesta (regiona), otvara pitanje (problematičnog) prava na nacionalno samoopredeljenje, sa uprogramiranim napetostima punim (političkog) eksploziva.

Britanija napušta EU, škotska vlada traži da tamo ostane, znači izvan „imperije“, republikanci u Irskoj vrebaju priliku za raspisivanje referenduma, koji im je obećan devedesetih godina, u nadi da će vreme i ekonomija bezbolno sve rešiti i da do referenduma nikad neće doći, te trenutno „uspavani“ kanadski Kvebek, kao i (belgijska) Flandrija. Lombardija i Veneto su nedavno, usred užarene katalonske atmosfere, zahtevali referendumski izričito, zasad samo fiskalnu autonomiju u odnosu na Rim, i strah od vulkanskog secesionističkog „domino efekta“, ne samo u Španiji (zbog Baskije i još nekih regiona), gotovo se fizički oseća.

Posledice traumatičnog sukoba

Na javnoj sceni se, inače, ovih nedelja žustro i žestoko polemiše oko tumačenja prava naroda na samoopredeljenje, koje je, na insistiranje tadašnjeg američkog predsednika (Vudro Vilson) unet, po okončanju Prvog svetskog rata, u osnivački dokument Lige naroda, s potpuno oprečnim stavovima odobravanja i osporavanja. Jedni u „traumatičnom sukobu“ španske države i regionalnih (katalonskih) vlasti vide šansu da se krene „novim putevima“ i udahne život „posustalom evropskom (integracionom) projektu“ (bivši grčki ministar i levičar Janis Varufakis) demokratizacijom (birokratizovanih) regionalnih, državnih i evropskih institucija. Drugi „virus separatizma“ vide, gotovo, kao zloslutni put u nacionalizam i – nacizam, odobravajući sva sredstva u njegovom obuzdavanju, pa i upotrebu državne prinude i sile.

U svakom slučaju, jedno je očigledno: iako idemo u susret ledenim zimskim mesecima, politička klima se i na Starom kontinentu, koji je dugo važio za oazu spokoja i bezbednosti, usijava. Ne samo zbog secesionističkog bauka koji se dramatično nadnosi nad Evropom…

Piše: Miroslav Stojanović za pecat.co.rs

One thought on “Uzdrmani temelji evropske kuće

  1. Nista od toga.Evropa barem ona koja je uvijek bila zajednica ostace i dalje zajedno pa taman od velikih 9 ili 1o drzava bilo 20 ali ce biti zajedno.Ali inace misljenja sam da od odvajanja i stvaranja malih drzavica nece biti nista jer jednostavno ne moze se opstati,pojesce te veliki.

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *