Lovac nije samo avion

Objavljeno: 13.10.2017.

Piše: Ljuban Karan

Srbija nikada neće moći da se suprostavi ratnoj mašineriji NATO-a, ali je cilj da svaka vojna intervencija prema Srbiji (ili „kampanja“ kako oni to vole da zovu) bude za njih skupa i sa neprihvatljivim gubicima. Da ih predvidivi gubici odvrate od intervencije

Nisu sve zemlje u mogućnosti da odbrane svoje nebo, zato što je kompletirana i potpuna PVO najskuplja sposobnost svake vojske. Za male i finansijski slabe, moderna lovačka avijacija je teško ostvariv san i zato kao nacija možemo da budemo presrećni što imamo eskadrilu Mig-29 koja ima izuzetno važne zadatka, ne samo u kriznim situacijama i ratu nego i u miru. Ne smemo nikada zaboraviti ko nam je skupom donacijom očuvao mogućnost presretanja i intervencije u vazduhu u miru kao važan deo kontrole našeg vazdušnog prostora, jer bez toga bi civilni vazdušni koridori bili izmešteni van teritorije Srbije ili bismo doživeli i troškove i sramotu da nam nebo obezbeđuje strana vojna sila, kao nekim drugim državama na Balkanu. Značaj ove donacije u kriznim situacijama i u ratu ne treba ni objašnjavati.

OSAVREMENjENI MIG Dobili smo skup poklon, čija prava vrednost dolazi do punog izražaja nakon odluke nadležnih da se izdvoji značajna suma novca za njihovu modifikaciju i opremanje raketama većeg dometa. Bio je to veoma isplativ i opravdan potez, jer Mig-29 ima tako savršenu konstrukciju da je veoma pogodan za osavremenjavanje, više nego bilo koji drugi. Takvi zahvati su apsolutno opravdani zbog savršenih manevarskih sposobnosti ovog aviona, kakve nema nijedna druga letelica njegove klase u svetu. Nakon modifikacija on će biti superioran u našem okruženju, bez premca u vazdušnoj borbi.

Modernim lovcima možemo nazvati one koji spadaju u četvrtu generaciju, što će naša eskadrila biti nakon planirane i plaćene dogradnje. U petu generaciju spadaju avioni „stelt“ tehnologije koje imaju samo najveće svetske sile, SAD i Rusija, a oni druge generacije kojima smo i mi raspolagali su stari dobri, ali sada prevaziđeni Mig-21. Bez velikih problema i napora Mig-29 je premostio vremenski i tehnološki jaz između druge i pete generacije. Interesantno je da su naši piloti lovci znali vanredne kvalitete ovog aviona i pre nego što ga je Jugoslavija svojevremeno kupila. Službovao sam u 204. lap u vreme kada je bio naoružan samo lovcima Mig-21 i kada je padala odluka koji avion kupiti u procesu modernizacije. Piloti su, naravno, dali svoje mišljenje i svi su se izjasnili za Mig-29.

DONACIJE I DONACIJE Dobili smo mi nedavno donaciju i od SAD. Naravno, hvala im na tome. Međutim, i pored toga što se poklonu u zube ne gleda, treba zapaziti jednu sitnicu – SAD našoj vojsci doniraju vozila „hamer“, znači nešto što nema cev i nema rakete. Tako svojom donacijom nisu ni za promil doprineli vatrenim mogućnostima naše vojske, dok su nekima u okruženju, takođe donacijama, višestruko povećali ubojnu moć. Rusi su nam donacijom tenkova i borbenih vozila povećali ne samo ubojitu nego i manevarsku moć kopnene vojske, a lovcima očuvali solidnu sposobnost PVO i na tome smo im zahvalni. Očito da je Rusima stalo do toga da Srbija očuva vojnu neutralnost, dok je ona, i pored deklarativne podrške, veliki trn u oku SAD i NATO-u u celini.

Zašto su avioni lovci nešto posebno? Šta ih to izdvaja od druge ubojite tehnike? Moderni lovci nisu samo moćni supersonični avioni i ubojito oružje. Oni su sa svojim pilotima elita svakog ratnog vazduhoplovstva u svetu, ali i ponos države i nacije. Oni su pravi izvor i katalizator onoga što zovemo moral naroda i vojske i spremnosti za odbranu zemlje od bilo kog agresora, ma koliko snažan bio. Stanje morala u Srbiji ni približno nije isto pre i nakon dolaska migova iz Rusije. U tome i jeste problem i kod gledanja NATO-a i kod razmišljanja nekih naših komšija koji imaju teritorijalne pretenzije prema Srbiji i Republici Srpskoj, jer nije u pitanju samo povećana vatrena moć nego nagli porast vere i motivacije u snagu naše odbrane. Zato u svim spekulacijama oko donacija iz Rusije, i u zemlji i u inostranstvu, niko i ne spominje tenkove i borbena vozila, iako su i oni izuzetno važni, već su sve vreme figurirala pitanja da li stižu i kada stižu migovi.

MOGUĆNOST BRZOG REAGOVANjA Ima još nešto što muči potencijalne agresore na teritoriju i interese Srbije, a što isto tako snažno podiže moral naroda i vojske – mogućnost brzog reagovanja kod nekih tajno pripremljenih, iznenadnih napada, i mogućnost uzvratnog udara po vitalnim instalacijama u dubini protivnika. Iako rasni lovac, Mig-29 je izvanredan avion i za dejstvo u pomoćnoj nameni – po ciljevima na zemlji. Naravno da je to veoma važno jer našim potencijalnim protivnicima izbijamo jak adut iz ruku u vidu nekakvih blickrig intervencija. Jer to je njihova već proverena strategija – iznenadi i zauzmi, nakon čega na scenu stupa „međunarodna zajednica“ koja svojim autoritetom i silom čuva faktičko stanje na terenu. Taj film smo već gledali u Hrvatskoj, na Kosovu i u BiH.

Na primer, sada nekakve iznenadne nasilne oružane intervencije jedinica „Rosu“ takozvane države Kosovo neće biti moguće ni u planovima, a kamoli u praksi. Isto tako, nekakvo iznenadno forsiranje Dunava i zauzimanje teritorije Srbije koju Hrvatska svojata više ne dolazi u obzir jer bi samo dejstvima lovaca Mig-29 njihove jedinice za brzu intervenciju bile uništene, i pre protivnapada jedinica KoV. Ne treba a priori ovakve planove smatrati nemogućim, jer je neodoljiv utisak da se i hrvatska vojska i neke druge u okruženju opremaju baš za nešto slično uz pomoć i odobrenje svojih mentora. Zašto bi im inače SAD donirale 16 višenamenskih helikoptera „kajova vorior“ (ako zatreba doniraće još) koji su vrlo podesni za iznenadne i brze intervencije?

Zašto bi tako nešto bilo nemoguće ako na sličnu intervenciju prema Republici Srpskoj ovih dana poziva „najveći hrvatski antifašista“ Stjepan Mesić. Kako onda razmišlja i šta planira proustaški deo hrvatske nacije? Zašto bi to bilo nemoguće ako je savetnik ministra odbrane Hrvatske zloglasni general i ratni zločinac iz „Oluje“ Ante Gotovina, legionar spreman na svaki rizik. Gotovina je toliko popularan u Hrvatskoj da sutra može biti i predsednik ili premijer ako to poželi. Zato je iznenadna agresija realna opcija, ali mnogo manje realna nakon dolaska moćnih lovaca koji u rezervnoj nameni postaju produžena ruka naše vojske za dejstva na velikoj distanci.

VOJNI ARANŽMANI Nije se vojni aranžman sa Rusijom svideo samo nama. Ne treba potcenjivati dobre i bratske odnose, ali i Rusija ima svoje dugoročne interese jer su i u prvom aranžmanu nešto zaradili remontom i modifikacijom naših aviona i prodajom raketa. Nije mala stvar pridobiti jednu državu i orijentisati je pretežno na svoju skupu vojnu tehnologiju. Naravno da i kod prodaje naoružanja i vojne opreme vrede tržišni zakoni i borba za kupce. Nije nimalo jednostavno preorijentisati se sa ruskih na američke avione ili avione nekog drugog svetskog proizvođača. To je i veoma skupo i dugo traje. Nisu u pitanju godine, nego decenije. Preorijentaciju na zapadnu vojnu tehnologiju pokušavaju neke nove članice NATO-a, kao što su Bugarska, Rumunija, Poljska i Hrvatska, pa im to baš ne polazi za rukom jer su im još uvek u naoružanju ruski lovci Mig-21 i Mig-29.

Dogovoreni i uspešno realizovani vojni aranžmani koji su pratili donaciju migova otvaraju nove mogućnosti, i to ne samo sa Rusijom. Sada se govori o kupovini i donacijama iz Belorusije, našeg osvedočenog prijatelja. Pregovara se o osam aviona Mig-29, pa čak i o moćnom PVO sistemu S-300. Ako bi transakcija o kojoj se spekuliše uspela, onda ono što već imamo u kombinaciji sa sistemima BUK i S-300 pruža visoki stepen odbrane protiv dejstava iz vazduha. Nažalost, bili smo izloženi dejstvima nemilosrdnog agresora u vidu NATO-a, koji je imao apsolutnu nadmoć u vazduhu i kada su nam premeštanje i maskiranje jedinica bili jedina zaštita. Na vreme moramo razmišljati o tome da ponovo ne dođemo u takvu situaciju jer se moderni ratovi vode pre svega u vazduhu i iz vazduha.

ODVRAĆANjE AGRESIJE Već sada smo dovoljno snažni u PVO smislu da nas nijedan eventualni agresor u našem okruženju ne može ozbiljnije ugroziti. Ali šta ako nas ponovo napadne NATO? Prvo što treba primetiti jeste da se geostrateški položaj Srbije u odnosu na prethodnu intervenciju ove alijanse promenio u pozitivnom smeru, sa tendencijom daljeg poboljšanja. Tako napad NATO-a svim snagama i sredstvima nije realan jer oni više nisu jedina svetska sila. I drugi imaju interese na Balkanu, pre svega Rusija i Kina. Međutim, vazdušna podrška eventualnim balkanskim agresorima na Srbiju ili Republiku Srpsku sasvim je moguća, pod raznim izgovorima i opravdanjima koje će prezentirati propagandna mašinerija Si-En-En, Bi-Bi-Si i nekih drugih.

Srbija nikada neće moći da se suprostavi ratnoj mašineriji NATO-a, ali je cilj da svaka vojna intervencija prema Srbiji (ili „kampanja“ kako oni to vole da zovu) bude za njih skupa i sa neprihvatljivim gubicima. Da ih predvidivi gubici odvrate od intervencije. Mi još nismo u toj fazi razvoja PVO, ali uskoro bismo mogli da budemo ako se sve realizuje onako kako se o tome šuška.

Donacija ili kupovina pod povoljnim uslovima još osam lovaca Mig-29 otvara mogućnost da se potpuno odvoji lovačka avijacija u samostalnu jedinicu, u 204. lovački avijacijski puk, kao što je to nekada bilo. Vazduhoplovna brigada koja sada postoji predstavlja rešenje iznuđeno nedostatkom vazduhoplova, gde se mešaju različiti tipovi aviona, različita obuka, različiti zadaci i nadležnosti. Naravno da je daleko bolje rešenje ako se lovačka avijacija odvoji i ako se takva jedinica potpuno posveti samo jednom problemu – kontroli i odbrani neba.

Ako bi Srbija uspela da na svojoj teritoriji, pored postojećih PVO sistema, rasporedi i instalira sisteme BUK i S-300, uz lovački avijacijski puk (pa makar njegove dve eskadrile bile i oslabljene), situacija se potpuno menja i kada je u pitanju rizik od NATO intervencije ili njihove vazdušne podrške lokalnim agresivnim formacijama. Naši modifikovani lovci bili bi ravnopravan protivnik u vazduhu. Prednost NATO lovaca i dalje bi omogućavao „avaks“ u smislu otkrivanja ciljeva, navođenja i elektronskog ometanja, ali bi i naši lovci imali jednu važnu prednost jer bi im opasnost pretila samo iz vazduha, a NATO avionima i iz vazduha i od dejstva raketnih jedinica sa zemlje. Teško da bi ušli u takvu avanturu jer njihova taktika nije nimalo viteška – obezbediti ogromnu prednost, obično 10:1, ne dati nikakvu šansu protivniku i potpuno izbeći gubitke.

TEHNIKA I TRENING Ako budemo dovoljno odgovorni, i dovoljno stratezi, nova situacija u smislu PVO ne može da se poredi sa onom pred NATO intervenciju na Srbiju i Crnu Goru. Odluka da se pokrene agresija pala je tek kada su bili potpuno sigurni da su nam avioni neispravni zbog lošeg održavanja, i kada su se uverili da su nam PVO sistemi zastareli. Na svakom našem avionu koji je poleteo u susret NATO armadi bio je neispravan najmanje jedan vitalni sistem za borbu u vazduhu. Ima mnogo primera i izjava da su se NATO piloti i tada plašili odlučnosti naših pilota. To nameće dve veoma bitne stvari koje su presudno važne da sistem PVO bude efikasan – održavanje tehnike i trenažu pilota. Logistički paket koji prati donirane avione pretpostavlja ispravnost borbenih sistema na avionu, dok je planirani nalet pilota uz finansijsku i rezonska stvar. Jer ishod vazdušne borbe aviona sličnih mogućnosti odlučuju nijanse, uglavnom sposobnost pilota da izvuče maksimum iz aviona.

Nije u pitanju samo obuka i trenaža pilota već i tehničkog osoblja koje održava i opslužuje avion – avio-inženjera, avio-mehaničara, avio-oružara… Brzom ponovnom pripremom aviona koji se vratio iz borbenog okršaja i većim brojem obučenih pilota koji su spremni da istim avionom ponovo polete u borbu, stvara se utisak da imamo mnogo više aviona nego što je to u stvarnosti. Nije tajna da smo imali genijalne avio-inženjere i avio-mehaničare koji su u prošlosti i sami vršili sitne modifikacije na modernim lovcima i tako poboljšali njihove borbene sposobnosti. Siguran sam da oni to mogu ponovo postići u optimalnim uslovima za rad.

Znaju oni da su prva linija odbrane Srbije, i zato su u svom usavršavanju i pripremama daleko ispred ostalih u vojsci. Patriotizam, odlučnost i spremnost na krajnju žrtvu u svakom trenutku kada je u pitanju Srbija kod njih nije potrebno podsticati. Dvesta četvrti lovački avijacijski puk to nosi u svojoj tradiciji i već je individualno izgrađen kod svakog pilota. Znaju oni bolje od nas da lovac kojim poleću na borbeni zadatak nije samo avion i moćno oružje nego ponos našeg vazduhoplovstva, naše vojske, našeg naroda i države Srbije.

Piše: Ljuban Karan za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *