Kopiranje slovenačkog modela

Objavljeno: 13.10.2017.

Piše: Svetlana Vasović Mekina

Katalonija i otcepljenje

Posle velikih očekivanja i dramatičnih snimaka sa ulica Barselone povodom „istorijskog referenduma“, tenzije su smirene u utorak uveče naizgled pomirljivom izjavom katalonskog lidera Karlesa Pudždemona u regionalnom parlamentu. On je kazao da će poštovati volju naroda „da Katalonija treba da ima sopstvenu državu“, a put za to tražiće kroz pregovore sa Madridom

Posle mnogo buke ni oko čega, razum je pobedio, a kriza je sanirana, požurile su novinske agencije da izveste o obraćanju Karlosa Pudždemona u katalonskom parlamentu. Uprkos bombastičnim obećanjima o jednostranom proglašenju nezavisnosti i „rađanju nove države u Evropi“, Pudždemon je 10. oktobra potpisao deklaraciju o nezavisnosti, a zatim njenu implementaciju zamrzao na „nekoliko nedelja“.

Bi-Bi-Si javlja da su pobornici nezavisnosti oduševljeno pozdravili uvodne Pudždemonove reči da bi, kada je objasnio svoje stanovište, mnogi izrazili razočaranje. Otuda je pozicija katalonske vlade, deset dana po referendumu o otcepljenju od matične Španije, bila i ostala šizofrena – katalonska vlada pokušava da isposluje „najbolje od oba sveta“. Pre potpisivanja deklaracije o nezavisnosti, Pudždemon je pozvao „države sveta i organizacije da priznaju katalonsku republiku kao nezavisnu i suverenu državu“, a potom se naprasno zauzeo za dijalog sa španskom vladom. U svemu tome nije teško prepoznati tragove otrovnih separatističkih floskula poniklih 90-ih godina na tlu nekadašnje Jugoslavije. Katalonski lideri secesionizam pravdaju kako slovenačkim primerom jednostranog otcepljenja od SFRJ, tako i „od strane najvišeg međunarodnog suda dozvoljene deklaracije o nezavisnosti Kosova“, sve to začinjeno aktuelnim izjavama najviših zvaničnika Slovenije, od nekadašnjeg predsednika Milana Kučana do sadašnjeg predsednika parlamenta Milana Brgleza koji ističu da „Katalonci imaju pravo na samoopredeljenje“. Katalonska štampa na udarnim mestima donosi naslovnice slovenačkih medija posvećene „rađanju nove države“ u bojama katalonske zastave.

Predsednik slovenačkog parlamenta (inače profesor međunarodnog prava) katalonskom vođstvu nudi i stručnu pomoć u vidu uputstva da je prema međunarodnom pravu zaštićen teritorijalni integritet samo onih država koje su zasnovane na poštovanju prava na samoopredeljenje. U prevodu: ako španska policija sprečava Katalonce da „izraze svoju volju“, to je dokaz represije, što dalje znači da katalonska autonomija nije stvarna već je to „nesamoupravno“ područje kome odmah sleduje status kao koloniji. Pa može i da se otcepi. I ostali slovenački pravnici, političari, poslanici u Evropskom parlamentu i mediji oberučke prihvataju to, novo tumačenje, iako čak ni Međunarodni sud pravde u Hagu 2010. godine nije imao hrabrosti da izrekne mišljenje o tako „obrnutom čitanju Deklaracije sedmih principa“ i sličnih dokumenata. Ali nema sumnje da argumenti koje promoviše profesor Brglez uz šaku netom iznedrenih „pravnih stručnjaka“ sličnih vokacija (preko primera jednostrane deklaracije o nezavisnosti Slovenije 1991. godine posle koje je usledilo otcepljenje, desetodnevni rat pa međunarodna medijacija uz tromesečni „moratorijum“ implementacije slovenačke secesije) snažno utiču na taktiku katalonskih vođa. To potvrđuje i Kristina Giner, koja za Juronjuz iz Barselone javlja da su „Pudždemon i separatisti posle intenzivnog dana u parlamentu odlučili da sprovedu nezavisnost u fazama prema takozvanom slovenačkom modelu“.

OD NEZAVISNOSTI DO NEIZVESNOSTI Za razliku od Slovenije, u kojoj se 1991. došlo do „moratorijuma“ tek posle intervencije JNA i pregovora savezne vlade i vlasti u Ljubljani uz posredovanje tadašnje Evropske ekonomske zajednice (EEZ), Katalonija je svoju nezavisnost sama stavila na led 10. oktobra u trenutku kada ju je i proglasila. To je mnoge izveštače ostavilo u nedoumici – šta se zapravo desilo? Ni Bi-Bi-Si nije siguran „ima li deklaracija ikakav pravni učinak“, dok španska vlada odbacuje ne samo deklaraciju (nastalu na nezakonitom referendumu) nego i poziv Barselone da Madrid pristane na međunarodnu medijaciju. Izveštači hrvatskih a naročito slovenačkih medija koji danima „sa lica mesta“ oduševljeno izveštavaju o „rađanju nove države“, u satima posle Pudždemonove izjave 10. oktobra nisu mogli da sakriju nevericu, čak i stanje šoka zbog iznenadnog odustajanja Barselone da odmah obznani otcepljenje od Španije.

Zamenica španskog premijera Soraja Saens de Santamarija na insistiranje Pudždemonovih jataka iz Slovenije i Amerike da „Madrid mora da pristane na medijaciju trojke EU“ (kao što je onomad SFRJ) odgovara da to „niko ne može da traži ili zahteva“, a da je predsednik Katalonije doveo pokrajinu (koja je do sada, sa 16 drugih, u Španiji uživala široku autonomiju) u stanje „najveće neizvesnosti“, pri čemu u njegovom poslednjem javnom nastupu vidi da on „niti zna gde se nalazi, ni kuda ide“. I dok neki mediji hvale „suzdržanost katalonske vlade“, Toni Barber u Fajnenšel tajmsu piše da „separatistički lider katalonske vlade sasvim sigurno nije načinio dovoljno veliki korak unazad da bi španske vlasti to ocenile kao prelomnu tačku u krizi“, te da „ovim nije dobio poverenje Madrida“. Prema procenama analitičara, tri su ključna razloga uticala na promenu raspoloženja i retorike katalonske vlade uoči čina potpisivanja i suspendovanja deklaracije o nezavisnosti. To su najavljeno nepriznavanje katalonske nezavisnosti od strane EU, panično prebacivanje sedišta velikih kompanija van Katalonije, i neočekivano brojne pristalice jedinstvene države na „kontramitingu“ u Barseloni samo dan pre Pudždemonovog govora u tamošnjem parlamentu. Iako su zvaničnici iz Ljubljane tetošili sledbenike u Barseloni da su vođe EEZ uoči slovenačkog otcepljenja takođe tvrdile da Sloveniju neće priznati, pa su krajem 1991. i početkom 1992. pogazili reč, Pudždemon je uočio zamku, jer sada EU tvrdi da Katalonija, čak i ako proglasi nezavisnost – više ne bi bila deo EU. Opasnost od takvog razvoja događaja podstakla je najveće banke da izmeste svoje sedište iz Katalonije, pri čemu se proces „osipanja“ elitnih privrednih igrača i kapitala ubrzavao kako se primicao 10. oktobar. Primera radi, iz Katalonije se u druge delove Španije preselilo i građevinsko preduzeće Abertis infrastrukturas SA zajedno sa operaterom Selneks telekom i Imobilijom, kompanijom koja se bavi prometom nekretnina…

Pošto je Evropska komisija obelodanila stanovište da je Katalonija unutrašnje pitanje Španije, evropski lideri se nisu posebno izjašnjavali. Jedini izuzetak je ministarka za evropske poslove Francuske Natali Loazo, koja je izjavila da „u slučaju da deklaracija o nezavisnosti bude proglašena, ona bi bila jednostrana i kao takva ne bi bila priznata“. Sličan stav je, prema izvorima iz Brisela, u telefonskim razgovorima sa Žan-Klodom Junkerom, predsednikom EK, ali i francuskim predsednikom Emanuelom Makronom proteklih dana iznela i nemačka kancelarka Angela Merkel, a o istom je i Donald Tusk, predsednik Evropskog saveta, informisao Pudždemona uoči njegovog nastupa u utorak, što je jedan od razloga zašto je zakazana sednica katalonskog parlamenta dobrano kasnila. Nema sumnje da je sve to uticalo da katalonski predsednik u svom obraćanju naciji iskaže brzopletost, ali i naivnost, rekavši: „Upravo smo potpisali deklaraciju o nezavisnosti, dakle nezavisnost Republike Katalonije i stoga smo sad nezavisni. Španskoj vladi pružamo šansu da razgovaramo samo o tome kako to sprovesti.“

KATALONSKA NAIVA Španska vlada za to neće ni da čuje; za nju ni referendum (koji je ustavni sud Španije proglasio nezakonitim) ni deklaracija o nezavisnosti – ne postoje. Zato je Pudždemonova vera da neka teritorija već pukim proglašenjem nezavisnosti postaje nezavisna i da takav čin ne predstavlja kršenje međunarodnog prava koliko naivna, toliko i pogrešna. Ujedno u prvi plan ističe štetne posledice presude Međunarodnog suda pravde (MSP) u slučaju „procenjivanja“ jednostrane deklaracije o nezavisnosti Kosova. Kao prvo, MSP u Hagu je zahvaljujući loše sročenom pitanju (čije autorstvo potpisuje tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić) maksimalno suzio odlučivanje tako da se opredelio samo u pogledu dileme sme li neka „grupa autora“ da usvoji i potpiše se pod neki tekst, ali nije ulazio u suštinu problema, dakle da li deklaracija o nezavisnosti Kosova ima neko pravno dejstvo itd. Ako je „grupa autora“ sa Kosova mogla da proglasi bilo šta, to nije putokaz i za „grupu autora“ iz Katalonije, jer takva deklaracija prema međunarodnom pravu nije zakoniti oslonac secesije. Takav stav Nemačke je prošle sedmice objasnio Dojče vele, upozorenjem da je nezavisnost Kosova nastala na temelju politike, a ne prava. Da bi neka država po slovu zakona danas proglasila nezavisnost i smela da računa da će je druge zemlje priznati, ona mora da ima saglasnost matice, kao što je to bilo osigurano u slučaju Škotske i Velike Britanije. U svim drugim primerima (a bilo ih je) države širom sveta su uvek odbacile jednostrana otcepljenja, proglašena posle 1945. godine. Jedini izuzetak je Bangladeš, ali i ta država je postala član UN tek posle priznanja i saglasnosti Pakistana.

Otcepljenje teritorije (od matice) pod izgovorom da je „pogaženo pravo“ nekog naroda za sada je više u domenu teorije nego prakse, iako bi upravo zbog primera Kosova, Katalonije i Krima i to moglo da se promeni u budućnosti, pa bi se u tom slučaju i Republici Srpskoj otvorila sada još zatvorena vrata na „eksterno samoopredeljenje“, dakle otcepljenje. Jasno je, uprkos tunjavom mnjenju MSP o Kosovu, da za efektivnu nezavisnost nije dovoljno potpisati tek neki papir od strane „grupe autora“, jer objava nezavisnosti bez međunarodnih priznanja ne znači ništa, a to je sada iskusila Katalonija. Iako slovenački mediji tvrde da je katalonska policija „izuzetno dobro naoružana“ (aludirajući na mogućnost sukoba sa saveznim snagama vojske i policije, poput onog 1991. u Sloveniji), fakat je da vlada u Barseloni ne kontroliše sav upravni aparat, a nema ni teritorijalnu odbranu, ukratko, nema „sredstva“ za izvršenje odluka katalonskog parlamenta. Katalonci su, kopirajući slovenački model, prevideli još jednu važnu činjenicu: Slovenija je jednostranim potezom 25. juna 1991. godine (otcepljenje, posle čega su je sledile i neke druge republike SFRJ) osudila zajedničku državu na propast i raspad. U slučaju „raspada zemlje“ nema „matice“ koja bi aminovala priznavanje novih država nastalih na njenoj teritoriji. To je omogućilo Badinterovoj komisiji da „utvrdi da se SFRJ raspala“, u suprotnom ne bi mogla da podrži priznanje novonastalih država kao plod jednostrane secesije. Ali čak i u tom „scenosledu“ su Slovenija, Hrvatska i druge nove države postale članice UN tek posle saopštenja tadašnje SRJ da prema njima nema teritorijalne pretenzije.

DVOSTRUKI ARŠINI Na to je upozorio Blumberg u članku „Zašto Katalonija neće uspeti tamo gde je Krim uspeo“. Autor Leonid Beršidski precizno secira slične primere – otcepljenje Krima i neuspešan pokušaj Katalonije – i upozorava na lažnu tvrdnju zapadnih medija da su stanovnici Krima glasali pod „prisilom pušaka“: „Glavna razlika između Španije 2017. i Ukrajine 2014. godine je da ukrajinska vlada nije bila dovoljno jaka da nametne implementaciju svojih zakona. Događaji na njenom istoku, gde je Kijev silom hteo da spreči otcepljenje regije, pokazuju da Ukrajina neće uspeti da spreči otcepljenje, dok u Španiji predsednik vlade Rahoj vodi, istina, manjinsku vladu, ali to nije neka privremena vlada ili vlada neke slabe, postrevolucionarne države. Španija kontroliše aparat izvođača zakona i armiju, a tu je podržavaju i politički rivali i kralj. Dovoljno je moćna da od referenduma o nezavisnosti napravi travestiju – ganjala je organizatore referenduma i sprečavala glasanje, a uz to je dovoljno jaka da progoni separatističke lidere ako nastave sa proglašavanjem nezavisnosti. Pride, dovoljno je jaka da odbaci međunarodno posredovanje. Pristanak na medijaciju bio bi isto kao priznanje nemoći u odnosu na slabog protivnika.“

Kroz medije se provlači i tvrdnja da je referendum u Kataloniji „možda bio nelegalan, ali je zato legitiman“. Nije ni legitiman, jer je zakon o referendumu „proguran“ u katalonskom parlamentu bukvalno preko noći, na brzaka, a u njemu nema čak ni odredbe o minimalnoj izlaznosti biračkog tela kako bi rezultat bio validan. Na taj način bilo kakav broj pristalica nezavisnosti mogao je, uz bojkot onih koji su protiv, da zabeleži „visoku“ iako sumnjivu pobedu. Uz izlaznost oko 42 odsto glasača koji su u haotičnim razmerama u Kataloniji i bez kredibilne domaće i međunarodne verifikacije zaokružili „da“ 1. oktobra, uopšte nije sigurno da je većina Katalonaca privržena ideji otcepljenja. Pa i da jesu, ka cilju ih, prema važećim odredbama međunarodnog prava, vode samo pregovori sa Madridom. Sve to su razlozi zbog kojih Katalonija, iako je svoju sudbinu vezala na varljiv „uspeh“ slovenačkog slučaja i nezakonit primer kosovske jednostrane deklaracije o nezavisnosti – neće postići što je naumila. Sve to razotkriva i više nego očigledne duple standarde čelnika EU i mnogih belosvetskih stručnjaka, koji jednostrano otcepljenje Katalonije od Španije, kao članice EU, razmatraju dijametralno suprotno od, u suštini, istog primera jednostranog otcepljenja Kosova od Srbije.

Piše: Svetlana Vasović Mekina za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *