Crno-bela vizura naknadne pameti

Objavljeno: 13.10.2017.

Piše: Slobodan Ikonić

Osma sednica i komentari

I posle trideset godina gubitnici najpoznatije sednice u Srbiji ne mire se sa činjenicom da su tada u partijskoj proceduri sklonjeni sa političke scene, predstavljajući svog protivnika i pobednika kao „Crnog đavola“ i uzrok svih potonjih nedaća, a sve na osnovu vlastite istine kao objektivne slike. U tome im nimalo ne manjka i dodatnih – često uticajnih i moćnih – pomagača, što je potvrdila i nedavno prikazana dvodnevna TV emisija RTS-a naslovljena „Osma sednica: Rađanje vođe“

Televizija odavno nije čudo iako njeni efekti i danas ponekad deluju tako, u politici naročito. Kažu da Džon Kenedi nikada ne bi pobedio Ričarda Niksona da nije bilo prve TV debate dva predsednička kandidata, u kojoj je Kenedi apsolutno dominirao. Kod nas se takav politički efekat najviše vezuje za Osmu sednicu CK Saveza komunista Srbije (23. i 24. septembra 1987) kada je Slobodan Milošević gotovo preko noći, pred TV kamerama, zbrisao svoje protivnike. Osma sednica je direktno prenošena na televiziji, što nije bila praksa u tadašnjim socijalističkim sistemima. Milošević je i time naterao svoje sledbenike i protivnike da se suoče sa više nego očiglednim kosovskim problemom.

Na ovoj sednici počeo je uspon budućeg predsednika Srbije i SRJ Slobodana Miloševića, a istovremeno pad njegovog mentora, velikog prijatelja i saradnika, tadašnjeg predsednika Predsedništva SFRJ Ivana Stambolića. Na sednici je članstva razrešen Dragiša Pavlović, koji se prethodno usprotivio politici Slobodana Miloševića.

POLITIČKA VODODELNICA Sednica kojom je predsedavao Slobodan Milošević, i koja je označila jedno novo poglavlje u istoriji Srbije, ali i tadašnje Jugoslavije, i posle trideset godina uznemirava duhove i dijametralno deli stavove i mišljenja o ovom važnom istorijskom i političkom događaju.

Iako se istoričari protive posmatranju prošlih događaja sa današnjeg stanovišta, čak i neki među njima napetu dvodnevnu sesiju označavaju kao svojevrsnu političku vododelnicu, otvaranje puta u Miloševićevu neograničenu vlast i uvod u tragičnu sudbinu SFRJ, ratove i sankcije…

Iz ugla nauke Osma sednica nije, iako se to često dovodi u vezu, početak niti razlog raspada Jugoslavije, niza srpskih tragedija, poprište poraza naprednih, a pobede retrogradnih snaga u društvu. Sudbina Jugoslavije, potonje Srbije, Kosova, miloševićevskog aparata rezultat je mnoštva unutrašnjih i spoljnih faktora, među kojima je partijski obračun, ma koliko značajan bio, tek jedna od mnogih okolnosti. U ovom događaju, naime, više je bila reč o sukobu dve koncepcije statusa Srbije i položaja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Epitet istorijskog skupa „Osma“ je dobila tek naknadno, retrospektivno, protokom vremena i nizanjem tragičnih događaja.

I do sada su se ređali osvrti na ovu sednicu, analize i feljtoni, naročito u vreme jubilarnih deset, dvadeset i trideset godina od njenog održavanja. Pa ipak, nijedan od njih nije izazvao toliko sporenja i sukoba kao dvodnevna TV emisija RTS-a „Osma sednica: Rađanje vođe“, koja je pretendovala na ozbiljnu analizu i komentare o događaju od pre tri decenije.

„REZIME“ PO MERI GUBITNIKA Već po akterima i govornicima u emisiji nameće se zaključak da je ona pravljena uglavnom iz ugla onih koji su izgubili na Osmoj sednici. Čak je i dolazak i ustoličenje Miloševića, kao partijskog lidera, trebalo da iskaže svu pogubnost i greške Stambolića i ljudi oko njega, koji će se tek kao gubitnici zapitati koga su to podržavali. Uprkos navođenju Stambolićeve rečenice: „Mi od druga Slobodana nismo pošli, mi smo do njega došli.“

I pored isticanja niza tadašnjih problema, od privrednog zaostajanja Srbije pa sve do nemira na Kosovu i višedecenijskog napuštanja nekoliko stotina hiljada Srba južne srpske pokrajine, Miloševiću se spočitava rigidnost, nacionalizam, autokratija…

Sve se vrti oko Pavlovićeve sintagme „olako obećane brzine“, koju su, navodno, Milošević i njegove pristalice podgrevale i podsticale talas nacionalizma, nasuprot dotadašnjem partijskom pristupu i rešavanju problema. Naročiti reper za to se uzima poznata Miloševićeva rečenica: „Niko ne sme da vas bije“, prilikom njegove posete Kosovu Polju. Od tada, kako se navodi u emisiji, Milošević mnogo snažnije igra na kartu zaštite srpskog naroda na KiM, kada kreće i njegov nezaustavljiv uspon na putu ka potpunom preuzimanju vlasti. Ređaju se navodi da je „u Kosovu Polju Milošević prvi put osetio opojni miris slave“, da intelektualci u njemu otkrivaju vođu koji će pokrenuti Srbiju i da ’Književne novine’ objavljuju ode koje mu pišu pesnici…

I Stambolić je išao na Kosovo, ali držeći se strogo partijske govorne matrice tipa: zajednički, jedinstveno, treba, moramo… ne nudeći i konkretna rešenja, dok je Milošević, po povratku u Beograd, tražio određene smene u političkom rukovodstvu. Navodno, stambolićevci su bili taktički protiv takvog načina u tom trenutku, tj. bili su za takozvano mekano razrešenje problema KiM, u koji bi se uključile i ostale republike tadašnje SFRJ.

Najbolje je to iskazao Borisav Jović, bivši predsednik Predsedništva SFRJ i bliski Miloševićev saradnik, opisujući jedan sastanak na saveznom partijskom nivou, na kojem je, kako kaže, imao oštar i argumentovan nastup povodom teškog položaja Srbije, da bi mu u pauzi prišao Ivan Stambolić i rekao da „nije trebalo tako“. A na Jovićevo pitanje kako treba, odgovorio je: „Po jajima“.

Ređaju se u emisiji likovi koji odavno nisu na političkoj sceni: dr Ljubinka Trgovčević, istoričar i nekadašnji član Predsedništva Srbije, Radoš Smiljković, svojevremeno član Predsedništva CK Srbije, Živan Berisavljević, koji je u to vreme bio u Predsedništvu Pokrajinskog komiteta, Draža Marković, nekadašnji visoki partijski funkcioner i veliki oponent Slobodana Miloševića, Azem Vlasi, tadašnji čelnik SK Kosova. Tu su i istoričari, publicisti, novinari…

Zanimljivo je da se mnogi kritičari Miloševića i navodnog nacionalizma od vremena kada su bili ortodoksni komunisti polako transformišu u velike pobornike građanskog društva i propovednike parlamentarne demokratije, a prečesto postaju nekritički pobornici zapadne politike prema Srbiji i srpskom narodu, poput nekadašnjih pokrajinskih komunističkih kadrova Berisavljevića i Vlasija. Berisavljeviću je i danas „Vojvodina na srcu“, a Vlasi je u svom separatizmu ironičan kao i nekada.

Tragom ove činjenice prof. dr Momir Bulatović, predsednik Udruženja „Sloboda“, zapaža da je više od dve trećine emisije posvećeno članovima poražene struje Ivana Stambolića i njihovoj navodnoj istini, u kojoj su glavni favoriti i saveznici „Azem Vlasi, koji besramno ustvrdi da tada Srbe i Crnogorce na Kosmetu niko nije maltretirao, Draža Marković, Živan Berisavljević, Boris Mužević… tadašnje velike demokrate i proroci“.

„Poražena struja sa Osme sednice, osnažena preko žute stranke petooktobarskim pučem, dirigovanim i finansiranim od onih koji su bombama ubijali i razarali Srbiju, a koji su je od tada zajahali uništavajući i pljačkajući državu i narod, pokušava da srpskoj javnosti, kao kukavičje jaje, nastoji da sada nametne lažnu i iskrivljenu sliku novije srpske istorije i stvarnosti“, kaže Bulatović u reagovanju Udruženja „Sloboda“.

ISTORIČARI PROTIV „FUTURISTA“ Bulatović smatra da osma sednica nije bila, kako oni tvrde, nikakva „borba za vlast“, „obračun drugova“, ili „obračun dve struje u vrhu države i Partije“, navodni „obračun između „demokratske i autoritarne Srbije“… „Osma sednica je bila sublimirani napor da se odgovori na višegodišnju krizu. Ključni problem, kao i danas, bilo je stanje na Kosmetu, gde su Albanci nasiljem nad Srbima i Crnogorcima dramatično menjali demografsku strukturu stanovništva, težeći nasilnom otcepljenju i stvaranju albanske države na srpskoj teritoriji. Kosovo i Metohija su bili vrh ledenog brega, čiji su pojavni oblici separatizma eskalirali do te mere da su se morali rešavati brzo i efikasno zbog životne ugroženosti srpskog naroda. To je istina i nikakve manipulacije i laži žute pronatovske elite to ne mogu promeniti“, revoltirano zaključuje Bulatović.

Rigidni partijski princip komunista koji prema gubitnicima nema milosti upravo gubitnici pokušavaju da preokrenu u lični sukob, i Miloševića prikažu kao beskrupuloznog i autoritarnog vođu koji maltene gazi preko leševa.

U tom smislu, iako je podelila sudbinu gubitnika, istoričarka Ljubinka Trgovčević je nešto opreznija, aludirajući na vakuum koji je nastao odlaskom Tita i željom naroda da se on popuni, što karakteriše i kasnija politička zbivanja, i posle 2000. godine.

Tezu da se Jugoslavija ne bi raspala i da ne bi bilo ni rata da je na vlasti ostao Stambolić, Trgovčevićeva, bar kao istoričar, ne podržava: „Ne pripadam onim mojim kolegama ’futuristima’ koji pišu o tome šta bi bilo kad bi bilo, ali koliko sam mogla da vidim i radeći u Predsedništvu sa Ivanom, ubeđena sam da bi on po svaku cenu hteo da izbegne rat. Jer nije za džabe on upravo te ’87. pokrenuo reviziju Ustava.“

Trideset godina kasnije teško je pretpostaviti šta bi se dogodilo da je ishod glasanja na Osmoj sednici bio drugačiji. Većina učesnika tog događaja i istoričara drži se stava da bi se Jugoslavija i bez toga raspala, pojedini da razlaz ne bi bio tako krvav, a neki čak idu dalje, pa tvrde da bi se, osim republika i Kosova, otcepila i Vojvodina.

Istoričar Predrag Marković, sada funkcioner SPS-a, navodi da se, kada je u pitanju raspad Jugoslavije, odgovornost ne može svaljivati samo na Miloševića: „Iskustva posle 2000. godine pokazala su da nikakva srpska politika ne može da pridobije Albance ili antisrpske Crnogorce. Da je samo Milošević bio problem, Albanci bi ga zbacili bez kapi krvi, na prvim izborima. U Makedoniji je izbio sukob bez ikakve njegove uloge. Svaljivati odgovornost samo na Miloševića za rasturanje bivše SFRJ dovodi do apsurdnog zaključka da su Tuđman, Kučan, Izetbegović i Rugova branili Jugoslaviju.“

Njegov kolega Čedomir Antić smatra da su kulise raspada zajedničke države postavljene još 1974. godine donošenjem Ustava koji je dao velike nadležnosti pokrajinama, kao i 1981. kada su bili masovni protesti Albanaca. On govori da je scena dovršena nizom pogrešnih odluka jugoslovenske komunističke oligarhije na polju politike i ekonomije, donesenih i sprovedenih u prvoj polovini osamdesetih godina.

„Na Osmoj sednici SK je dobio novo vođstvo, ali ne i politiku, program ili ideologiju koje bi dugoročno uticale na Srbiju ili SFRJ. Pobeda Miloševićevog krila bila je prirodna posledica istorijskog odnosa jugoslovenskog komunizma prema Srbima i posebno Srbiji. Nemoguće je sedamdeset godina vršiti negativnu selekciju, odnositi se četiri decenije loše prema čitavom jednom narodu kao prema istorijskoj reakciji i hegemonu, a onda očekivati da će na vlast doći umerena i reformska opcija“, zaključuje Antić u beogradskom „Blicu“.

SRBIJA I NjENA DVA TUTORA Očigledno je da je i priča RTS-a ispričana iz sadašnje vizure, pa time ima mnogo više kritičara nego Miloševićevih pobornika. Dok svako iz svog sećanja izvlači i govori najgoru moguću stvar o njemu, previđa se da je Milošević, u stvari, bio prvi srpski političar koji je javno i otvoreno ukazao na užasan položaj Srbije na Kosmetu, zbog čega je i dobio toliku i tako brzu podršku. Kada je u pitanju razbijanje Jugoslavije, ni u naznakama se ne ukazuje na planove, na koje sada ukazuju otvoreni strani izvori, u kojima je SFRJ pikirana da bude kao država dezintegrisana, sa krajnjim ciljem NATO-a da dođe na ruske granice.

Nema boljeg primera koji plastično odslikava jugoslovensku kratkovidu i samouverenu vlast od razgovora koji su godinu dana pred Titovu smrt vodili Draža Marković, čelni čovek Srbije, i Edvard Kardelj, glavni ideolog nove Jugoslavije. Marković je u duhu vremena izgovorio pitanje koje je više-manje postavljao svaki Jugosloven: „Otići će Tito, otići ćete i vi Bevc, šta ćemo onda?“ Kardelj mu je na to odgovorio: „Niko radnicima ne može uzeti fabrike, niko ne može osporiti politiku nesvrstanosti, niko ne može osporiti ideju bratstva i jedinstva.“ Svega deceniju kasnije hroničari će zabeležiti da su radnici ostali ne samo bez fabrika već i bez hleba, nesvrstanost se preselila u muzej, a bratstvo i jedinstvo doživelo je najtežu negaciju – u krvavom građanskom ratu.

Jedan od aktera Osme sednice Zoran Baki Anđelković, tada član Predsedništva CK SKS i sekretar Saveza socijalističke omladine Jugoslavije, podseća da je ključ bio u Vojvodini, što današnje generacije možda ne razumeju.

„Da nije bilo takve promene, danas bismo imali Vojvodinu kao jednu od osam država nastalih raspadom SFRJ. Takav je bio istorijski kontekst da je moralo da se ide u tom pravcu“, objašnjava Anđelković u jednom od svojih osvrta na Osmu sednicu. Vojvodina je u to vreme, kako kaže, bila država, uređenija od mnogih koje su kasnije priznate. Sa Makedonijom nije mogla da se poredi. Kada su policajci u Srbiji vozili „fiće“, svi od Pančeva pa nagore vozili su „kadete“. Imali su zakonodavnu aktivnosti, izvršnu vlast, Ustavni sud, imali su sve prerogative države nastale iz Ustava 1974. godine i za sve su gledali Zagreb. Svi iz Pančeva su studirali i lečili se u Novom Sadu, a ne u Beogradu…

Za Anđelkovića nije sporno da su planeri razbijanja Jugoslavije želeli da se i pitanje Kosova završi još 1990. godine, a ne da se i danas o njihovom statusu pregovara. I to je, kako kaže, doprinos Osme sednice. Anđelković navodi primer iz 1988. ili 1989. kada je u Prekalama kod Istoka došlo do incidenata nad Srbima, da su iz Beograda hteli da pošalju12 policajaca kako bi ih zaštitili u tom selu, ali to nije bilo moguće. Čekali su tri dana u Raški dok je Predsedništvo SFRJ dva dana zasedalo, sve dok nije dobilo saglasnost kosovske policije, opisuje Anđelković i dodaje da Osme sednice ne bi ni bilo da narod s Kosova nije počeo da prodaje poslednje prase samo da kupi kartu i preseli se u Srbiju.

„U to vreme postojala je samo uža Srbija, koja je imala dva tutora, Vojvodinu i Kosovo. Nijedan delegat, ma ni predsednik CK nije mogao otići ni na jedan skup u Vojvodinu a da mu to oni ne dozvole, a oni to nisu nikad dozvoljavali. Granica je bila tvrđa nego sa nekom državom. Vojvođansko rukovodstvo je u svim organima uvek glasalo suprotno od Srbije i to onako kako glasa Zagreb. Je li trebalo da žmurimo na sve to“, upitao je Anđelković na skupu koji je organizovalo Udruženje „Sloboda“.

Pa ipak, iako je Osma sednica u svojoj suštini bila unutarpartijska borba sukobljenih frakcija, kakvih je i pre bilo u komunističkim savezima od Ljubljane do Skoplja, pa i na najvišem nivou (Ranković, liberali Ustav 74), njen odjek je sa godinama poprimio mitski karakter glavnog izvora svih nedaća Srbije u budućnosti, od ratova i međunarodnih sankcija do egzodusa i niza kriza koje se osećaju do danas.

TV – OBMANjIVANjE GLEDALACA Boris Jović, u svom reagovanju na TV emisiju, ne skrivajući gorčinu prema RTS-ovoj analizi ovog događaja, napominje da u emisiji nema ni reči oko čega je stvarno izbio spor i da je gledaocima bačena prašina u oči od gubitnika na pomenutoj sednici, a kako bi sebe pravdali posle toliko godina. Kao da ih je, kako kaže, sramota da okončaju svoj vek porazom koji su doživeli.

„Autori emisije se nisu zapitali kako je to bilo moguće da Milošević dobije ogromnu većinu ako nije bio u pravu. Da li je moguće da su članovi CK bili omađijani, da nisu znali o čemu se radi? Znali su vrlo dobro da se ne radi o onome što pomenuta emisija RTS tvrdi, o sukobu ličnosti, nego o sukobu dve različite politike oko rešavanja najgorućijeg srpskog pitanja, egzodusa Srba sa Kosova i Metohije“, naglašava Jović, uz pojašnjenje da se radilo o sukobu dve koncepcije rešavanja pomenutog pitanja, Stambolićeve, koja je, po njegovim rečima, bila kao i uvek spora i neefikasna, da se srpskom rukovodstvu ne zameri, i Miloševićeve, odlučne i efikasne, za šta je imao podlogu u prethodnoj odluci CK SKJ, ali po kojoj se u Srbiji ništa nije preduzimalo.

„Nije u to vreme u Srbiji postojao forum, a pogotovu partijski, koji nije bio na strani Miloševića. Bilo je nemoguće u tadašnjoj političkoj atmosferi da Milošević ne pobedi sa ogromnom većinom. Tu nije bilo nikakve manipulacije, tu je bilo samo loše procene druge strane i naivnog verovanja da Stambolićev autoritet može sve pred sobom da poruši, pa i raspoloženje građana da za vođu prihvate onoga ko poštuje njihove interese. Na Osmoj sednici nije odlučivano kakav je ko nego ko se za šta zalaže“, kategoričan je Jović.

Na neki način, Osma sednica je, u stvari, bila uvertira u tragediju većine njenih protagonista. Slobodan Milošević umro je u Haškom tribunalu 2006. godine, tokom suđenja za ratne zločine počinjene u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Ivan Stambolić je šest godina ranije otet i mučki umoren na Fruškoj gori. Dragišu Pavlovića, proskribovanog, poraženog i razočaranog izdalo je srce 1996. godine. Srbija i bez njih bije iste bitke.

Piše: Slobodan Ikonić za pecat.co.sr

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *