VRUĆ KROMPIR KATALONIJE

Objavljeno: 8.10.2017.

Piše: Dejan Lukić

Referendum – nominalno najviši izraz demokratskog izjašnjavanja – sledio je krv u žilama „evropskog“ Madrida, pa je demokratija odmah izvela na ulice Barselone palice i šlemove

Ne pada sneg da pomori svet nego je referendum o otcepljenju Katalonije od Španije došao kao naručen da „EU zverka“ pokaže svoj pravi lik. Narodni plebiscit zaustavlja dah demo(n)kratora u Evropskoj uniji nakon što su Španci u Kataloniji najavili narodno izjašnjavanje o tome da li njihova pokrajina i dalje želi da bude deo španske države i, sledstveno, ostane članica Unije.

ZVANIČNI MUK Referendum – nominalno najviši izraz demokratskog izjašnjavanja od „grčkih kalendi“ do danas – sledio je krv u žilama „evropskog“ Madrida, pa je demokratija odmah izvela na ulice Barselone palice i šlemove, dok je Brisel, na palice i šlemove, uputio u Barselonu zvanični muk. Sinhrono „većina predsednika vlada u EU prestonicama, koje su se, inače, promptno oglašavale na najmanji zvuk bregzita u Britaniji, izgubili su naprasno moć govora. „Nigde krika ili osude; nigde zvaničnih saopštenja, šoka i zgražavanja nad brutalnim tretmanom Katalonaca“ (Džejms Landel, „Bi-Bi-Si“).
Premijer Belgije Šarl Mišel smogao je odvažnosti da kaže kako „nasilje nije nikada odgovor“. Ni reč više… Neko će i pronaći da je i slovenački predsednik vlade Miro Cerar „zabrinut“ za demokratiju Evropske unije. I to je najviše dokle je u ovoj katalonskoj sagi EU zvanično došla u odbrani „humanizma i renesanse“.
Šta se to dogodilo u briselskom kafkijanskom zamku, a u susretu sa demokratijom koja se odvažila da praktikuje demokratiju u njenom izvornom, semantičkom i leksičkom značenju? Dogodio se, reći će jedan korpus londonskih posmatrača, strah od demokratije. Ako Katalonija uspe da iz čeljusti Madrida i njegovog Brisela iščupa delić ortodoksne demokratije, šta će ostati od pseudo „evropskog sna“ koji, kako vreme prolazi, postaje sve više izneverena nada.
Katalonija je loše znamenje i uputstvo za oprez – naći će se u delu londonskih analiza. Katalonija asocira na separatističku sablast Severne Italije; Katalonija je opasan primer Korzici; primer za razmišljanje Flandriji; uzor za Južni Tirol; noćna mora i pitanje kako bi Brisel tretirao separatizam jednog Kurdistana; kako će baratati s Krimom u Ukrajini… Imperija (kakva je sve više EU) po prirodi ne rešava nego odlaže unutrašnje suprotnosti.
Evropska unija je fundamentalno gadljiva na separatističke pokrete, ali ne i one koji joj hrane pantagruelsku glad za hegemonijom. Država koja doslovno drži do svoje suverenosti ili nastoji da je praktikuje prirodna je negacija Evropske unije.

KOST U GRLU EVROPSKE IDEJE Katalonski fenomen otvara seriju španskih i evropskih geostrateških pitanja. Da li će se, pitaju neke londonske analize, Katalonija, ako joj Veliki brat dozvoli da se nekažnjeno odvoji od Španije, priključiti Evropskoj uniji kao suverena država, ili će pak biti kost u grlu „evropske ideje“?
Šta će se desiti kada se od Španije otcepi tako važan deo teritorije na koji otpada dvadeset (20) posto celokupnog privrednog bogatstva ove države? Ko će svetu i Evropi otplaćivati veliki španski suvereni dug… Hoće li Katalonija ući u zonu evra? I, na kraju, šta će se dogoditi ako uvređeni Madrid potegne veto na sve ove vitalne sektore i na eventualni zahtev Katalonije da se kao suverena država priključi EU?
Katalonski regionalni lider Karles Pudždemon oglasio je već pobedu (i pre referenduma) koju će tek morati da čupa iz čeljusti španske države.
Predsednik španske vlade Marijano Rahoj izveo je na ulice policiju da grubom silom spreči Katalonce da ubacuju listiće u referendumske kutije. Rahoj je tokom cele katalonske drame isticao da španska država brani suverenitet, budući da Ustav zemlje zabranjuje svaku secesiju.
Problem sa odbranom Ustava, po svaku cenu i svim sredstvima, retko kada deluje umiljato. Evropska istorija govori da vojna i policijska sila malo kada – ako ikada – ispostavljaju rešenje i odgovor na zahteve naroda za nacionalnu nezavisnost. „Da su vojska i policija odgovor, Irska bi još bila u Ujedinjenom Kraljevstvu.“
Londonski „Ivning standard“ će na ovu temu, a povodom dešavanja u Kataloniji, napisati (ponedeljak, 2. oktobar): „Možda Rahoj ima svoje argumente i ideje kada izvodi policiju na La Ramblu (avenija u Barseloni), ali je istovremeno udahnuo novi život španskom separatizmu.“
Katalonski separatizam ima dugu istoriju, ali je retko kada u Evropi nailazio na uvo koje bi ga slušalo. Sama Katalonija je bogata regija koja u španskoj državi uživa meru samouprave, ali je uvek težila da se što više odvoji od siromašnijeg dela zemlje. U kolektivnom doživljaju Katalonaca fermentira klica separatizma. Pokušaj Madrida da, uz upotrebu državne sile, spreči katalonski referendum, obezbedio je sada katalonskom separatizmu stepen izvesne opravdanosti na rubu legitimnosti, koja bi „samo nekoliko sedmica ranije bila nezamisliva“ („Ivning standard“).

KAMEN O VRATU Referendum o nezavisnosti Katalonije nije zakonski obavezujući, ali jeste kamen o vratu Madrida. Neposredno pred plebiscit, katalonska regionalna vlada objavila je, međutim, nameru da proglasi nezavisnost Katalonije ako bi glasači na referendumu većinski kazali „si“ (da). Ovo je najavljeno uprkos tome što, ako je verovati ispitivanjima javnog raspoloženja, najmanje polovina od 7,5 miliona Katalonaca želi da ostane u sastavu Španije. Brutalna represija Madrida prema katalonskom separatizmu otvorila je sada, komentariše se u Londonu, mnoga pitanja, naročito ona koja se ne dopadaju ni Madridu ni Evropskoj uniji.
EU se do sada, u katalonskoj priči, uglavnom oglašavala sa delikatnog odstojanja, pri tome pozivajući na politički dijalog. Ali u prostorijama briselske centrale Rahoj i njegov obračun sa pristalicama separatizma bili su sinhroni sa „muzičkim željama“ Brisela, a katalonski separatisti su prekomandovani u ustanike protiv Ustava i s one strane simpatija briselske birokratije.
Katalonija se sada u Britaniji doživljava kao velika tema – u paraleli sa mukama britanskog bregzita. Opozicioni političari na Ostrvu pozivaju vladu u Vestminsteru da izađe na čistinu i izjasni se kom se carstvu priklanja u ovoj španskoj epizodi. Vins Kejbl, vođa Liberalne partije čija je politika ostanka Britanije u Evropskoj uniji, pozvao je u njegov kabinet španskog ambasadora da bi mu, po nekim izvorima, saopštio nezadovoljstvo načinom na koji se državna sila u Španiji obračunava sa aktivistima otcepljenja Katalonije.
U ime Vajthola, šef diplomatije Boris Džonson zadovoljio se tvitom u kom piše kako je Katalonija „unutrašnje pitanje“ Španije, kako se Ustav Španije „mora poštovati“ i kako je Španija „dobar prijatelj Britanije“, što bi (ovo sa poštovanjem Ustava) trebalo da znači da je u zemlji Magna karte upotreba sile nad ljudima koji ne misle kao državna vlast vaspitna metoda koju bi svaka demokratija dostojna svog imena usvojila i primenila. Istina, Boris Džonson je, u izjavi „Rojtersu“, rekao da je „zabrinut“ zbog nasilja španske države nad katalonskim separatistima. „Gardijan“ takođe nije pristalica ovakvog ponašanja jedne EU članice prema zahtevu za održavanje referenduma; „brutalnost španske policije (u nastojanju da spreči referendumsko izjašnjavanje) nije zabeležena u Španiji još od Frankove diktature“. Gotovo 42 godine posle njega, Katalonija je sada, ide teza, preteća poruka svima u svetu koji bi pokušali nešto kao Katalonci. A šta ćemo sa Poveljom OUN o pravu na samoopredeljenje… I kako ćemo obeležiti ono što se moglo na Kosovu, a danas ne može u Kataloniji ili u Ukrajini.

NI REČ PROTESTA Po stavu „Gardijana“, slučaj Katalonije, tj. pokušaj Madrida da policijskom i vojnom silom spreči narodu plebiscit u jednoj članici Unije „neprijatan je eho španske prošlosti“ i pad smokvinog lista sa EU golotinje.
Katalonija, po nekim londonskim komentarima, preti da bude ohrabrenje svim vrstama diktature, bez obzira kojim se bojama ukrašavala; da se prelije preko širokog prostora; da bude vetar u jedra za separatizam Baskije u Španiji. Svet, zatim, još nije zaboravio saradnju španskog separatizma sa nacionalistima Irske republikanske armije; Belfast i Bilbao su još mesta gde disidentske manjine nisu impresionirane „zakrpama“ kao što su nekakve „limitirane autonomije“ i „devolvirane“ regije.
„Liga nord“ (Severna liga) jača u Italiji mada još direktno ne preti nezavisnošću; nešto slično je sa bavarskim konzervativizmom u Južnoj Nemačkoj. U Tirolu se separatističke frustracije relaksiraju kroz CSU u koaliciji sa vladajućim desnim centrom (CDU) Angele Merkel; Škotska, separatistička SNP gospođe Nikole Stardžon čeka svoju priliku…
Centralno mesto u londonskim gledanjima na Kataloniju i na Rahojev pokušaj da obezglavi katalonski pokret za nezavisnost, da silom vrati u bocu duh katalonskog separatizma, tumači se kao deo šireg, aktuelnog fenomena koji dominira evropskim desničarskim partijama i pokretima, a zajednički su im imenitelji – ksenofobija i populizam.
Mateo Salvini, lider Severne lige u Italiji, doživljava katalonsku krizu kao dar s neba za mobilizaciju protiv centralne vlasti, imigracije, a za podršku islamofobiji i programu ekstremnog nacionalizma.
Dosadašnji lider ultradesne, antievropske partije u Britaniji (UKIP) Najdžel Faradž dugo je igrao na kartu rasnih problema kako bi pridobio glasove za raskid Britanije sa EU.
Na nemačkim izborima prošlog meseca ultradesna Alternativa za Nemačku osvojila je neočekivano veliku podršku birača mada ta podrška nije značila i rast nacizma nego samo negaciju sadašnjeg stanja.
Sve u svemu, Katalonija je, po nekim analizama na Ostrvu, erozija prakse i ideologije (po nekima demagogije) u Evropi gde se identitet demokratije radikalno redefiniše, dok se u Briselu ne čuje ni reč protesta na upotrebu državne sile protiv „drugog mišljenja“, a u srcu jedne članice Evropske unije.
Više od 2,2 miliona Katalonaca (od 5,3 miliona registrovanih birača) glasalo je na referendumu za otcepljenje, a 750 hiljada glasova nije moglo da bude izbrojano zato što su glasačka mesta bila zatvorena, a glasačke kutije sklonjene. Da bi im se, zatim, izgubio svaki trag.

Piše: Dejan Lukić za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *